Nora Muzaka je pozdravila stjuardese, koje su dočekivale putnike na ulazu u avion, sa već na licu rasprostrtim osmehom njihovog zanata. Zatim je požurila da nađe svoje mesto, da skine plavi mantil pre nego što se raskomoti i veže sigurnosni pojas. Putovanja avionom, čak sva putovanja, već su počela da joj padaju teško na srcu. Stalno se nosila mišlju da tokom putovanja vreme leti brže, kao da se sjedinjavala sa njenim kretanjem, dok se istovremeno stvarao lažan utisak da upravo suprotno, vreme ostaje na mestu, dok  se ona sama premeštala. To ju je još više iznurivalo: strah. Nora Muzaka je uspela da zapazi da po povratku nije više ista kao kada je krenula na putovanje – da će joj jednog dana uskoro, ako bude nastavila ovako da putuje, sve njeno vreme visiti kao neki neuhvatljiv pesak po prstima da će se naći, ne shvatajući, na kraju svog životnog puta.

Nastojala je da izbegava putovanja i na neki način skoro je uspela u tome. Ali tog poslepodneva, dok je stjuardesama mucala svoj uobičajeni pozdrav i zauzimala mesto u avionu na dugom i neminovnom putovanju, nekakvo osećanje joj je potajno govorilo da doživljava, i to veoma živo, još jedan poznati strah, koji joj je privremeno pritajio strah od letenja vremena.

Dala se u otkrivanje osećaja poznatog straha, dok je u trenu primetila da je parfem Poeme od Lancome-a, koji je u to vreme koristila svakodnevno, promenio miris na njenoj koži: kao da je ostareo. Nije prošlo mnogo i svatila je, zapravo, da nije ostareo parfem, već da je ostarela njena koža.

Bacila je pogled na prozor i ugledala je svoju zemlju dokle joj je pogled dosezao. Pomislila je da će samo sa nebeskih visina, imajući domovinu kao na dlanu, uspeti da shvati tragediju: trenutnu razgradnju tog pletiva – države, apsurd posvudašnjeg oružja, uzaludni rat bez rata, ali sa teretom ubijenih, građanski rat koji nije postojao, ali koji je gonio Albance da se međusobno ubijaju, bezrazložno prolivenu krv, novu smrt Albanaca, neprijatelja koji nije stizao nikada, godinama silom u sebi obuzdavanu osvetu i naslepo ispražnjenu usled neočekivane prilike, novu osvetu, moru dana i noći, neizbežni instinkt samoodbrane, svakojaki zločin hranjen do mučnine, i njegove izbljuvke na ulicama...

Stjuardesa joj je stavila u ruke komplet slušalica; Nora Muzaka ih je odmah stavila na uši i u celom njenom biću slila se muzika poznate pesme. Da bi ubila vreme, da ne bi mislila na tragediju svoje zemlje, ni o starenju kože na putovanjima, a ni o strahu od aviona, dala se u tumačenje reči pesme. Nije uspela u tome, reči su tekle vodama muzike i zatim odlazile i skrivale negde svoj smisao, ostajala je samo njihova zatvorena, besmislena ljuštura. Nora Muzaka je bila sigurna da se građa koja je nosila smisao nalazila tu, u muzici, i da je bilo dovoljno samo da ga potraži kako bi ga pronašla. Bila je istrajna, svu pažnju je usredsredila kako bi ulovila smisao makar samo jedne reči. Ništa. Proticali su zvuci nakrcani zatvorenim ljušturama reči, proticao je i njen život. Nora Muzaka se nije davala, i dalje je tražila smisao reči pesme. Nagli pritisak joj je zategao nerve i u trenu kada joj je strpljenje bilo na izmaku i spremila da skine slušalice sa ušiju, shvatila je jednu reč, jednu jedinu reč u univerzumu zvukova-reči; zakačila se za nju da bi krenula dalje, ali misli joj se pomutiše od iscrpljenosti. Iznenada, kada to nije očekivala, kao nekom magijom muzike, u mutnim vodama poslednjih zvukova, pronašla je sve reči pesme u svom njihovom značenju. Radovala se pobedi nekoliko minuta, zatim je spustila glavu na naslon i zaspala. Pre no što joj otežali kapci padnu na oči, imala je vremena da pogleda kako u srednjem redu, na liniji s njom, putnik obučen u tamno odelo za sahrane, pokušava da spusti naslon sedišta na nivo naslona njegove dražesne susetke koja je mirno spavala do njega, ne odvajajući pogled od njenih do gore obnaženih nogu.

Spavala je satima praznim snom i probudila se od jakog svetla koje joj je potreslo veđe: pred njom je bio upaljen ekran na kome su se čas prikazivale sekvence nekog filma, a čas informacije o visini na kojoj se nalazio avion, temperaturi, putanji kojom je leteo po mapi u koloru; „O Bože”, pomislila je sva se tresući kada je ugledala da se nalaze hiljadama stopa iznad zemlje, „samo ti znaš kako ovaj metalni kovčeg može stajati ovako lebdeći usred praznine!” Sa velikim naporom je uspela da zaustavi svoju grozničavu predstavu: sliku aviona kao letećeg mrtvačkog kovčega koji je plutao neznanim prostorima večnog života. Sve zastore aviona su bili zatvorili; bio je mrak, samo tu i tamo zasvetlucalo bi neko bledo svetlo, kao kandilo. Leteli su iznad Atlantika u mrklom mraku. Njen organizam je otežao usled iznenadnog i nasilnog prelaska iz dana u noć.

Upalila je malu svetiljku iznad glave i nastavila da čita Fuentesov roman Dijana ili samotni lovac. Saznala je o samobustvu Dijane Soren i ponovo joj se spavalo. Kako bi uspostavila dobru i održivu ravnotežu vremena, odlučila je da prevede Borhesovu priču, i zapela je već kod prve fraze. Pokušala je da prenese na svom jeziku tu genijalnu frazu, ispunjenu zastrašujućom erudicijom, ali je udarila kao na neku hrid na njenu zamršenu jednostavnost. Upotrebila je čitav jezički arsenal kojim je raspolagala usled njene duge prevodilačke prakse, pa čak i neologizme. Nije uspela. Strahovala je da više neće imati nikakve mogućnosti da pronađe ravnotežu vremena. Mislila je dugo o umeću književnog prevođenja i setila se beskrajnog rada episkopa Gota, Wulfilasa, tokom prevođenja Biblije na vizigotski jezik. Više negoli knjiga, Biblija je čitava književnost, pročitala je jednom prilikom, reprodukovati ovu često zamršenu i razigranu književnost je posao koji se, a apriori, činio nemogućim. Wulfilas je ispunio ovaj zadatak sa velikom posvećenošću. Trebalo mu je, bez sumnje, da upotrebi varvarizme i neologizme. Morao je da civilizuje jezik... Nora Muzaka je shvatila da se i za samo jednu frazu može ukazati potreba za civilizovanjem jezika.

San je bacio čoveka sa odelom za sahrane kao neku staru i iznošenu stvar daleko od dražesne susetke. Ona je bacila pogled naokolo i videla ceo narod aviona spušten neudobno na sedišta, unutar nedostajenstvenih prizora sna. Svako u svom kolovratu samoće. Bila je to očita samoća. I Nora Muzaka je imala svoju samoću, tanku, krhku, kratkovečnu. Nije uspela da zaustavi misao koja je jurnula kasom prema drugoj samoći. Teškoj i večnoj. Samoći čoveka pred smrću. Nora Muzaka se setila da je mogla da zapazi takvu samoću u očima svoje mlade prijateljice koja je patila od agresivnog oblika kancera dojke. Uvek kada bi se sretala sa njom i vrebala joj samoću, često u obliku koprene koja joj je zamračivala očinje vid, pokušavala je da zamisli izgled koji bi mogao imati rak dojke. Znala je da je Borhes, putem Alepha, video usred sveta rak dojke, ali nije pružao detalje o njegovom izgledu. Nora Muzaka se ponovo u mislima vratila svojoj prijateljici sa rakom dojke, dok je avion leteo preko Atlantika, i pronašla reči koje joj je ona uputila pre godinu dana: „Gubitak ljubavi te vodi u smrt, strah od gubitka ljubavi te vodi na prag smrti“. Propuštala je te reči koz sito uma na desetine puta dok joj se u mrežnjači nije stvorio jasan prizor raka dojke: jasno je videla njegovo tkanje i otkrila je da se sastoji od hiljada sabijenih slojeva ne-sreće i teskobe. „Bože dragi“, reče glasno, „kakva užasna građa!“ Kako bi se otrgla od prizora koji joj je zastao u mrežnjači, pogleda na sat i izračuna vreme prispeća. Ponovo ju je prikovalo osećanje poznatog straha koji je doživela čim je sela u avion. Otkrila je da joj je se to javilo nakon sletanja na aerodrom tokom poslednjeg putovanja: bila je u strahu, isto kao tada, da neće prepoznati svog muža koji ju je sa sigurnošću čekao na aerodromu drugog kontinenta. Bojala se da se nije otuđio zbog njihovog razdvajanja od nekoliko dana; bojala se da je postao potpuni stranac, zbog toga što je boravio sam i bez nje u prostoru i vremenu koji nisu bili njeni. Bojala se da neće znati kako da mu uputi prve reči, da neće znati da uspostavi makar i malu vezu s njim.

Odlučila je da se pripremi kako bi prebrodila susret s njim. Zatvorila je oči i pokušala da konstruiše njegove faze, ali koliko god je pokušavala, nije uspela da zamisli čak ni crte lica svog supruga...

Stjuardese su podigle zastore sa svih prozora i sevanje munja ispuni prostor.

Grmljavina groma je nekako bila prigušena hukom leta. Putnici su počeli da se kreću ka zadnjem delu aviona; kretali su se nespretno, tek izašli iz utrnulosti sna, bezbojnih lica kao od nekog bolovanja vremena. Mnogi od njih su jedva držali ravnotežu usled vibracija aviona, koji se probijao kroz iznenadnu oluju na nebu sveta. I mlađahne stjuardese su se bile izmenile; kada su joj servirale doručak, Nora Muzaka je zapazila usahnuće njihove kože za samo nekoliko sati.

Iznenada, kao da su nevidljive niti koje su ga držale u letu bile prekinute, avion se ustremio niz ponore vazduha i ostao da lebdi bešumno u praznini. Zastrašujući nedostatak težine zahvatio je sve putnike. Niko nije pustio ni glasa. Nori Muzaki se skupilo klupko na dnu stomaka; mlaka tečnost kafe joj se razlil po bluzi. Nema unutrašnjost aviona ispunila se grmljavinom oluje. Nora Muzaka je videla kako putnici do nje počeše da zevaju kao ribe u akvarijumu; čak, njoj se učinilo kao da su u vazduhu počele da pucaju pahuljice iz unutrašnjosti ljudskih usta, a njihovi umnogostručeni udovi su se sukobljavali u hiljade pokreta sa teskobom i strahom.

Zaslepljujući blesak oduze ženi oči, ali na telu ne oseti nikakvu bol.

Shvatila je da se događa uništenje aviona i udovi joj se skameniše od čuđenja, jer nikad nije pomišljala da bi to mogla biti njena sudbina. Setila se da čak ne zna ni gde se nalazi oprema za spašavanje, ni kako se upotrebljava, i pripremila se da kudi sebe zbog ravnodušnosti prilikom objašnjavanja stjuardesa, ali za tren se sabrala, jer sada to više nije bilo važno, to čak nikada nije važno, i ona oseti mir. Okolo se nastavljao metež. Nije to bila više riblja gluvoća, već jedan jedini krik iznad huke nebeske grmljavine. Nastavljalo se u beskraj. Nora Muzaka je osetila da će neminovno umreti, i to za nekoliko trenutaka; bilo joj je žao što se nije unapred pripremila za to, ali je se prepustila sigurnim rukama smrti, radoznala odakle će početi. Izoštrila je kao nikada do tada pogled i sluh: gledala je kao na ubrzanom filmu skupljanje i topljenje stvari i vatreno rastvaranje ljudskih tela, videla je smrt u stotine oblika i osetila je na nepcima čeličnu oporost...

Na drugoj strani globusa, u tami svoje sobe, petogodišnji sin Nore Muzake se sanjivo prevrtao u krevetu i tražio vode, kao što je to radio takoreći svake noći u isto vreme.

Ona je osetila taj poziv upravo u trenutku kada je počinjala njena smrt, i poremetio joj se onaj vanredni mir početka smrti. Zahvati je majčinski nemir koji joj je poremetio otkucaje srca. Tada je bez docnjenja napustila svoju sigurnu smrt i krenula je sama na putovanje svetom. Pronašla je, ne bez teškoća, bledo osvetljenu stazu u hodniku njenog stana na Bulevaru Palih boraca nacije u Tirani, koja je vodila u kuhinju; uzela je flašu vode iz hladnjaka, sipala je u čašu sa figurom Deda mraza u saonicama, koji je jurio sred porcelanskog snega, pomešala je hladnu vodu sa malo tople vode i dala sinu, koji je utolio žeđ ne otvarajući oči.

Jutro narednog dana, 4. novembra 1997. godine, je prenelo vest o padu aviona B502 na liniji Beč-Vašington, u blizini Vašingtona. Više od dvesta stradalih putnika.

Uveče, na malom svetskom ekranu se pojavila potpuna lista sa njihovim imenima: bilo je tu i njeno ime. Dok je sedela na divanu ispred televizora, pila mlaku kafu, na Noru Muzaku nije ostavila nikakav utisak ova činjenica, čak joj se učinilo uobičajenim pojavljivanje njenog imena na ekranu. Uopšte to nije povezala sa tragedijom aviona, jer su i slova na ekranu koja su već označavala njeno ime bila ista ona koja su se stotinama puta pojavljivala po novinama, knjigama, časopisima, u kojima se govorilo o poznatoj prevoditeljki Borhesovog dela.

Nekoliko dana kasnije, kao neka razmetna uspomena koja se vraća sama po sebi, nešto joj sevnu u sećanju. Pretraživala je unutrašnji džep plavog mantila koji je još uvek mirisao na parfem Poeme, i pronašla je nepogrešivu polovinu povratne karte letenja, datuma 3. novembra 1997., na liniji Beč-Vašington B502.