Beton br.183
Sreda 17. maj 2017.
Piše: Ardian-Christian Kyçyku (Ardijan-Kristijan Kučuku)

l.o.l

   
Ardian-Christian Kyçyku (Ardijan-Kristijan Kučuku)
Ardijan Kučuku (književni sinonim: Ardijan-Kristijan Kučuku), autor je koji piše na albanskom i na rumunskom jeziku, dramski pisac, esejista, izdavač i prevodilac, autor više od 45 knjiga. Rođen je 23. avgusta 1969. u Pogradecu, u Albaniji. Završio je Fakultet istorije i filologije u Tirani 1991. godine. Predavač je i doktor komparativne književnosti na Univerzitetu u Bukureštu i rektor rumunskog Univerziteta nauka i umetnosti „Gheorghe Cristea“ u Bukureštu. Od 2013. godine izvršni je predsednik Evropske akademije izvođačkih umetnosti. Mnoga od Kučukuovih književnih dela prevedena su na više od deset stranih jezika.

Uzalud se mučite, poštovani moji, podsmevao se Profa, ako niste u stanju ni da ovlaš skicirate nekoliko veoma jednostavnih stvari, kao što je na primer smrt. Ili ni smrt nije više tako jednostavna kao u mom detinjstvu?! Već je bilo prošlo tri sata od onih balkanskih i nigde na zidu se nije razaznavao neki trag smrti. Al' ni neki trag života dostojan radoznalosti se nije dao primetiti. Inače, bio je to veoma naporan dan. Za samo 24 sata čovečanstvo je proslavljalo Svetski i/ili Međunarodni dan: Pozorišta lutaka, Dece ulice, Down sindroma, Borbe za iskorenjivanje rasizma, Borbe protiv nesanice i Poezije. S druge strane, neki od njih su Profi promenili nadimak i potajno su ga zvali Star (od Staratelj).


- Jel' ti se sviđa, Stare – upita ga jedan od njih.


Ne hajući za taj podsmevajući nadimak, Profa ispravi naočare i zagleda se u zid.


- Ako bi mi još samo rekao šta si hteo da kažeš...


graffiti11


Umetnici su stajali poređani pred zidom koji je bio određen za skidanje uroka, i stvarali. Ne zna se odakle je bila stigla direktiva da se još uvek slobodni zidovi u naselju pokriju slikama, crtežima, mudrim izrekama i znacima, ali činilo se da je dečurlija bila nadahnuta. I nije to bilo nadahnuće koje je izviralo iz nekog detinjastog ludovanja, niti čak od nekog nasleđenog. Sa ispucalih, prljavih i trošnih zidova trebalo je slikama skinuti uroke. Jer nije se uzalud govorilo: mozak postaje ono što oči vide. Vremenom, takoreći nijedan zid neće ostati prazan, nem, jednobojan ili „besmislen“. Umesto nekadašnjeg zida, oči prolaznika, posebno onih koji nisu znali što je to govoriti sam sa sobom, mogle su već sada da zapaze čudan prizor, koji je trebalo odgonetati. U i oko njega, među molerskim merdevinama, razbarušenih glava i ručica uprljanih bojama, koje nisu podsećale ni na kakav zločin ni na potrebu da se ruke operu, pokolenje budućnosti, ono koje će nam isplaćivati penzije, kako se obično zvalo, pokušavalo je da se izrazi što jasnije, što ubedljivije. A ako je istina da Bog gleda svet očima dece, pomislio je Profa, bilo je lako zamisliti užas i patnje Boga. Jer, nisi mogao verovati da je svet postao tako neshvatljiv. S druge strane, makar i samo za učešće, koliko god kratko i mutno, u patnji Boga, dan je zasluživao svu tu muku.


- Evropa, Stare, Evropa! – reče dečkić.


- Evropa?!


- Da, da, Evropa. Sada. Na vrhuncu krize...


Al' ja ne vidim ništa sem nešto kao dupe, uzvrati mu Profa nečujno. Dupe, ili bokserske rukavice, ili stilizovane sise, il' dve bombe. I tako redom... Kako se Evropa može predstaviti na ovakav način?!


- Možda je to suviše dubokoumno za ostale kolege – doda on. Da nisi pomišljao na interesne sfere?


- Imam ja sfere, imam ja sfere! – upade jedna devojka. Evo, pogledajte kakve sam savršeno kružne sfere napravila...


Profa još uvek nije bio shvatio da, zahvaljujući nekim napravama od onih vrhunske tehnologije, sfere su se već bile pretvorile u kvadrate, sa po jednom kao od krvi crvenom tačkom na rubovima. Bile su tri tačke. Dve u prvoj kvadratnoj sferi i jedna u drugom okruglom kvadratu.


- To su i oči – objasni devojka. Ali su, istovremeno, i planete, neoprostive greške, loptice sa crvenim dlačicama... Eh, ostaje puno da se priča...


Oči (čije i gde?) koje nas gledaju, reče Profa u sebi.


Ponavljajući nesvesno starostavno balkansko pitanje (Zar su ti oči bile na dupetu?!), Profa je počeo da se po ko zna koji put kreće ispred zida, ćuteći, kako ne bi privlačio pažnju. Dvadeset i dvoje dece nije imalo još mnogo posla, iako je sve vreme izgledalo kao da su još na početku – i to ne zbog toga što su radili nešto što bi ti uradio mnogo bolje. Samo devojka koja je donela kistove, boje, vaze sa vodom i krpe za čišćenje nije radila. Bila je jedina koja je crtala, a da to niko od nje nije tražio, i sada su je bili odredili da pomaže kolegama koji su se pentrali ka gornjim rubovima dela, ne mešajući se i ne odgovarajući na sve ređa pitanja. Povremeno bi im dodavala poneki kist, boju; ponekad bi im držala sandwich-e, kako bi oni mogli da jedu iz čistih ruku. Svi su bili gladni, niko se nije zahvaljivao.


- A ti?! – u čudu će Profa.


- Nije bilo mesta za mene – odgovori devojka.


- Zar tebe ne zovu Umetnica?!


- Da...


- Ili su ti dali nadimak Umetnica pošto za tebe nikad nema mesta?


Devojka se osmehnu kao da je nekog drugog uzrasta.


- Možda je umetnik taj koji pomaže da se hrane...


- Želiš da ti napravimo mesta? Možda i ti imaš potrebu da se izražavaš...


- Ne, hvala... Mogu da se izražavam i kući, na papiru.


- Zar ti ne izgleda da je to neka vrsta izdaje?


- Ne. To je samo ispomoć u prehrani...


Profa se prisetio kako je, pre godinu dana, ova Umetnica imala trenutak zabune ispred table i, umesto da kaže svinjski grip i finansijska kriza, ona je izgovorila svinjska kriza i finansijski grip. Ostali su umirali od smeha, neki plakali od smeha, a neki su se smejali na sav glas.


Profa je koraknuo dalje, sa dosadom koju je dobro obuzdavao, kao da je imao dugogodišnje iskustvo zatvorskog čuvara, i nije se osećao baš najbolje. Imao je utisak kao da će se za tren oka deca okrenuti njemu, sada već starom i iznemoglom, pokrivenog lancima i dronjcima, spremnog za streljanje. A iza njegovih leđa, odred vojnika malo starijih od osuđenika će rešetati mecima, nečujno, kao kad bi vršili naučno istraživanje na oslikanom zidu.


- Ko završi, neka pređe ovamo – reče Profa. Al' bez buke, jer nije vreme da smetamo

kolegama. Jasno?


Jasno, ali oni nisu završavali tako lako. To dolazi usled poroka uništavanja, mislio je Profa. Izgradnja ima neki svoj kraj, ona te zasiti. A uništavanje te uvek ostavlja nezadovoljnim. Ništa nije u stanju da te ubedi da nisi mogao nešto ili nekoga uništiti bolje od toga.


graffiti 4


Kada je mrak počeo da pada, svi su stajali pred delom i očekivali su pohvale, čak i nagrade. Profa je shvatio da ni jedno dešifrovanje nikada ne počinje slovima ili rečima. Sve je počinjalo brojevima. Već je počeo da nabraja detalje dela, ne shvatajući gde bi mogao odvesti taj niz brojeva. Deset tankih linija, debelih, neverovatno živih... Mogle bi biti u istoj meri zmije, debla, kosti gmizavaca, metalne ograde otopljene od vreline, grehovi, creva, pletenice, odlike svinjske krize, ili finansijskog gripa, krugovi crnog dima, pipci, putevi, zatvorski hodnici gledani odozgo, itd. Okrugli, kvadratni, trouglasi oblici, pomešani, deformisani, u svim mogućim bojama. Mogli su biti plodovi, glave, kuće, lobanje, stene, mlinski kamenovi, predrasude, neprijateljstva, griže savesti, itd. Sva slova azbuke, u nekoliko varijanata, skoro blizanci po načinu pisanja. Reči bez međusobnih veza, a možda i bez veze sa linijama, oblicima i bojama, iskakale su iznenada pred pogledom, zatim bi gubile smisao, kao da su bile delići bankarskih računa, ili telefonski brojevi. Nije još bio rođen čovek i nije bio izmišljen taj kompjuter koji bi mogao uspostaviti red među tolikim brojevima ispucalim na zidu kao oči odojčadi. Možda je ovaj haos jedina sloboda koja nam je preostala, pomislio je Profa. Ili jedino i poslednje ropstvo.


- A, kako ti se čini, Stare? – upita u ime zajednice najveći dripac među učenicima.


- To je... to je realnost... – promuca Star.


To je neka vrsta mape, nastavio je bez glasa, ovih vremena kada mape zastarevaju brže od ličnih karata.


- Kako smo lepo naslikali smrt, kako ti se čini?


- Ja sam naslikao Boga, jer on uništava smrt. On može da uništi sve.


- Dodaj i meni zalogaj, nemoj da si takva džukela!


Profa nije imao vremena da se skloni: oni se svi baciše u vazduh, istovremeno. Reklo bi se da su bili sprave-delovi neke ogromne bombe, veličine kuće, ne naprosto grupa dece, sa svim tim glasovima i vikom, sa svim pokretima, bezvoljnim pljuvačkama, psovkama, sprdnjama, sa svim insistiranjem kraja detinjstva; opkolili su ga, dodirivali ga, vukli ga za rukave, za džepove sakoa, mašnu sa plavim tačkama, možda i za jezik, i za uši – i u horu mu objašnjavali beskrajni smisao i ulogu tog remek dela. Evo pećinskog čoveka, sa velikim kamenom, kao bivolja lobanja, ili kao kompjuter, na kolenima. Dalje: ljudski jezik, u obliku strele, ali i luka. Evo oka pećinske žene i oka pećinskog čoveka, različiti, ali unutar iste lobanje. Evo kazaljke zida bez sata i zidnog sata bez brojki. Ali, evo i zidnog sata, zakačenog o zid, sa puno brojki, ali bez kazaljki. Zmije sa tri glave, od kojih su dve ljudske. Čoveka sa četiri zmijske glave i jednom pačjom. Tri goluba mira, jer možda jedan jedini svetski mir nije bio dostatan. Tri ogledala, jedno ovalno, jedno slomljeno, a treće pokriveno bioskopskim plakatima i svadbenim pozivnicama. Dva stadiona, red fudbalskih lopti umesto jaja, ili luka, niti jedna knjiga, samo crvena vrpca, od onih koje se koriste kako se ne bi zaboravila stranica na kojoj si zaspao, niti ikakav trag groblja, ili izrezbarenog sarkofaga. Raznobojni leptir, šaka jajašca, ili larvi, i nekoliko odlikovanja, činova, zvezdica i epoleta iz nekog od Svetskih ratova, ili iz svih zajedno. Srp i čekić, ispod ljubičaste vrane. Ptičji izmet veličine tanjira za kolače. Ogromna prakljača, okrenuta naopačke, kao kišobrani tokom jakih kiša, prepuno aristokratskih rukavica, sa prstenjem i zlatnim naušnicama, paunovim perjem i lepezama. Polica sa veknama hleba kao mrtvački sanduci odojčadi i devet usta raznih veličina i uzrasta koja su se verala oko police.


Troja usta su umirala od gladi, jedna su pevala, dvoja su psovala, druga dvoja su pljuvala – i iz svakih je izlazio stih, ali je Profa zapamtio, ili slučajno smislio samo oi, oi, oiiii, moj živote, tiii. Tri para lisica. Gomila flaša i flašica i vaza i injekcija sa sokovima bez naziva, kreme i parfemi. Prozor sa zasunom od vrata, kip sa rukama bez prstiju, konj nalik kravi, tri žabe, samo jedna kornjača, dve krave nalik na ovce. Dva leteća tanjira, jedan sa papagajem bez perja umesto pilota. Ljudske ruke, kandže, nokti, baloni, ekseri, noževi, oružane cevi, top koji nije ispaljivao đulad, već je iz njega visio grozd, pola tenka, sinje more, vrh planine, ledena pećina, nekoliko bombi (ili stilizovanih sisa, ili itd), hrpa simbola kao slomljeni ključevi, ili obrnuto, jedno Dole, nekoliko Živeo, Samo za tebe, imena gradova, modnih zvezda, nadimci, saveti učenjaka ili internetskih mreža, mudre izreke, čudni znaci koji je valjda trebalo da postanu znaci interpunkcije, ali nisu uspeli u tome, zatim cool, yeah, pls, wtf, lol[1], love, bitch, beep, knock, itd. Evropa na vrhuncu krize, razrogačeno oko, Profino, ili nekog drugog Stara, pas sa zlatnim zubima, svinja iz Gvineje, hrčak sa kristalnim žezlom među zubima, dojka iz koje je curio whisky, nekoliko gljiva, ili kišobrana. Kao da se želelo dokazati da se sve može pretvoriti u prah i pepeo na ovim prostorima, ali čankolistvo – nikada, jedan od učenika je nacrtao do krajnje pojedinosti i odeću koju je Star nosio prilikom otvaranja školske godine: kravatu sa plavim prugama, belu košulju i dugme koje je nedostajalo.


- Je l' neko video moje dugme? – upitao je Star.


Nije se mogao čuti. Zapazio je ošamućen da su, sve vreme tokom stvaranja, oni neprestano jeli. Kao da ne bi mogli da dišu ako ne bi nešto mljackali i žvakali. A svuda po zidu, čak i tamo gde nije bilo mesta ni za oslepljenje, videla su se kola, mobilni telefoni, avioni, i beskrajno mnogo hrane. Neki avioni su leteli samo sa odlascima, možda zbog toga što je otvaranje granica učinilo da čak i pečalba bude u modi. Toliko mnogo hrane, da eto, braćo, sa ushitom ateista, vidite da ne potičemo od majmuna, već od nečeg drugog mnogo drevnijeg i održivijeg: hrane. Ne od sranja, objasnio je Profa nečujno. Zatim bezbrojne brojke, počev od tablica kola, aviona, jahti i motocikala, nastavljajući sa komoštrama, mostovima, putevima, tastaturama, vagama, cenama na paketima i kesama sa hranom. Nemoguće izbrojati toliko brojki. A učenici su se postarali da izbroje sve, do u tančine, valjda da bi zapečatili autorsko pravo. Ili su pak ova tajanstvena bića možda otkrila neki nepoznati melem, podsmehnu se Profa.


graffiti14


Dolazio bi, na primer, pred zid neko smrtno bolestan i počeo bi da broji. I brojao bi mesecima i godinama zaredom, sa životinjskom trpeljivošću, dok se bolest ne bi predala, o Bože, čak bi se umorila i sama Smrt, i odlazio bi.


- A, ovo je zaista vredna ideja – reče.


Oni nisu prestajali sa vikom, sa objašnjenjima i, razume se: sa žvakanjem. A on nije znao zašto se pretvarao kao da sve shvata, potvrđivao je, osmehivao im se. Ni sam nije doznao kako je, uistinu, barem za nekoliko trenutaka, temeljno shvatio baš sve. Samo što nije mogao učiniti ništa sa tim shvatanjem. Na svu sreću, u međuvremenu su pristizali roditelji stvaralaca, i zid je bio pretvoren u meki prostor, prepun blještećih i tamnih mrlja koje su se šćućurile; među njima, senke i lica dece, kao od aluminijuma, pojavljivala su se i nestajala pod nekakvim kricima divljenja, koji kao da su izlazili iz fotografskih aparata. Možda zbog potresa, roditelji nisu znali samo vrh jezika na jeziku, ili je nekoliko njih zajedno delilo jedan jedini mozak, koji je samo ponavljao wow, ueh, srce... (mamino, tatino, bakino, itd.), bravo, mo, ponosan sam (bez smo) na tebe, sredio si ih, ju ar d best dud, itd. I pravili su fotografije sa posvećenošću sa kojom su mladi stvaraoci mljackali, dok su mljackajući škljocali fotoaparatima. Istovremeno, neke od njih su bile trudne i plutale su pred zidom kao neke kace sa ljudskim glavama.


Star je stezao mnogo ruku namočenih kao suzama, uvlačio je mnogo čudnih aroma, osmehivao se sa puno uglađenosti i potvrđivao glavom dok mu se vrat nije ukočio, kao oni koji ne znaju strane jezike. Ali bio je miran, jer stvaraoci nisu ostareli munjevito, i ni jedan odred za streljanje se nije ukazao iz nadošlih oblaka mraka kako bi ih izrešetao pred zidom. Zaista, buka vatrometa (koji se nije rimovao ni sa vatrom, ni sa mecima) praskala je unutar lobanje, ubeđujući te da su ti oči obnevidele, ama svet je slavio. Dan lutkarskog pozorišta, Dece ulice, Down sindroma, Borbe protiv rasizma, Borbe protiv nesanice i Poezije.


Jedan od očeva je na kompjuteru napisao zahtev da se razgovara sa gradskim ocima u cilju podele tog zida na komade i da se ti komadi razmeste po kućama autora. Jer nije tu bila reč o traljavo urađenom poslu, već o umetničkom ostvarenju u punom smislu te reči. Deca su imala autorska prava, nije bilo pravo ostaviti tamo to pozamašno delo na milost uličara i društvenog šljama uopšte, ili još gore: da se podeli kao ratni plen od strane onih u gradskoj upravi i da se proda u bescenje.


- Da, tako, svakako! – ponavljali su drugi.


Izgledalo je kao da ih još samo sat deli od osnivanja nove partije.

Profa i sam ima decu, tačnije: imao je. Oni su bili pobegli skoro onako kako su otišli i roditelji malih stvaraoca. Samo je devojka sa nadimkom Umetnica stajala pred zidom sa kojeg je skinut urok, skupljaući kistove, prljave vaze, krpe i ostatke hrane. Bila je i prava kiša balončića od žvakaćih guma; neki su bili korišćeni na slici, uporedo sa nekom pljuvačkom.


- Šta misliš o tome? – upita je Star.


- Odoše – odgovori ona. Rekoše: Mi stvaramo umetnost, jadna... nismo čistači...


- Nisu jedini koji su pobegli – osmehnu se Star. Hoće li doći neko da te povede, ili možeš sama?


- Kuća mi je tu blizu. Iza zida.


Star je skinuo naočare i zapalio cigaretu. Bez naočara, stvari su izgledale dvostruko starije.


- Je l' neko napravio i neku tvoju fotografiju?


Umetnica je porekla sa čudnim podsmehom:


- Prvo je trebalo da učestvujem u njihovom radu...


Iza remek dela (naslovljenog i Tek očišćeni i obezpustošeni zid) nalazilo se obdanište, jedna siva palata i vojni centar za regrutaciju.


- Ako slučajno nađeš neko dugme – reče Star – molim te javi mi, jer može biti da je moje.


- Pravo dugme, ili naslikano?


Neki čuvari su pušili u dvorištu obdaništa, kao da je bezbojna strana zida bila važnija od remek dela. Zato nisu doznali ko je uzeo drvene i metalne merdevine, gde su ih odneli, ni ko se oslanjao na remek-delo dece, te noći, ili kasnije, i pokušao da ga nečim isprska. Dvoumljenja i sumnji je bilo mnogo, ali niko nije mogao da se zakune da li je bilo reči o kapima mokraće, bezbojne krvi, nekog pića ili suza. Ako bi se neko zagledao nekoliko trenutaka, ili godina, u zid, došao bi do ubeđenja da odavno, još otkad je otišla prva grupa dece ili roditelja, da se na ovom svetu nije plakalo samo očima niti samo suzama.


preveo: Anton Berišaj (Anton Berishaj)


[1] Skraćenica za izraze lot of love, ali i  lots of laughs.

Vreme smrti i razonode arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.