Pratili smo gole zidove. Beli nepomični glatki kreč. Ovo nije poezija. Svetlo je bilo upaljeno, svetlo je bilo prigušeno, bile su upaljene pojedinačne lampe koje su ranije osvetljavale slike, koje su sada bile uperene u gole zidove, ali nije se videla ni pojačana svetlost ni senka odsutnih predmeta. Pratili smo gole zidove idući u krug, iako nije bilo kruga. Samo jedna druga treća soba i galerija. Galerija je bila dužine sve tri sobe, koje nisu bile sobe, zajedno. Poželeo sam da su u sobama izbeglice ili beskućnici. Njima belina ne bi smetala. Bilo bi im toplo i udobno. Zidovi su glatki kao papir. Jedan umetnik koji hoda je gužvao svoje tekstove, tačnije gužvao je papir na kome su bile odštampane njegove rečenice. Slova su bila zelenkasta, ako se dobro sećam, mada bi bilo bolje da su bila sasvim bela, tačnije nije on gužvao papire na kome je bio tekst, to su činili volonteri. Tražio je lektora. Tražio je nekoga da mu ispegla tekst. Odustao je. Papir je ostao izgužvan. Mislim da je to bio papir na kome je bio odštampan tekst u kome objašnjava svoju strast prema hodanju. Zašto sam ga se setio? On bi hodao po golim zidovima, ne ostavljajući tragove. On bi svojim rukama zgužvao zid kojim bi prošao. Ili bi to ostavio da učine volonteri, neko od posetilaca sa izraženijim mišićima dlanova, beskućnici i izbeglice iz daleka, svi zajedno. Zidove je trebalo zgužvati da ne bi poleteli. Na tim zidovima su jednom leteli balvanovi. I balvani su ih posmatrali ćutke. Zidovi su goli ko pištolj. Video sam gomilu pištolja poređanih u krug, uspravno, poređanih u potiljak jedan drugom, da, možda ih je bilo dvanaest, možda su bili dečje igračke, pištolj – igračka za dete, pištolj je oruđe kost kamen iskonski zov, uči od malih nogu da budeš spreman da ubiješ. Ili gospodariš. Gomila pištolja je bila poređana u krug, jedan drugom su gledali u potiljak, stajali su pričvršćeni za neko postolje, bili su postavljeni po zemlji, ležali su, ne – stajali su uspravljeni na crvenom postolju, drvenom, lakiranom, kružnom, kao ukočeni manekeni. Zašto sam se setio pištolja? Zidovi su bili goli, bilo bi bolje da su pištolji štrčali iz zidova, da ih je držala neka bela ruka od gipsa i da su bili upravljani ka posetiocima. Uvek bi se našao neki šaljivdžija koji bi im stao pred nišan, dečurlija svakako, mnogi bi gladili beloputu ruku koja je izrasla iz zida, čovekoliku ruku zida, neko bi pogladio oroz. Na ulazu bi stajao veliki natpis, preko celih vrata: NE IZAZIVAJTE SUDBINU, NE STAJTE ISPRED PIŠTOLJA, ZAOBIĐITE IH, TAKO VAM BOGA, UVEK, ALI UVEK, I PRAZNA PUŠKA OPALI, NEKMOLI PIŠTOLJ, NJEN MLAĐI BRAT. I uvek bi se našao neko, šaljivdžija, neko nestašno dete, zaneseni ljubavnici, znatiželjni penzioner, koji bi stao ispred cevi, ili bi se zagledao u nju, u belu cev belog pištolja koji je bela ruka držala vireći iz belog zida. Da li se ikada desila neka nesreća? O ne, nikada nesreća, ubistva su bila ciljana stvar, kao zgoditak na lotou, jako retka, jako retka; o da, nikada se nije ništa dogodilo, baš nikada, kao ni takva izložba. Zidovi su bili beli, beli kao kreč, i goli kao pištolj, i zgužvani kao hartija u besu, izložba nije dugo trajala i nije bilo puno žrtava, o ne, gotovo da nije bilo žrtava, nije bilo beskućnika izbeglica iz daleka skvotera džankija vagabunda svetskih putnika, nije bilo nikoga, samo beli zidovi bez tragova hodača, samo beli papir koji se oslobodio paranoje le papier blanc, bela slova su iskakala iz papira, stalno iskaču kao ove dosadne vinske muve, ne vidi ih svako, važno je zvati se kazimir, kaži mir i mir božji biće s tobom, mir belih zidova, iz sobe u sobu, pratili smo bele zidove, u krug. Izašli smo u mlaku noć, punu snega, pločnik je bio beo i trpak, zamračeni svod-kugla nam je bila pred očima kao šlem, ispod kapaka su se kretali beli zidovi u krug. Pamtiću dugo slike sa izložbe.