urbane statue

bore se za svoje mesto

pod krošnjom

za među u parku

proterani iz

istorijskih čitanki

viču na nagluve

penzionere

otimaju mrve

golubovima

u predvečerje

šljepaju po guzi

progresivne

srednjoškolke

zapišavaju svoj

urbani teritorij

namiguju pijancima i

beskućnicima

noću

kad trgovi i parkovi

opuste

šetaju od stabla

do stabla od klupe

do klupe

uzvikuju parole

psuju biste

iz komšiluka

gađaju se flašama

praznim kestenjem

šišarkama

ispovedaju zvezdama

ujutru opet vežbaju stav

nepomičnosti

plaši ih revizionizam

opštinskih ćifti

ravnodušnost svetine

kubisti

vrebaju iz potaje

u srcu grada koje ima

oblik makadamske

kocke

piju samo iz tetrapaka

odrasli na branku

kockici

imaju

fizionomiju superheroja

iz akcionih stripova

geometrijsku pravilnost

šturog ophođenja

inteligenciju begunaca

iz filmskog serijala kocka

jedan živi i u mojoj

zgradi

svakog jutra

kad krene u kafanu

kaže ženi –

kocka je bačena!

žena ga pošalje u materinu

novi društveni izgovor

neće ti dati ni mrvice sa stola,

baciće ih muvama,

ni kafenu mrlju, grumen soli,

skoren trag kapi prosutog vina,

olizaće sa čabrom domaći poltroni,

ni rupe opušaka na mušemi,

gledaće kroz njih tuđa

međunožja,

neće ti dati ni koricu hleba,

suvonjak drčnih razjapljenih usta,

ogrižak okrajka, prah ustajalog mesa

skapalog u čađi pekarskog roštilja,

baciće svojim proverenim psima,

ni kost zagrcnutog grla,

ni košticu besplodnu u glibu,

ni praznu, izgaženu semenku,

baciće u kavez

                       očerupanoj

                                        ptici.

jednom

kad se budu smilovali

možda i tebi bace milostinju

k'o mutavom prosjaku, jedaču greha,

gledaj samo da zahvalnost iskažeš spretno

naklonom muve,

                           umilnošću šteneta,

nežnošću slavuja,

a dok se to ne desi, veruj i dalje njima

i sebe se nikada ne stidi