Kraj Drugog svetskog rata za Grčku nije značio i kraj sukoba. Građanski rat koji je usledio oslikaće stanje koje će ovu zemlju pratiti do 1974. godine - sukobi između levice i desnice, nestabilne i kratkotrajne vlade, vanredni izbori, ali i opšti osećaj da se iza svakih vanrednih izbora krije vanredno stanje. U tim poratnim godinama vlast su držali konzervativci, oficiri i delovi nekadašnjeg grčkog kvinsliškog aparata koji su nakon gubitka rata osnovali IDEA-u (Ieros Desmos Ellinon Axiomatikon - Svetu ligu grčkih oficira). Ove snage su se nakon građanskog rata ušančile u sve strukture grčkog državnog aparata, a bezrezervnu pomoć u tome pružale su im SAD u sklopu tzv. Trumanove doktrine. Zbog toga nije čudno što je većina građana Grčke 1964. godine odlučila da glasa za centrističku partiju Jorgosa Papandreua. Nakon pobede na izborima prva na udaru našla se IDEA, a u konzervativnim i monarhističkim krugovima zavladao je strah da će ostati bez svog militantnog krila. Događaji koji slede samo su potvrdili sociološko pravilo - autoritarni režimi se pridržavaju glasanja i izbora samo kada od njih imaju koristi. Već 1965. godine kralj Konstantin II, suprotno svojim ovlašćenjima, odlučuje da raspusti vladu Jorgosa Papandreua čime dovodi do ustavne krize poznate kao „Apostasia” (grčki - otpadništvo). Iako kralj obećava izbore 1967. godine, svestan je da na njima njegove snage nemaju šanse, pa koristi ovaj neustavni intermeco da osmisli drugačiji pravac delovanja. Postoje indicije da u ovom period sam vrh vojske planira puč kojim bi proširili kraljevska ovlašćenja, a ograničili ovlašćenja vlade i parlamenta, kolokvijalno nazvan “generalski puč”. Događaji nisu dopustili da se ova tvrdnja dokaže ili opovrgne jer 21. aprila 1967. godine umesto generalskog dolazi do drugog puča - pukovničkog.

Dok u smutnim nedeljama pred izbore 1967. godine kralj Konstantin II i Papandreu gledaju kako da nadigraju jedan drugog, grupa pukovnika predvođena Jorgosom Papadopulosom koristi priliku i preuzima vlast u Grčkoj. U početku sarađuju sa kraljem, ali ga nakon kraljevog neuspelog puča 13. decembra iste godine proteruju, iako zadržavaju instituciju monarhije kao deo tradicionalističkih vrednosti na kojima grade ideologiju budućeg režima. Zavedena diktatura pukovnika trajaće sve do 1974. godine i bez obzira na mnoge profašističke mera koje su u tom periodu uvedene predstavljaće jakog saveznika SAD i zapadnih demokratija. Ovde možemo uočiti drugu sociološku pravilnost - velike sile nisu zainteresovane za unutrašnje uređenje zemalja, sve dok te zemlje igraju svoju ulogu u spoljnoj politici velikih sila. U ovom slučaju u pitanju je grčka antikomunistička uloga tokom Hladnog rata. Uprkos protestima unutar Grčke, pokušajima atentata, pa čak i unutrašnjim razmiricama među vladajućim pukovnicima (1973. godine u beskrvnom puču pukovnik Dimitrios Joanidis smenjuje Papadopulosa), ovu diktaturu će podržavati zapadni saveznici sve do kulminacije katastrofalne politike prema Kipru - teritoriji oko koje se Grčka spori sa Turskom. I tek kada su turske trupe nadirale kroz Kipar, a pukovnik Joanidis vrištao na američkog diplomatu Džozefa Dž. Siska da ih je Amerika izdala, postalo je jasno da je diktatura pukovnika gotova.

„APOFASIZOMEN KE DIATASSOMEN”

Već prvog dana diktature suspendovani su ustav i zakoni, a režim je počeo da vlada putem proglasa. Radio najave koje su započinjale rečima „apofasizomen ke diatassomen” (grčki - odlučujemo i naređujemo) postale su svakodnevnica. I dok su u početku odluke i naredbe bile očekivane za diktaturu, vremenom su postajale sve bizarnije. Gradeći ideologiju u hodu došlo je čudnih amalgama američke popularne kulture i grčkog narodnjaštva kao i pozivanja na tradiciju uz zabranu antičkih pisaca i filozofa. U duhu antikomunističke histerije zabranjivani su pisci kao što su Tolstoj i Dostojevski, verovatno jer su smatrali da je svaki Rus genetski komunista (o ovome nije loše razmisliti u danima kada pojedini traže zabranu izvođenja opere “Boris Godunov” u milanskoj Skali jer predstavlja prorusku i proputinovsku propagandu). Sulud spisak zabrana deluje nadrealno i neverovatno kao da ga je sastavio Ežen Jonesko (koji je, ironično, takođe na spisku zabranjenih), a poslužio je kao odjavna špica filma „Z” Kostasa-Gavrasa iz 1969. godine. Upravo sam čitajući spisak na kraju tog filma naišao na najčudniju stavku- - zabranu sociologije. Zabrana čitave nauke izgledala je nemoguće i u početku sam je odbacio kao umetničko preuveličavanje. Međutim, ako se pogleda specifičan istorijski razvoj sociologije u Grčkoj postane jasno kako je to jednoj diktaturi pošlo za rukom.

Diktatura zavedena 1967. godine nije prva u istoriji Grčke, a svaka koja joj je prethodila tokom 20-ih i 30-ih godina XX veka smatrala je sociološku kritiku štetnom. Zbog toga Grčka do polovine XX veka praktično nije imala ni socioloških institucija ni sociologa. Nekolicina postojećih je školovana u inostranstvu, a ostali koji su povremeno predavali istoriju sociološke misli kao kurseve na pravnim i ekonomskim fakultetima obično su dolazili iz redova pravnika i ekonomista. Tek nakon Drugog svetskog rata javljaju se naznake institucionalizacije sociologije kroz podršku SAD-a. Pomalo je ironično što se i tada sociologija doživljava kao marksistička propaganda, iako je širenje takve propagande poslednje što je Trumanova Amerika želela da uradi. Tokom 50-ih dolazi do značajnih istraživanja na polju sociologije sela i sociologije grada, kao i komparativnih studija između ruralnog i urbanog, da bi 1960. godine bio osnovan „Atinski Centar za društvene nauke” (KKEA). Međutim, uprkos ovim pomacima, ne postoji katedra za sociologiju, školovanje se vrši u inostranstvu, a postojanje sociologije u visokoškolskim ustanovama se svodi još uvek na povremene kurseve i predmete. Uz ovako slabe korene grčkoj pukovniji nije bilo teško da odstrani jednu celu nauku. A smatrali su da imaju razloga da je odstrane jer su čak i u tim retkim istraživanjima pronalazili neprijateljsku propagandu. Besni na ogledalo postavljeno pred grčko društvo nije im bilo jasno kako neko može da piše bilo šta što ne oslikava idealno stanje u zemlji. Odmah po dolasku na vlast zatvorili su „Centar za društvene nauke” i otpustili retke predavače. Umesto toga osnovali su svoj centar koji će tokom trajanja diktature služiti kao presa za štancovanje afirmativnih radova, onih koji uglavnom veličaju armiju i tradiciju. Sociologija je bila prognana i institucionalno, ali i fizički kroz izgnanstvo i hapšenje mnogih istaknutih sociologa.

SLUČAJ ATLAGIĆ

Krajem 2019. godine dr Jovo Bakić, profesor na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, dao je intervju za NIN u kome je izgovorio sada već poznato „Jurićemo ih po ulicama”. Nastupajući i kao sociolog i kao (tadašnji) član Partije radikalne levice (PRL) izneo je određenu analizu i pretpostavku. Policija ga je nakon intervjua saslušala, nisu nađeni elementi krivičnog dela i cela priča je zaboravljena kao i mnogi drugi intervjui, osim što je ostala kao šala u određenim krugovima na društvenim mrežama. Bezmalo četiri godine kasnije, vlast po drugi put izvlači ovu rečenicu (prvi put je izvukla iz konteksta, a drugi put iz naftalina) u očiglednoj nameri da kreira određeni narativ sopstvene ugroženosti i manijakalnog besa opozicije. Ovog puta profesor Bakić nastupa samo kao sociolog i potkrepljen iskustvom i teorijskim znanjem daje širu sliku onoga što je izjavio 2019. godine. Njegova izjava nema nikakve veze sa onom sociopatskom željom za smrću svih glasača Srpske napredne stranke kao što to govore predstavnici prorežimskih medija, već je osnovana pretpostavka da režimi kao što je naprednjački neće poštovati rezultate izbora koji nisu njima po volji, neće otići mirno sa vlasti i neće ostaviti drugog izbora do sukoba između vođa i najtvrdokornijih predstavnika vlasti sa jedne strane i ozlojeđenog naroda sa druge. Ovo je u svojoj osnovi sociološka analiza (sa kojom se možemo složiti ili ne) mnogo više nego nečija (pusta) želja. Međutim, problem poprima ozbiljne razmere nastupom poslanika SNS-a Marka Atlagića. Umesto standardnih uvreda i prežvakanih medijski naslova, ovaj poslanik u jednom govoru prvo odlučuje da pozove celo Odeljenje za sociologiju na odgovornost, a potom napada jednog, neimenovanog, sociologa koji je pisao rad o uticaju medija na stvaranje Vučićevog kulta ličnosti. Ovaj rad nije osporen sa naučnog stanovišta, štaviše nije ni naznačeno do kojih je rezultata istraživanje nepoznatog mladog sociologa dovelo (može biti da je pokazao kako kulta ličnosti nema). Zahtevano je decidno odbacivanje ovakvih analiza i istraživanja, ne samo od šire javnosti već i od naučne zajednice, samo na osnovu činjenice da se u Predsednika i državni vrh ne sme dirati (osim kada se piše pozitivno). Pomenuti poslanik je otišao korak dalje i prosledio zahtev Ministarstvu prosvete za „davanje obaveštenja i objašnjenja” povodom istupanja profesora Bakića kao i toga da li se od tog istupanja ogradila Katedra za sociologiju. Ovo pokazivanje moći nije bilo dovoljno nego je dopis obogaćen lažima da je profesor Bakić rekao „da bi voleo da Aleksandra Vučića i preko dva miliona dvesta dvadeset četiri hiljade građana Republike Srbije koji ga podržavaju juri po ulicama”. Od iznetih laži znatno je veći problem institucionalni progon koji vrše predstavnici vlasti kao što je jedan član Skupštine (i predsednik skupštinskog Odbora za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo) i čitavo Ministarstvo prosvete, u nameri da cenzurišu nečije istraživanje ili analizu, a profesora Bakića kazne, verovatno čak i prognaju iz zvaničnih naučnih krugova.

Dok se odvija „Slučaj Atlagić” drugi profesor Odeljenja za sociologiju, dr Ognjen Radonjić, gostuje 6. jula u emisiji „Novi dan” na televiziji N1 i iznosi slična zapažanja o stanju u Srbiji. Naime, smatra da trenutni režim spada u tzv. „stabilokratske režime”, one režime koji dobijaju podršku stranih sila za održavanje stabilnosti u određenom regionu, dok su im na unutrašnjem planu odrešene ruke. Takođe je govorio o nemogućnosti promene režima na izborima usled same prirode tog režima. Ujedno je uputio i kritike na račun opozicije, ali to nije sprečilo predstavnike vlasti da naprave propagandni spot u kome profesora Radonjića prikazuju zajedno sa jednim od opozicionih političara, Nebojšom Zelenovićem. Iako veza sa pomenutim političarem ne postoji, namera je očigleda - banalizovanje i svođenje sociološke analize na političke parole i manijakalan poziv na nasilje. Kao i u slučaju profesora Bakića, napadi za sada ostaju u sferi medijske manipulacije. Da li će se nastaviti trend institucionalnog progona sociološke analize i kritike, ostaje da se vidi.

Za kraj treba reći da ostrakizam (progonstvo) možda nije najgora sudbina koja nekoga može da zadesi. Pojedini istoričari čak ističu demokratski karakter ovog procesa u antičkoj Atini. Zbog toga ostaje nada da vlast neće, šetajući po leksikonu političkih pojmova, preći sa O (ostrakizam) na P (proskripcije).