Rusoove reči iz Rasprave o poreklu i osnovi nejednakosti među ljudima snažno i strasno odjekuju u svojoj političkoj nekorektnosti. Koja to rulja, koja svetina i pijačne žene umeju autentičnije od poštenog sveta da reaguju i spreče pokolj? Nisu oni manje skloni nasilju, nisu ni lišeni sukobljavanja, ali učinak njihovih sporova ostaje u crnim hronikama i sporadičnim istorijama, ograničenog je dometa, dok se epidemija nasilnih strategija gušenja pokušaja borbe protiv nejednakosti širi putevima čije je namere i pozadine mnogo teže prepoznavati i protiv njih se boriti.

Knjigu Beleške ka performativnoj teoriji okupljanja [2] krajem oktobra je objavio Harvard University Press. Filozofkinja Judith Butler će o knjizi ali i motivima koji su je rukovodili u zapisivanju beleški o nečemu što bi se moglo imenovati performativnom teorijom okupljanja govoriti u Beogradu 20. i 21. novembra. Butler ne spava mirno i evo gotovo pet godina putuje – recimo od događaja na Tahrir trgu – beleži razloge, pregovara i postavlja putokaze sa kojima bi se mogli opisati, iscrtati obrisi razloga koji opravdavaju ne samo svrhu javnih okupljanja koji označavaju pobunu protiv nejednakosti (zar to nije bio i Rusoov motiv), već i njihovo mesto ali i funkciju u celokupnom društvu. Primećujete li uljeza? Šta radi teorija, šta radi filozof i kako se uopšte artikuliše nešto što konkretno u ovom slučaju Butler imenuje kao performativno? Koji je kontekst nastanka javnih okupljanja i kako se sprovode u delo, kako se formatizuju, ostvaruju i izvršavaju (sve ove reči sabiraju se pod performativom) okupljanja naroda, onih devedesetdevet posto?

Teško je prebrojavati svetinu i užasno je važno sabirati je, sazivati pod zajedničkim imeniteljem pripadanja (kojih pripadanja?!), u infrastrukturama koje svojom javnom upotrebom mogu jemčiti jednaka prava oglašavanja svih. Prvi osećaji čovečanstva se detektuju u telima mobilisanim u prostorima u kojima izložena pogledu, ona postaju otvoreno ranjiva i ugrožena. Kako drugačije na trgovima, ulicama i devastiranim delovima gradova, fantomskim naseljima i okupiranim kolonijama mobilisati ranjive i ugrožene nego pokušajem da se upravo u onima koji su naizgled celi i potpuni, takođe potraže tragovi ranjivosti i ugroženosti? I kako uopšte delovati zajedno kada se takva delovanja raslojavaju i rastaču u surove apatije poštenih, mirno sklonjenih iza zidova privatnosti, dok farme i parovi orkestrirano zauzimaju simboličke trgove i pijace? Batler objavljuje beleške i ne pruža gotove odgovore. No u kretanju ka performativnoj teoriji okupljanja, svakako ne odustaje obeshrabrena nedovoljnom ranjivošću jednih i neprepoznavanjem ugroženosti onih drugih.

[1] Jean-Jacques Rousseau, Discours sur l'origine et les fondements de l'inégalité parmi les hommes, Paris, Flammarion, 2011.

[2] http://www.hup.harvard.edu/catalog.php?isbn=9780674967755