Ove godine navršava se deset godina od ubistva prvog i najistaknutijeg gej aktiviste u Srbiji, Dejana Nebrigića.
On se krajem 1990. godine po prvi put pojavio u javnosti kao aktivista novoosnovane gej-lezbijske grupe „Arkadija“, prve takve u Srbiji.
Sećam se, pismo je stiglo iz Ljubljane na moju kuću, oktobra 1990. Poslato je bilo na desetak adresa u Beogradu, za par feministkinja i par gejova. Tada se otvarao gej-lezbijski Roza Klub u Ljubljani, i oni su pitali hoćemo li i mi da otvorimo jedan sličan u Beogradu. Zvao me je tada Dejan Nebrigić telefonom iz Pančeva, kome je takođe stiglo pismo, i rekao mi je: “Ajde mi da se skupimo.” Dejan je telefonirao gej poznanike i tako je u stvari počelo samoorganizovanje: prvi susret je bio u poslastičarnici Hotela Moskva, - zapisala je Lepa Mlađenović u tekstu „Prvo je stiglo jedno pismo“ o osnivanju „Arkadije“.
Kada je „Arkadija“ organizovala prvu javnu tribinu u Domu omladine, na Međunarodni dan ponosa LGBT osoba 27. juna 1991. godine, objavljeno je da je prvi slovenački vojnik ubijen na granici sa Italijom od strane vojnika JNA. Počeli su ratovi i krvave devedesete, a Nebrigić se pridružio akcijama „Antiratnog centra“ i bio jedan od osnivača mirovnog časopisa Pacifik.
Po profesiji pozorišni kritičar i pisac, bio je među prvim javno deklarisanim gej aktivistima u Srbiji, svakako najangažovanija osoba u pokretu za ostvarivanje ljudskih prava homoseksualaca i lezbijki. Tokom 1992. i 1993. godine, u svakom broju Pacifika pripremao je eksplicitno gej i lezbijske strane kao deo mirovne politike univerzalnosti ljudskih prava. Pored toga, deklarisani antifašista, antinacionalista i antimilitarista odbio je vojnu obavezu uz dijagnozu da je „homoseksualac“. Godinama je bio i aktivni član „Žena u crnom“, kao i Ženskog centra „Isidora“ u Pančevu.
Tokom 1998. i 1999. godine bio je izvršni direktor „Kampanje protiv homofobije“, projekta koji se bavi unapređenjem položaja gej i lezbejske populacije u Srbiji. U okviru tog projekta uredio je četiri izveštaja koji sadrže pravnu i sociološku analizu homofobije u Srbiji, medijsko praćenje svih oblika netolerancije prema lezbejskoj i gej populaciji, kao i analitičku bibliografiju tekstova o homoseksualnosti za 1998. godinu.
Dejan Nebrigić je u to vreme počeo da prima redovne prijetnje od Vlastimira Lazarova, oca svog bivšeg dečka. O tome je najpre obavestio policiju, koja je odbila da interveniše. Na ponovljen poziv patrola policije je došla u Nebrigićev stan u Pančevu i uhapsila ga. Tukli su ga već u kolima na putu do stanice, tog „smrdljivog pedera i narkomana“; poručili mu da „ide kod Drnovšeka“. Dežurni advokat koji je po službenoj dužnosti morao da zastupa Nebrigića rekao je da „ne želi da razgovara sa pederima“.
„Ubiću te, ići ćeš ti Bogu na istinu. Naveo si moga sina da bude peder i da se drogira, osvetiću ti se. Nećeš moći da se sakriješ od mene“, govorio mu je u slušalicu Vlastimir Lazarov, i Nebrigić je takve tirade slušao od juna 1998. do februara 1999. godine. Ni dve promene broja nisu pomogle.
Tužba je podneta početkom marta, a prvo ročište u opštinskom sudu u Pančevu bilo je zakazano tek za 17. novembar 1999. godine.
„Vlastimir Lazarov mora da shvati da mu sin nije postao gej zbog mene, već da je sa mnom bio zato što je gej. Moraš prvo pred sobom da priznaš da si gej, a onda i svojoj porodici i okruženju. Većina homoseksualaca odlazi u gej diskoteke, ali se krije. Ja imam jako izraženi coming out, dok moj bivši nije otvoreni homoseksualac, i krije se, što je mene emotivno bolelo“, izjavio je za „Vreme“ Dejan Nebrigić.
Suđenje je odloženo na neodređeno vreme, zbog bolesti sudije, i  nikada nije dobilo svoj epilog.
U noći 29. decembra 1999. godine Nebrigića je ubio Milan Lazarov, njegov bivši dečko i sin optuženog Vlastimira Lazarova. Njegovo ubistvo iskorišćeno je za napad na političke protivnike. Istražni sudija, Nedeljko Martinović, doveo je njegovu smrt u vezu sa antirežimskim i antidržavnim pokretom. On je izjavio da je „Arkadija“ primala novac iz inostranstva da bi promovisala subverzivne sekte, koje imaju za cilj borbu protiv „naše države“. Režimski mediji su pisali o povezanosti LGBT pokreta sa opozicijom, koja je iz straha od reakcije  homofobične sredine odbacila bilo kakvu povezanost sa „Arkadijom“.
Sahranjen je 31. decembra na katoličkom groblju u Pančevu. Za života je odbio je da bude telo srpske politike, odbio je srpsku vojsku i odbio je da bude sahranjen na srpskom groblju. Dejan Nebrigić je 2000. godine posthumno dobio nagradu Felipa de Souza, koju dodeljuje IGLHRC za LGBT aktivizam.
Posle njegove smrti LGBT aktivisti su nastavili sa borbom koju je on započeo, a mnoge su upravo on i njegov rad motivisali da se toj borbi priključe:
Dejan je bio prvi javno deklarisani gej muškarac za koga sam znao da živi u Srbiji. Sećam se nekog njegovog intervjua u M magazinu, najpre sam čuvao ceo taj primerak magazina, a kasnije sam iscepao te dve strane i čuvao ih u fascikli. To je za mene značilo oslobađanje i nagoveštaj da želim da se bavim nečim čime se on bavio. Tek sada vidim koliko sam bio fasciniran tom njegovom pričom i koliko me je to osnažilo. Ime Dejana Nebrigića mi se duboko urezalo u pamet, iako ga nisam upoznao, on predstavlja neku tačku kojoj se vraćam, ponajviše kao osobi koja je prva počela da se bavi gej pravima u Srbiji. Dejan je svoj gej aktivizam sprovodio u nemogućim uslovima, u vremenu rata i veoma lošoj situaciji. Ipak, onoliko koliko sam čuo iz priča, nije bio osoba koja je svoju seksualnost i potrebu za slobodnim iskazivanjem seksualnosti prikrivala ljudskim pravima, već je to živeo i iskazivao, - kaže Boban Stojanović iz „Queeria centra“.
Svake godine aktivistkinje „Žena u crnom“ odlaze u Pančevo da posete grob Dejana Nebrigića i da ga se prisete. Ni ova godina neće biti izuzetak.