Kako to mislite Zadnje Doba?

11. festival nesvrstanog stripa Novo Doba održan je u Beogradu od 7. do 11. oktobra, a ove godine je za temu imao Zadnje doba. Završetak festivala se nije odigrao na planirani način, pa veliki medijski, društveni i insitucionalni potres u vezi sa uništavanjem jedne od izložbi sa festivala još uvek traje. Ovaj tekst je napisan kao pokušaj sagledavanja festivalske celine, u ovom trenutku u potpunosti obojene ovim događajem velikih razmera koji u osnovi nema veze sa Festivalom.

Zadnja su vremena došla, što se kaže. Prorok nije progutao knjigu, nije se pocepala zavesa na zavetnom kovčegu, ali svi mi jako dobro osećamo sevanje u kostima, hladnoću u udovima, primećujemo sjaj u očima. Odavno se čovečanstvo priprema za kraj, zaziva bogove, sakladišti hranu u podzemnim špajzima i trapovima. San o novom dobu priziva i san o završetku. Svako Novo Doba do sad moglo je da bude i novo i zadnje (gramatička i pravopisna situacija je namerna, iako pogrešna). Ne znam da li vi verujete u mirne prelaze, lagane ferlaufe, fejd-in-aute, gradijente, rasterske transfere. Šta znam, možda budućnost bude tako tonirana. Možda mirni kosmpolov odleluja preko granice horizonta gde nas čeka nova era. A možda prelaz bude turbulentniji i neudobniji. Za sve ove godine nagomilao se niz navika, rituala i običaja koje smo počeli da podrazumevamo, kao da nam pripadaju po sili boga i pravdi istorije, koje smo u ovim prilikama osvestili i bacili preko ramena unazad kao prstohvat soli protiv uroka. Od upravo završenog Novog Doba nam je ostalo iskustvo planiranja strategije festivala u (novo) doba globalne pandemije i njenih lokalnih posledica. Odbacili smo pokušaje zanemarivanja ili negiranja okolnosti i verovanja u mogućnost predviđanja. Isto tako, odbacili smo lažiranje i šibicarenje festivala putem onlajna. Pokušavali smo jednom, već davno, prilikom održavanja oproštajne večere, nije nam išlo. Priznali smo svoje poraze i kompenzovali nedostatak gostiju, ludih festivalskih večeri kroz proizvodnu laboratoriju i štampana izdanja. Pretvorili smo garantovani minimum u potencijalni maksimum. Na ovogodišnjem festivalu nije bilo, kao na prethodnih deset, velikog broja gostiju iz inostranstva, velikog broja planiranih i neplaniranih posetilaca iz regiona i Evrope, koncerata, nastupa, žurki i masovnih scena, Fijuk sajma, kao i i slobodne razmene fluida i materija. Bilo je velikog broja gostiju, planiranih i neplaniranih posetilaca, izložbi, raznih izdanja i ozbiljnog organizovanog grupnog rada, koji je u nedostatku noćnih afera po klubovima i kafanama trajao bez prekida. Ostvareni su novi savezi sa Samitom Nesvrstanih i štamparijom Novi Obrt, potvrđeni stari zaveti sa vršačkom scenom, sa Wostokom i Zlatom. „Komikaze #18, Ivana Armanini, Damir Stojnić“, Ostavinska galerija Pored toga što su dobili najznačajnije priznanje u oblasti stripa za svoje osamnaesto štampano izdanje (Fauve de la BD Alternative du Festival International de la BD d’Angoulême), povod za ovu izložbu bilo je i ozvaničavanje veza Novog Doba i Komikaza, koje su koliko prirodne toliko i podrazumevane. Komikaze su već 18 godina veliki dejting sajt za regionalnu strip scenu, gde autori pokazuju najbolje što imaju da ponude. Mnogi su se tu pronašli, prepoznali i zavoleli. Kao Novo Doba sa Damirom Stojnićem. Nastali su rodoskrvni odnosi u kojem je Novo Doba postao koizdavač samostalnog strip albuma Medusalem, čiji je prvi deo objavljen do sad na sajtu Komikaza. Koizdavačke aspiracije, koprodukcijski planovi obuhvatili su i izdanje u sito-štampi knjige Alice in Waterland Ivane Armanini. Izložba „Momci: Imali su oko sebe taj neki sjaj“, u Umetničkoj galeriji Stara kapetanija, ostaće zapamćena kao najpoznatiji događaj Novog Doba. Prvobitna potavka prerasla je u medijsku pompu i u instalaciju uništene izložbe u zatvorenoj galeriji, zaostalih otrova i neodgovorenih pitanja. Arhivski značaj izložbe, u čijem planiranju, digitalizaciji i realizaciji su učestvovali timovi festivala, Momaka i Galerije, prevazišao je okvire u kojima je zamišljen. Posledice, koje će svakako biti dalekosežne, u trenutku kada nastaje ovaj tekst još uvek ne mogu da budu sagledane, kao ni talas uročno-posledničnih reakcija koje su svoj okidač pronašle u crtežu Kenjkavca. Profesionalni, žanrovski, politički i ostali nesporazumi koji će nastajati u seizmičkim okvirima ovog događaja biće brojni i mnogi, a mi priželjkujemo isto za izdanja i gostovanja. Butt Plugs kolektiv, bend koji to nije ni bio, ali se raspao, specijalno za Novo Doba proizveo je izložbu „Daj šta daš“. Katie Woznicki, Marko Malk, Vuk Palibrk i Boris Stanić u Uličnoj galeriji, na velikim formatima, pojedinačnim i zajedničkim strip epizodama dao je šta je dao, najbolje od sebe, najbolje za druge, za sve prolaznike i namernike. Ako nastave dalje da ređaju sloj na sloj stripa, boje i stila, mogli bi da postanu sila mladih nada zajedničkog rada. Izložba „Zoran Janjetov: Noćna mora za nepravdu“ u galeriji Remont biće otvorena do 30. oktobra. Iz društva velikog Mebijusa i Hodorovskog, iz Novog Sada i pariških bulevara, legenda strip megakulture u centru i u kolonijama, Zoran Janjetov otkriva šta crta između crtanja stripova. Predstavljena je kolekcija radova koji kondenzuju njegova iskustva crtanja stripova od Bernara Panasonika i profesora Ćumislava, preko Inkala, Džona Difula i Metabarona. R.A.G.N.A.R.O.K. Revijalna akcija gore navedenih apokaliptičnih radionica opštenarodnog karaktera, Kvaka 22 Prateći deo festivala je izborio svoje mesto u glavnom programu, pa je petodnevna radna laboratorija u AKC Matrijaršija, prerasla u uspostavljanje novih savezništava, otkrivanje novih mogućnosti i na kraju u izložbu. Fanzin „Ljubavni život Ljube Dijabolika“ i prateća projekcija radne verzije filma o Ljubi Dijaboliku, pojavili su se kao kao deo Wostokove kolekcije likova i njihovih naracija. Na licu mesta nastali su strip-kolaž fanzini „Rašid je...“, „Ma ko je bre taj Rašid u stvari“, „Avanture Esid Efendije“, „Mala trza na Dijabolika“ i „Intervju sa Dijabolikom“. Hali Gali „Cunami“ novine su još jedan nezavršeni talas Zadnjeg Doba. Ekipa koja proizvodi fanzine i okuplja i generiše muzičku scenu, za svoj treći po redu fanzin, posle „Vatre“ i „Galopa“, udružila se sa nama kada je u pitanju štamparska proizvodnja. Kao završne, proročke i radikalno optimističke navodim reči Milete Mijatovića koje se odnose na festival, ali i na sve bliže i dalje budućnosti:

“Štampaće se mnogo, radićemo svašta i na kraju krajeva potrebna nam je samo mašta. Olovka, makaze i rakel će da proizvode kao u industriji na pokretnoj traci, neće biti norme, neće biti prekovremenog rada samo inspiracija bez frustracije. Proizvodna traka se usijala, glava se ohladila, promenili se noć i dan pa je jutro već u ponoć ali niko ne traži pomoć, ne izigrava žrtvu, svi se razilaze zbog zaraze, zbog pandemije pa sutra opet Jovo-nanovo da prodamo Kosovo, kupimo Crnu Goru, uložimo u Bosnu, podmitimo Severnu Makedoniju, obrnemo novac, pređemo igricu i sednemo u Ilicu; popijemo kavu, zapalimo cigaretu s nekim u duetu, s cigaretom nisi sam, noć je mlada, pandemija vlada, širi se paranoja, šizofrenija se vraća iz prošlog veka na velika vrata kod velikog brata, kod ludog naučnika što ne sluša nadređene svoje, nego ima neke opasne ideje, jasno ti je da je ludak kad vidiš kako se smeje, kako nema empatije ni simpatije, krug se zatvara, čeka se eksplozija, dan posle – kada dođe sunce posle kiše, kad na proleće miriše, da vidimo ko je sve preživeo na barci, u ovim godinama opet na početku, krug se zatvara, krug se otvara ima mesta za sve, nema ograničenja, nema izbora, što se mora mora, što se mora nije teško, koga nema bez njega se može kad se male ruke slože pa onda umnože da se ljudi lože da dobiju neke dobre svoje ideje da rad bude bolji od bleje da se ozbiljan čovek smeje, da valja fore bez političke korektnosti, ipak s druge strane dosta korektno bez licemerja, bez dvoličnosti pravo u metu u Ahilovu petu i ćao doviđenja, idi kući po odelo, idi na pecanje u Glogonj, idi u Grocku da vidiš dal' sam tamo, imam dobar glogov kolac, mnogima je bio i otac i majka, ti nisi ni prvi ni poslednji, samo jedan u nizu, ne prilazi mi blizu, nemoj da mi stojiš iza leđa to me vređa, imam ja svoje dostojanstvo, nikad se ne izvinjavam za pijanstvo, ni kad padnem na dno, kad mi se noge odseku, kolena klecaju, dušmani jecaju jer najači uvek ostaju... Uvek do kraja, kapiraš koliko je do jaja”. kako je shvatam ‒ sad nemam vremena da ih završim niti se žurim“.