21. aprila 2009. godine, u 69. broju kulturno-propagandnog kompleta Beton,  izašao je tekst mog prijatelja, beogradskog pesnika i književnog kritičara Dragoljuba Stankovića, pod nazivom – Kame(r)na uspavanka (Srpska pesnička scena, vesti sa teleksa). Stanković se u tekstu šaljivim tonom osvrće na domaću poetsku scenu, pominjući imena pesnikinja/pesnika različitih generacija, počev od Tihane Janjić, Maje Solar i Dragane Mladenović, pa sve do starijih pesnika Novice Tadića, Aleka Vukadinovića, Vujice Rašina Tucića... Tekstovi ovakve vrste pokazuju da na pesničkoj sceni Srbiji ipak postoji alternativa retrogradnoj poetici i krvavom kanonu, oličenim u delovanju pesnika nacionalističko-ratnohuškačke orjentacije, čija su imena toliko puta apostrofirana da ih je već izlišno i pominjati. Iako se, u smislu dijagnosticiranja stanja na srpskoj pesničkoj sceni, sa Dragoljubom Stankovićem u najvećem broju pitanja slažem, osećam potrebu da razjasnim neke stvari jer se u tekstu pominje i moje ime povodom jednog  sukoba na pesničkoj sceni Novog Sada.
Radi se o negativnoj kritici moje treće knjige pesama Nove domovine (2007),  koju je u jednom od minulih brojeva zrenjaninske Ulaznice objavio novosadski pesnik Bojan Samson. Naime, u prvim rečenicama Stankovićevog teksta pominje se da Bojan Samson ...kreće u kritičarske vode ali neslavnim početkom, rušenjem Neolita, uzdrmavši njegov najjači stub, Sinišu Tucića koji je ovim postao samo jači... O negativnoj kritici Bojana Samsona neka sude drugi, a o tome da li sam postao jači ili me je kritika uzdrmala, Stanković je izneo svoje mišljenje.
Usput, ne volim da razmišljam u kategorijama jači i slabiji u književnosti, imajući na umu Alena Ginzberga koji je u jednom svom govoru tokom gostovanja u Beogradu davne 1984. rekao da je pesnikova slabost njegova snaga.
Dakle, pre bilo kakve priče o pesničkoj sceni Novog Sada u poslednjih nekoliko godina, želim da napišem nešto o samom Neolitu.
Centar za novu književnost – Neolit, delovao je kao registrovano udruženje građana (iliti nevladina organizacija) u periodu od nekoliko godina, a zvanično je ugašen početkom tekuće, 2009. godine. Neolit je osnovan s namerom da promoviše pisce mlađih generacija, istražuje nove književne forme (web književnost, performans, slem poeziju, kreativno pisanje), organizuje književne skupove, štampa publikacije...
Ovakav oblik književnog delovanja nije uobičajen za naš književni život. Neolit nije bio književna grupa koja okuplja pisce istih poetičkih opredeljenja, niti je bio književni časopis koji ima svoju redakciju. Moglo bi se reći da je ovakav vid književnog organizovanja imao ulogu medijacije poetičkog pluralizma na novosadskoj književnoj sceni, jer je bio otvoren za mlade pisce različitih pogleda na književnost. Iako sam formalno bio predsednik Neolita, čitava ideja je osmišljena u saradnji sa Bojanom Samsonom i Igorom Lukovićem, novinarom iz Novog Sada. Luković je ubrzo otišao u neke druge vode, a Neolit smo nastavili da osmišljavamo Bojan Samson i ja, da bi nam se kasnije pridružila Maja Solar. O aktivnostima Neolita mogao bi se napisati čitav tekst. Bilo je tu pesničkih večeri, maratona, književnih radionica, instalacija, poetskih performansa... Ipak, jedini artefakt koji je ostao iz celokupnog delovanja ove organizacije jeste zbornik nove novosadske poezije Nešto je u igri, u kojem je objavljena poezija osamnaest novosadskih pesnika koji su delovali na književnoj sceni, a u čijem smo stvaranju kao priređivači učestvovali Bojan Samson, Maja Solar, Dragoslava Barzut i ja. 
Iako sam se i na prijateljskom i na profesionalnom planu  razišao sa Bojanom Samsonom, stalo mi je do istine. Bojan Samson nije srušio Neolit!
Ukidanju Neolita i završetku celog projekta na kojem smo zajedno radili prethodio je niz nesporazuma na različitim planovima i svako od navedenih priređivača zbornika ima udela u tome. Prvobitno zamišljena misija Centra za novu književnost nije imala dovoljnu podršku od strane ministarstava zaduženih za kulturu i na pokranjskom i na gradskom nivou. Mnogi projekti nisu do kraja realizovani, uključujući i festival novih književnih pojava about:blank, što je onemogućilo da Neolit kao nevladina organizacije deluje nezavisno u odnosu na državne kulturne institucije. Ovakva situacija pokrenula je niz pitanja i dilema u vezi saradnje sa različitim činiocima književnog života u Srbiji. To je, na koncu, dovelo do konačnog razlaza ljudi okupljenih oko Neolita, što se odrazilo i na poetičkom planu. Svako od nas je potražio slobodu individualnog delovanja.
U poslednjih pet-šest godina na književnoj sceni Srbije pojavila se nova generacija pesnika i pesnikinja rođenih krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina. U Pančevu deluju već pomenuta Dragana Mladenović, Dejan Čančarević, Jasmina Topić. Na beogradskoj književnoj sceni zapažene su pesnikinje Natalija Marković, Tamara Šuškić, Ljiljana Jovanović, Danica Pavlović, kao i pesnici Miloš Živanović, Dragoljub Stanković i mnogi drugi.
Novosadska književna scena je izuzetno živa, o čemu svedoči i zbornik Nešto je u igri, koji ovih dana dobija veoma pozitivne kritike. Mnogi od pesnika, promovisanih u Neolitovom zborniku imaju isprofilisane poetike, a njihova poezija odudara od svega što imamo da vidimo u savremenoj  poeziji. Izdvojio bih Maju Solar, Vesnu Vujić, Niku Dušanova, Patrika Kovalskog, Sergeja Stankovića, koji već imaju objavljene knjige i Tihanu Janjić, Uroša Pajića, Dušana Pržulja, koji imaju rukopise zrele za obljavljivanje.
Samim izdavanjem zbornika Neolit je ispunio jedan deo misije, a Bojan Samson je ovaj izdavački projekat uspešno doveo do kraja u saradnji sa Kulturnim centrom Novog Sada. Ipak, negativna kritika knjige Nove domovine, sa moje tačke gledišta, došla je u pomalo nezgodno vreme, u toku uređivanja zbornika, što je na izvestan način otežalo zajednički rad na projektu. Ono što mogu da naglasim, jeste da je Bojan Samson uradio veliki deo posla i da pritom ništa nije ni dodao ni oduzeo u samom zborniku bez naše saglasnosti.
Izdavanjem zbornika Nešto je u igri, svako od gore navedenih pesnika nastavio je svojim putem. O njegovoj recepciji i prikazima bi se moglo diskutovati, ali to je već pitanje šireg društvenog i kulturnog konteksta domaće književne scene. Na poetičkom planu, moji stavovi prema pojedinim autorima se nisu promenili u odnosu na vreme kada sam delovao u Neolitu. Mislim da je Superblues Bojana Samsona dobra pesnička zbirka.