Kao što reče Hans Georg Gadamer: „Ko igru ne shvata ozbiljno, taj je kvari“. Zato, ne potcenjivati igru, jer ona je stvorila svet, i ostala tu nakon stvaranja.
Iz jedne od privatnih posveta u Zborniku nove novosadske poezije.

Kada sam pre nekih pola godine, boraveći u svom rodnom gradu, sedeo u jednom lokalu sa starom prijateljicom i sa njom listao Zbornik nove novosadske poezije, ispričao sam joj sopstvenu verziju priče onoga što se dešavalo između članova i članica NEOLIT-ovog uredništva koje je radilo na ovoj knjizi. Ona je u jednom trenutku pogledala naslovnicu i oduševljeno prokomentarisala: Hej, pa ovaj naslov „Nešto je u igri“ savršeno opisuje cjelokupnu vašu situaciju! Moja prijateljica je zapravo htela reći kako je u (pesničkoj) igri ovoga puta bilo nečega što prevazilazi samu poeziju, a pritom ga je gotovo nemoguće definisati, zbog čega je i upotrebljena neodređena zamenica nešto. Zanimljivo, ovaj pomalo tajanstveni i višeznačni naslov, koji zapravo predstavlja ime jedne pesme Patrika Kovalskog, prihvaćen je u trenutku kada je sukob između vodećih ljudi NEOLIT-a ozbiljno uznapredovao i činilo se da nas još samo slepi automatizam vodi ka ostvarenju ovog zbornika. Nazivu istog kumovao je upravo Siniša Tucić, što svakako daje vizionarsku crtu njegovoj ulozi u ovoj nadasve zanimljivoj priči.
Kao i svaki put kada su u pitanju Sinišina oglašavanja u javnosti, i sada se u potpunosti slažem sa onim što je izneo. U svom tekstu on je vrlo precizno objasnio razloge nastanka NEOLIT-a, njegovu ulogu na domaćoj književnoj sceni, najznačajnije trenutke u njegovom razvoju i, konačno, razloge njegovog ugasnuća. Siniša je u svojoj pismenoj reakciji vrlo dobro primetio ono što smo nas dvojica jednom istakli u međusobnoj prepisci: svako od nas četvoro (uz njega i mene, uredništvo su činile Maja Solar i Dragoslava Barzut) snosi deo odgovornosti za ono što se dešavalo u završnom periodu Centra za novu književnost, kada smo radili na Zborniku nove novosadske poezije. Ali pritom niko nije kriv za nekakvo rušenje NEOLIT-a, ili nešto slično. Naprosto, Centar za novu književnost je odigrao značajnu ulogu u promovisanju jedne nove pesničke generacije vezane za novosadsku, beogradsku i pančevačku scenu, kruna toga rada je pomenuti zbornik, a u trenutku kada smo osetili da ne možemo više sarađivati, kao najlogičnije rešenje nametnuo se razilazak. Ruku na srce, on je za svakog od nas četvoro u pojedinim trenucima bio prilično bolan. Iako je između nas bilo raznih poetičkih i ideoloških razlika, one nisu bile glavni razlog našeg razlaza. Naprosto, NEOLIT se nikada nije ni zasnivao na jedinstvenoj poetici ili ideologiji! Pre će biti da je sukob iniciran nedostatkom komunikacije, nerazumevanjem, nepoštovanjem razlika, isključivošću, prevelikim očekivanjima, sklonošću ka teškim rečima, dakle svim onim razlozima koje ljudi obično navode kada, naprimer, u brakorazvodnim parnicama žele objasniti zašto je njihov brak loš. Dodajmo tu još i široku lepezu najčudesnijih emocija i ambicija, a uz njih i nesposobnost da se one kontrolišu, pa ćemo početi da naslućujemo deo onoga što se krije iza naslova Nešto je u igri.
Glavni povod komentaru Dragoljuba Stankovića, posle kojeg je usledila Sinišina reakcija, bio je spomenuti prikaz pesničke zbirke Nove domovine koji sam napisao pre nekih godinu i po dana, a zatim i objavio prošle godine u zrenjaninskoj Ulaznici. Zato ću se sada malo pozabaviti ovim tekstom koji je privukao pažnju mnogih još pre nego što se pojavio u javnosti. Siniša je u pravu kada kaže da je moja kritika njegove pesničke knjige došla u pomalo nezgodno vreme, ali pitanje je da li je i mogla doći u nekom prikladnijem trenutku. Naime, pisanje prikaza Novih domovina utanačeno je između uredništva Ulaznice i mene mesec dana pre početka sukoba u NEOLIT-u, i taj dogovor me je na neki način obavezao da ispoštujem predviđeni rok za predaju teksta. Naprosto, okolnosti su se poklopile na nimalo srećan način. Priznajem da sam bio skeptičan prilikom slanja prikaza, jer nisam verovao da će on, takav kakav jeste, uopšte i biti prihvaćen, s obzirom da je Ulaznica objavila desetak Sinišinih pesama iz Novih domovina. Ipak, urednici Vladimir Arsenić i Goran Lazičić su smatrali da moj tekst Poezija na plastično rasklapanje treba biti objavljen, i hvala im na tome.
Želim, između ostalog, pojasniti stvari oko epiteta negativna kritika koji je još na početku prišiven mom osvrtu, a zbog čega i ja snosim deo odgovornosti jer nisam pravovremeno reagovao. Pomenuti epitet se ponekad koristi u domaćoj kritičkoj misli kada se želi naglasiti oštrina zamerki koje se upućuju nekoj književnoj tvorevini, pa obično takve primedbe ne idu u prilog niti knjizi niti  njenom autoru/ki. Tako je i sam Beton u javnosti okarakterisan, između ostalog, i kao dvonedeljni podlistak koji se bavi radikalno negativnom kritikom jednog dela domaće književne produkcije. Međutim, činjenica je da su autori/ke Betona samom odlukom da pišu o pojedinim knjigama, te njihovim piscima i spisateljicama, potvrdili istima određeni značaj, dok su im, naravno, vrednost u svojim tekstovima pokušali osporiti. Verujem da bi, u skladu sa prethodno navedenim, mnogo srećniji izraz za ovakvo pisanje bio nepovoljna kritika, a ovu sintagmu bih takođe upotrebio definišući moj prikaz Sinišine zbirke Nove domovine. Zapravo, ja nisam ni siguran da znam šta bi to u teoriji predstavljalo negativnu kritiku, ni kako bi to izgledalo u praksi. Možda je najbliži ovom pojmu onaj čuveni osvrt Jovana Skerlića na Disovu pesničku zbirku Utopljene duše u kojem se on gotovo nasilnički poneo prema toj knjizi, ali i njenom autoru. E, na takav način se ja ne bih odnosio ni prema Siniši Tuciću, ali ni prema pesnicima ili pesnikinjama koje daleko manje cenim od njega!
Naprosto, svako ko je pročitao tekst Poezija na plastično rasklapanje mogao se uveriti da niti sam u njemu negirao značaj, niti određenu vrednost ovoj pesničkoj knjizi, kao ni njenom stvaraocu. Baš naprotiv, priznao sam novosadskom pesniku izuzetan talenat, kao i poseban kvalitet njegovih prethodnih zbirki Betonska koma i Krvava sisa. Također sam istakao par odličnih trenutaka u Novim domovinama, oličenih u pesmama kao što su Ti i ja smo deca velegrada ili Svet na plastično rasklapanje, i zaista mi je drago što su se ove pesme našle i u Zborniku nove novosadske poezije, s obzirom da predstavljaju najsvetlije tačke Sinišinog pesničkog stvaralaštva. Kritikujući ovu zbirku, ja sam se zapravo rukovodio idejom Rolana Barta da se uspelost neke književne tvorevine meri odstojanjem između zamisli i realizacije: što je to odstojanje manje, knjiga je uspelija. Iako vrlo inteligentno zamišljena, ova zbirka po mom mišljenju nije u potpunosti pokazala autorovu inventivnost, jezičko umeće, kao i njegove ideološke stavove. A mogla je, samo da je bilo više posvećenosti i strpljenja prilikom njenog stvaranja. Eto, to bi u najkraćim crtama bila suština moje kritike Novih domovina Siniše Tucića.
Ponekad mi se čini da književna generacija kojoj pripadam nije uspela osloboditi se nekih bolesti koje je nasledila od svojih očeva. Mislim tu, pre svega, na autizam, kategoričnost i preterani individualizam zbog kojih često dolazi do čudesnih nesporazuma i sukoba koji opet dodatno usporavaju ovu ekipicu, dovoljno osujećenu odrastanjem u jednoj nepodnošljivoj epohi. Ipak, nešto je i dalje u igri. U skladu sa novim tendencijama, ni javna kritika se kod nas ne bi više trebala doživljavati kao poziv na linč, već kao sredstvo pomoću kojeg se traže odgovori, neophodni današnjoj literaturi. Zato se nadam da će reakcije nalik Sinišinoj i mojoj otvoriti prostor za neki novi, konstruktivan dijalog putem kojeg će se književnost na ovom podneblju višestruko okoristiti, te steći istinsku vrednost za sebe. Baš kao što je to jednom napisao jedan pesnik: čekam sada/ polako lomimo drške noževa/ gradimo brane krvavom potoku/ i na kraju će biti reč.