Krenimo od mlađeg kamenog doba. Bojan Samson kreće u kritičarske vode ali neslavnim početkom, rušenjem NEOLIT-a, uzdrmavši njegov najjači stub, Sinišu Tucića, koji je ovim postao samo jači i zabavlja se proznim izrazom sa tehno-Ravijojlama u novosadskoj kafanici Moja domovina. U istom lokalu, najprpošnija, pak, elektro-vila Ravijojla, Maja Solar, izlaže svoj novi video rad Gola Maja koji se temelji na narodnom predanju o omaji. U pravljenju pomenutog dela pomogao joj je Dušan Pržulj jer on poeziju ispisuje svojim tijelom od 18. godine. Patrik Kovalski je, takođe, u ovoj opasnoj igri iz koje je svojevoljno ispala jedna pesnikinja u pelenama i otišla da radi za Vučelu&Vulina, dobivši time Pečat koji je izgleda oduvek želela. Treba pomenuti i Sergeja Stankovića koji nažalost ne može da poludi kao neki od pomenutih i pošto smo čuli da je umrla svinja koja ga je sprečavala da objavi novu zbirku pesama, s nestrpljenjem očekujemo tu strašno slobodnu knjigu. Iz novosadske uvale treba pomenuti i školjku Tihanu Janjić koja je i dalje tiha i o sopstvenoj poeziji ne govori, Niku Dušanova koji za ručak krcka krilca anđela, Branimira Bojića koji je počeo da prevodi sa korporativnog navaho jezika, kao i Vesnu Vujić koja još uvek traži poentu.
Drugi jaki, ženski stub mlađe scene, Dragana Mladenović, posvetivši se materinstvu, obećala je da ovaj put neće objaviti genijalnu knjigu poezije, opet za godinu dana, što je kod nje postao opasan i za čitaoce zamoran manir. Miloš Živanović rekao je da će uskoro pustiti svoje lirske pse i da će to biti naša kolektivna noćna mora. Biljana Stajić završila je svoj ručak za sto dindži i sada piše dramu o čika Miki. Sonja Jankov naslikala je svog dragog i ostala impresionirana. Ljiljana Jovanović je najzad odrasla i postala mama, svrgnuvši sa trona urbanu tehno mamu Dubravku Đurić. Za titulu mame poezije prijavile su se i neke Deve: Maja Mirković, Ljiljana Rajić i Jana Aleksić. I njima je važnija književnost od tehnologije. Kad smo kod komunikacije treba reći da je Vladislava Vojnović najzad junački ulovila grinju, a da je Vladimir Kopicl shvatio da je promašio život ali se zbog toga nije mnogo uzbudio. Zadržao je unutrašnji mir. Oto Horvat, zaverenik ljubavi, otputovao je u Olmo da nađe svoj lik na jednoj Botičelijevoj slici.

Šta rade klasici? Vujica Rešin Tucić rešio je da ponovo ode na pecanje, da zaćuti i u narednih dvadesetak godina, pa šta bude. Ibrahim Hadžić doživeo je satori ugledavši jednu otrovnu gljivu i sada razume jezik noćnih leptira i sveg zverinja. Nadajmo se da će uspeti da verbalizuje tu epifaniju i za nas. Danica Vukićević, kojoj su poznate šamanske tehnike pomoću kojih je i prešla u drugu vrstu, s onu stranu, može mu pomoći u tome. Dejan Ilić se izjasnio kao italijanski pesnik, rekavši da je ovde samo na vikendu. Vojislav Karanović se pretvorio u naše nebo u naletu svetlosti. Raša Kominac Radoslav naručio je još jedan label 5 u kolonijalnoj radnji na rubu pameti, a koju, inače, drži izvesni Petar Miloradović, melanholik i prustovac. Radoman Kanjevac otputovao je na galiji u nove magle. Milan Đorđević kupio je pomorandže. Boško Tomašević je rekao da ima još samo pet neobjavljenih knjiga u fioci dok je u šestoj, kraćoj, stigao tek do 540. strane. Alek Vukadinović je nestao u tamnom tamu, dok je Novica Tadić izgoreo, spontano se samospalivši na uglu Zmaj Jovine i Knez Mihajlove. Aleksandar Belčević počistio je sto po kome se ispovraćao Duško Novaković. Nenad Jovanović i Dejana Nikolić stupili su u kontakt na neobjašnjiv način jer on radi uglavnom belom dok ona pretežno koristi crnu boju. Treći trg je postao slepa ulica. Radmila Lazić postala je Doroti Parker nacionale. Kad smo već kod nacionalnih gromada, kojima kao građani plaćamo penziju, Hoćko Moćko Galimatijas i Nedremana Noga mirno počivaju u rđavoj beskonačnosti dok Milosav Tešić u tesnoj koži kuje rimu za novu srpsku bibliju.
Ipak, da se vratimo malim stvarima, utopijama, utopijicama, kako to poučava Milen Alempijević. Tu svakako spada Milan Vučićević, koji jedva vidljivo ali sigurno probleskuje na rubu celog ovog teško sagledivog društvanceta. Kako smo krenuli s mladima koji se osećaju staro, preko starih koji misle da su večni, i onih koje još niko nije obavestio da su nestali, završimo sa još mlađima, u duhu pravim bebama. Tu, naravno, ne mislimo na najvećeg DJ-a devedesetih po mišljenju srpske književne kritike, Crnog Gavrana, što poput Žike Obretkovića mnogo voli slatke male devojčice, nego mislimo na one koji se obračunavaju u već rutinskom obredu, spektaklu zvanom Pesničenje. Pratite njihov veseli karavan i možda i vas pogodi po koja pesnica ili najnoviji pesnik-besnik, kako je to i bilo nedavno na Svetski dan poezije, jer poezija je ili svetska ili je nem.