Beton br.64
Utorak 10. februar 2009.
Piše: Redakcija Betona

Drašković, Vuk

DRAŠKOVIĆ, Vuk (Međa, 29.11.1946), kralj trgova, Ravne gore i dijaspore. Arhimed srpske političke i književne scene. Draškovićevo najveće otkriće je sažeto u uskliku junaka njegovog romana Nož (1982): „Ja sam Srbin! Dođe mi da poletim!“ U skladu s tim, Drašković je postao jedan od glavnih zagovornika srpske politike resantimana. Rođen je u Banatu, nakon čega se njegova porodica vratila u Hercegovinu. Osnovnu i srednju školu je pohađao u Fojnici i Gacku. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1968. U mladosti je bio komunista. Sa nostalgijom se seća lipanjskih gibanja. Sedamdesetih godina je radio kao novinar TANJUG-a. Bio je i šef kabineta Mike Špiljka, tadašnjeg predsednika Sindikata SFRJ. Na političkoj sceni se pojavio kao autor nekoliko romana, koji su u široj kulturnoj javnosti pihvaćeni kao „saga o genocidu nad Srbima u NDH“ (Sudija, 1981; Nož, 1982; Molitva, 1985; Molitva 2, 1987). Pored Knjige o Milutinu Danka Popovića i Vremena zla Dobrice Ćosića, bio je ovo najkomercijalniji nacionalistički projekat u kulturi tih godina. Tome u prilog ide i činjenica da je nakon nebrojenih izdanja, izdavačka kuća „Draganić“ objavila Izabrana dela Vuka Draškovića u sedam knjiga 1993, u vreme hiperinflacije. Izabrana dela su ponovljena već dve godine kasnije, u izdanju Srpske reči, donekle prekomponovana i pojačana novim SPO hitom Noć đenerala. Ono što je Vuk Drašković napisao u svojim knjigama predstavljalo je ujedno i program njegove stranke - Srpskog pokreta obnove, koji je osnovao 14. marta 1990. Samo godinu dana pre toga, učestvovao je u formiranju Srpske narodne obnove sa Mirkom Jovićem i Vojislavom Šešeljem sa kojima se razišao, kako sam kaže, pošto su ga terali da se „zakune nad kamom i pištoljem“. Kao vatreni zagovornik ideje Velike Srbije, osnovao je Srpsku gardu, čiji prvi komandant bio Đorđe Božović Giška, bivši saradnik SDB i razočarani miloševićevac. Milena Božović se posle sinovljeve pogibije sećala javno kako je njen Giška „čitao Godine raspleta kao sveto pismo“. Pretpostavlja se da je Garda okupila oko 40 000 dobrovoljaca. Za nju je Drašković, u naletu epskog nadahnuća, govorio da je „vojska duše devojačke, ponašanja svešteničkog, a srca Obilića“. Lider SPO je predvodio velike devetomartovske demonstracije (1991) u Beogradu posle čega je prvi put bio uhapšen. Drugi put je uhapšen zajedno sa suprugom Danicom u junu 1993. Milošević ih je oslobodio tek posle intervencije Miterana i drugih stranih političkih lidera. Draškovićeva stranka je bila u Koaliciji Zajedno, koja se nakon tromesečnih demonstracija (zima 1996/1997) izborila za priznavanje rezultata lokalnih izbora. U vršenju vlasti na teritoriji opštine Beograd, SPO je zapamćen kao prava pošast. Neke trafike, posejane u to vreme, ni do danas nisu uklonjene sa ulica, kao ni divlja gradnja (i nadgradnja), koja je tada doživela svoj vrhunac. U januaru 1999, Vuk Drašković je postao potpredsednik Vlade SRJ, što je biračkom telu predstavio kao martir za srpsku stvar. Godinu dana kasnije, nije podržao DOS, čime je svoju partiju spustio na nivo ispod cenzusa. Drašković je preživeo dva pokušaja atentata, jednom na Ibarskoj magistrali (oktobar 1999) i drugi put u Budvi (jul 2000). Nakon demokratskih promena u Srbiji, bio je na funkciji ministra spoljnih poslova (od maja 2004), najpre SCG, a potom Srbije. Draža Mihailović, rehabilitacija četničkog pokreta i unovčavanje tzv. srpstva bile su i ostale najvažnije političke ideje Vuka Draškovića i SPO-a. Njegova partija danas brani uporište ove ideologije (svakako ne i poslednje), u prostorijama Ministarstva za dijasporu Republike Srbije.
Autobiografska knjiga Vuka Draškovića Meta, objavljena je 2007. u tiražu od 50.000 primeraka.

Ne tumbaj peščanik. Promeni pesak! / Fotomontaža: Recycle Bin Laden

Bulevar zvezda arhiva

2013.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.