Danima pokušavam da objasnim ovaj déjà vu. Zašto je smenjivanje i ceo pod-slučaj Sretena Ugričića meni zazvučao kao naknadna konstatacija nečega što se već davno desilo? Nemoguće je da sada prvi put vidim kako se u šumu tabloida sve prosto sažima u jednu opštu histeriju, pa se pojedinačni slučajevi ne razaznaju posle nekog vremena, a bilo ih je. Terorizam bibliotekara kao koncept ne izdvaja se posebno iz niza sličnih proizvoda „medijske scene“ apsurdnošću, iako inovativan.
Pod-slučaj je drugačiji jer je zapravo prekinuo jednu nemoguću situaciju. Zatvorio je glavni slučaj: nelagodnost pred jedinim podsećanjem na potpuno drugačiju budućnost, a koja je time uspešno vraćena u fikciju. Gotovo je sa višegodišnjim izazovima da se objasni tako veliki izuzetak. Ilustrovaću:
Na Univerzitetu u Liježu, 2011. godine, na međunarodnoj konferenciji o nezavisnom stripu, kolege iz nekoliko evropskih, pa i onih zemalja „sumnjivijeg“ prekookeanskog porekla, prelistavaju izdanje Narodne biblioteke Srbije „Nevidljivi strip - Alternativni strip u Srbiji 1980-2010.“ i uzdišu: „Valjda će jednog dana to i kod mene biti moguće…“. Ili, još ekstremnije: „Blago vama…“
Pa zar to nije blizu lažnog predstavljanja?
I sam alternativni strip je upao u tu zamku, posumnjao je da se nešto promenilo: „Naše stripove je objavila Narodna biblioteka. Nešto se ipak promenilo.“ Danilo Milošev Wostok
Alternativni strip je samo jedan od elemenata „optužnice“ koja će lako objasniti nemogućnost opstajanja Narodne biblioteke Srbije (NBS) kakvu je gradio Sreten Ugričić, čak zanemarljiv. Zamislimo tek šta bi se desilo da procuri i nešto još opskurnije, na primer podsećanje na nastup domaće kompjuterske demo scene na ulazu Narodne biblioteke Srbije već 2002. godine (i to u okviru izložbe grupe Kosmoplovci „Put u kosmos“), specijalnog programa Mikrokino Festa Low-Fi Video pokreta sa Ronom Slaukom ili na gostovanje ruskog umetnika Andreja Velikanova u NBS po završetku njegovog kosmonautičkog projekta u Zvezdanom gradu. I to je sve sitno (epizode koje pamti samo neka čudna umetnost, pa stoga i ja izvlačim baš njih iz sopstvenog iskustva NBS) u poređenju sa nelogičnim razvojem celokupnog programa NBS koji je uznemirio ustajale standarde kulturnih programa u Beogradu. A kad bi se tek pročulo o onim pravim gresima, kakva je digitalizacija, pa nekakva Europeana… Čudno je na svim stranama. Začuđenost pred tim osećajem pomeranja granica i novim značenjem i značajem javne institucije, pred nečim sto bi se moglo u projektnim jezicima nazvati ownership, u čitavoj zajednici koja je 1990-ih dugo bila uspostavljana u radu van zvanične kulture i nepoverenju prema institucijama, proizvodila je isprva tiho i kasnije sve glasnije pitanje: kako je to moguće?

Čudno je i sa druge strane, ali je rasvetljeno. Remetilački efekti ovakve politike NBS za kulturu ušuškanu u obilje prigodnih izgovora nisu mogli proći baš nezapaženo, posvećeno su ih beležili oni najugroženiji: proizvođači izgovora i sveštenici rasvetljenih konspiracija. Rasvetljena je temeljno čitava neoprostiva razlika Sretena Ugričića i Narodne biblioteke Srbije od propisane potmulosti i prigodnosti. Osnovni je prestup prepoznatljiv u činjenici da je takva Narodna biblioteka po svim književnim pravilima (verovatnosti i onim drugim) nemotivisana pojava u ovom društvu. Proizvodila je nepoželjan kontinuitet, međunarodni uspeh joj je dodatno „kvario“ imidž u modi vajkanja i opravdavanja neuspeha. Dakle, ona je alien, verovatno ispala iz neke fikcije ili te nepoželjne budućnosti, i tamo se ima vratiti, za primer ostalim budućnostima koje merkaju naše nepokolebljivo sadašnje prošlo vreme.
Ipak, igranje sa ovim „prolazom“ u fikciju, kao i u svim filmovima, sluti i na proboj i sa druge strane. Tako su upravo iz „Nevidljivog stripa“, iz stripova Wostoka, Opačića, Savovića, Stocce pokuljali likovi, rečenice, logika, motivi i učinili ovu inverziju do kraja očiglednom, čak vulgarnom - ravnoteža je uspostavljena. Mesta su zamenjena. Dovoljno je pročitati strip „Peti prizor“, pa da se uvidi da je, iako je nemoguće doslovno prenošenje likova u razvoj pod-slučaja, neka unutrašnja logika iskoračila iz 1930-ih kad je Vvedenski napisao „Jelku kod Ivanovih“ i iz 1990-ih kada je Wostok uradio „remedijaciju“ ovog teksta u stripu „Peti prizor“ u „Striperu“. Nema doslovne satire koja bi odgovarala za pod-slučaj, ali ima ironije, i treba je videti baš u gestu istorizacije kojeg je učinila Narodna biblioteka, pokušavajući da locira i ustanovi u pamćenju kulture ovog društva alternativni strip, ali je ta kultura razmestila nju, odnosno Sretena Ugričića, a „pripovedni“ svet alternativnog stripa oživela i uposlila u pod-slučaju. Pod-slučaj je velika pobeda nad nepoželjnom budućnošću. U tom smislu, nešto se promenilo. Svetla se ugasila, i shvatamo da smo u broju 88.

(Pre mnogo godina), ulazim u autobus 71 na Zelenom vencu i udubljujem se u Gogolja, tih dana moju prevashodnu literaturu. Tek kada mi je postalo nemoguće da čitam jer su se ugasila svetla u autobusu, primetim da u njemu više nikoga nema i da je on skrenuo kod Opštine Novi Beograd, od koje upravo polazi dalje. Prilazim vozaču: „Izvinite“ - on se trgne, bila sam u zadnjem delu autobusa, nije primetio da sam i ja tu - „zar ovo nije 71?“ „Nije više, ja sada krećem linijom 88.“ „Ali, kad se to desilo? Mogu li ovde da izađem, molim vas?“ „Pa, nije po propisu van stanice… hajde, požurite...“ Šta da preduzmemo (i dalje samo studenti, Gogolj i ja), finansijski nepripremljeni za taksi? Na prvoj sledećoj stanici do koje sam dopešačila čitam brojeve autobusa koji ti staju, već je kasno za neke dnevne linije. Nailazi autobus 612, i ja pomislim: neki broj šesto i nešto staje u jednom momentu gde i 71, ako ovo i nije taj, mogu njim barem do Studentskog grada, pa posle ćemo već videti. Autobus 612 stiže do Studentskog grada, ja se ohrabrim: pa kuda drugo bi sada mogao nego u Vojvođansku ulicu, ako negde skrene, sići ću na sledećoj stanici, pa ću se vratiti. Ipak, on nastavi nekuda drugde. Pejzaž se menja, postaje čudno. Prilazim vozaču: „Izvinite, koja je vaša poslednja stanica?“ „Doktor etker.“ Možda nisam dobro razumela. Pauza. Čekam, uzalud, da svi prasnu u smeh oko mene i pokažu mi neku skrivenu kameru ili „GSP se šali sa građanima“ crveni dan na kalendaru. Ljudi oko mene stoje umorni i ozbiljni. „Hoćete li se vi vratiti u grad?“ „Pa da, kada pokupimo radnike.“ Kakve sad radnike? I zaista, autobus je stao na ledini obasjanoj samo neonskim doktorovim imenom, sačekao radnike i radnice koji su izašli iz fabrike Doktor Oetker, za koju sam tada otkrila da postoji na obodu grada, krenuo prema centru. I ja sam iskočila kod Studentskog grada sa Gogoljem. Pogledala sam ga ispod oka: pa da li je ovo isklizavanje bilo baš jedini način da dovoljno razumem njegovu književnost.