Beton br.237
Sreda 24. novembar 2021.
Piše: Aleksandra Sekulić

Bor, nasleđe u prolazu

U danima kada je Beograd ponovo vladao listama najzagađenijih gradova na svetu, kolega Dejan Vasić i ja smo procenili da je pravi momenat da posetimo Bor i Zaječar i naučimo od kolega u ovim gradovima o radu na kulturno-istorijskom nasleđu, arhivu i javnom dobru.

Kada uđete u grad Bor, dočeka vas jedno SREĆNO, naslonjeno na rudarsko okno na površini između saobraćajnih traka na glavnoj ulici. Ispred njega, na kružnom toku, okreće se rudar. Da, okreće se, spomenik rudaru; nataknut na mehanizam, tako da u okno gleda samo kada se prema njemu nađe, kada ga snađe ovo suočavanje. Da nisam u automobilu, bilo bi mi žao rudara na prisilnoj vrtešci, izmeštenog i ridikulizovanog. Međutim, na kružnom toku nema vremena za žalost, jer nema zadržavanja, mora se voziti dalje, ka centru, i u tom prolazu, ako ste dobro fokusirani i nije baš brza vožnja, i još ste i suvozač, opazićete kroz prozor kako promiču i rudarski vagoni, damper, gume, dizalice, i još mnogo industrijskog nasleđa načičkanog na površine između dva pravca motorizovanog kretanja. Setila sam se filmskog eseja Nike Autor Filmske novosti 63, u kome učimo i kako je pogled iz kretanja, posebno voza, svojevremno navikavao ljudsku percepciju na kretanje slike, sve do nastanka filma, i na nama je da ovaj ulični film nastao od kretanja nasleđa u prozoru naših vozila sebi objasnimo.

„Industrijsko nasleđe se, dakle, po svojoj „prirodi“, naknadno vrednuje iz savremenog istorijskog konteksta i na vremenskoj lenti nas vodi unazad, u istorijske proizvodne procese koji su doveli do sadašnjosti, što nužno ne podrazumeva samo razvoj, shvaćen kao progresija i modernizacija, već i suprotne procese: regresiju, reorganizaciju, tranziciju, stagnaciju i devastaciju. Pod pretnjom deindustrijalizacije i u strahu od privatizacije kompanije, u poslednjoj deceniji posebna pažnja poklonjena je urušavanju dosadašnjeg rada institucija, u našem slučaju Muzeja rudarstva i metalurgije, koji je kao relevantna ustanova iz grupe tehničkih muzeja brinuo o industrijskom nasleđu, tako što su mu oduzeti predmeti iz jedinstvenog „Park-muzeja“. Eksponati su u sklopu kampanje „Za lepši Bor“ preraspoređeni duž glavne ulice. (…) Mobilizacija i premeštanje eksponata i spomenika duž površine koje razdvajaju saobraćajne tokove doveli su do toga da su predmeti manje pristupačni ili sasvim nepristupačni za razgledanje, jer je to sada moguće samo u prolazu, sa trotoara ili iz vozila u pokretu. Taj uzgredni pogled u prolazu na kulturno-istorijske spomenike dovoljno govori o nameri i odnosu prema kulturnoistorijskom i industrijskom nasleđu Bora.“

Iz teksta Dragana Stojmenovića „Industrijsko nasleđe u industriji nasleđa“ u knjizi: O foto dokumentaciji francuskog društva borskih rudnika, Narodna biblioteka Bor, 2020, poglavlje „Šesti kilometar“, strana 36 - 39)

U gradu koji se orijentiše po dužini, dakle, ne po kvartovima već po kilometru rednom, odnosno rejonizovan je od rudnika prema daljem rastu u vremenu i prostoru, vožnja sa pogledom na nasleđe u prolazu zaista ima potencijal za koji metar filma, a toliki su filmovi (i brojem i dometima) već u ovom gradu snimljeni. Ipak, jedan je „bager“ stabilan, nepokretan, stoji pred sopstvenim amfiteatrom – Centar za kulturu Bor. Narodna biblioteka Bor i Muzej rudarstva i metalurgije smešteni su u zgradu Centra za kulturu koja je projektovana spoljnim oblikom po uzoru na bager, a čija je kašika bila zamišljena da bude sala u parku, ali nije realizovana.

Muzej rudarstva i metalurgije u Boru jedna je od prvih institucija ove vrste u Jugoslaviji. Osnovan je na inicijativu Gradskog odbora Saveza boraca, prvom postavkom koja je posvećena Narodno-oslobodilačkoj borbi i oslobođenju Bora 1951, a počeo je sa radom 1961. kao Narodni muzej Bor kada osnivač Skupština opštine Bor postavlja prve stručnjake, muzeologe. 1972. godine, na osnovu dominantnih delatnosti, Muzej sve više prilazi grupi specijalizovanih muzeja, i menja naziv u Muzej rudarstva i metalurgije, čime je postao specijalizovana ustanova u grupi tehničkih muzeja, koja se bavi proučavanjem razvoja rudarsko-metalurške delatnosti.

„Razvoj rudarstva i metalurgije na području Timočke krajine započeo je od najranijih vremena pre oko 6000 godina i sve do danas je davao osnovni ton celokupnom ekonomskom, socijalnom i kulturnom kretanju ove oblasti. Taj uticaj manifestovao se u stvaranju specifične materijalne kulture, izboru mesta za stanovanje, izradi specijalizovanih alatki, kao i formiranju posebnih običaja.“

iz teksta Danijele Ristić: „Stalne postavke Muzeja rudarstva i metalurgije u Boru“, Beležnica – list Narodne biblioteke Bor, broj 6, godina IV, proleće/leto 2002

Danas je deo Muzejske zbirke izložen u suženom prostoru, jer se čeka rekonstrukcija, i ta je sužena postavka velikom pažnjom i kreativnošću uspešno „međuvreme“ Muzeja, kako bi se javni pristup i pogled omogućili građanima Bora i nama u prolazu, za razliku od muzeja koji su zbog svojih renoviranja i rekonstrukcija ostali nepoznati i nevidljivi generacijama. Izazov kustosima je ogroman, prebogata zbirka obuhvata, kako čitamo u tekstu Danijele Ristić u Beležnici: predmete kakvi su najstariji alat i oprema nađena u Rudnoj Glavi, praistorijskom rudokopu u severoistočnoj Srbiji (kameni rudarski batovi od rečnih oblutaka, keramičke posude za obradu iskopane bakarne rude, keramički žrtvenici), nalaze iz Zlotske pećine iz perioda eneolita do gvozdenog doba (šila, dleta, sekire, alatke od jelenskih rogova i kosti, kameno i kremeno oruđe, bakarne igle i drugi), nalaze iz antičkog perioda sa lokaliteta Kraku lu Jordan kod Kučeva (gvozdene alatke, keramičke rudarske lampe), srednjevevekovni materijal od ranovizantijskog perioda do poznog srednjeg veka, period novog veka (rudarske nadžve, kožne kape i šlemovi, sablje iz turskog vremena)… Arheološki deo izložbe organizovan je da omogući uvid u razvoj metalurgije od samih početaka, tako da uz praistorijske predmete kakvi su alati od jelenskih rogova ili bakarne igle didaktičke table i pomagala, crteži i šeme daju ideju o samom procesu za koji su osmišljeni ili čiji su rezultat.

Viši kustos praistorijske zbirke, Igor Jovanović, vodeći nas kroz postavku, opisao nam je veliko interesovanje međunarodne stručne javnosti za ovu zbirku i nalaze iz praistorije, budući da su oni među najstarijim te vrste u Evropi. Pored fascinantnog praistorijskog žrtvenika koji je zaštitni znak Muzeja, meni pažnju privlače i potporne grede iz rimskog rudnika, kao i drveni malj iz srednjeg veka, uzbudljivo za sve nas koji nismo verovali da se drvo tako dobro može očuvati tako dugo. Ovaj deo zbirke u levom krilu foajea Doma kulture u dijalogu je sa desnim delom foajea u kojem je izbor iz etnografske zbirke, kao i veliki francuski sef iz međuratnog perioda, a ispred njega vitrina sa predmetima iz radnog logora iz vremena Drugog svetskog rata i okupacije. Prostori „iza zavese“ koji čekaju rekonstrukciju, takođe sadrže značajne predmete, i biće veliki praznik da se Muzeju posle renoviranja omogući pun zamah – do tada i ovo privremeno rešenje postavke omogućava učenicima, studentima, građanima, svim posetiocima da steknu dobar uvid u ovaj neverovatan kontinuitet.

Igra dimenzija u ovom dijahronijskom pogledu na Bor značajno mi je pomogla da sagledam prizor kojem smo se približavali. Na deset minuta laganog hoda od Doma kulture, pored nekadašnjeg objekta Zlatare Majdanpek sa kojeg apokaliptično vise slova u višegodišnjem padu u zanemarenosti, zatim Prenoćišta Srbija (koje je nekad bilo hotel), pored Uprave rudnika na kojoj je natpis Zi Đin, i zgrade iz „francuskog vremena“, pored starijih kuća u čijim su dvorištima dečije igračke, niz put, još nekoliko metara – stiže se do ambisa površinskog kopa koji je godinama gutao ovu ulicu i čitave kvartove. Rupa, „gropa“, „gaura“ ili kop. Posle crteža praistorijskog procesa metalurgije i topljenja rude u podzemnim rupama, ova zastrašujuća rupa u koju se „uliva“ gradska ulica, svojim dimenzijama me je podsetila na danas normalizovane razmere eksploatacije, i na njeno skoro (obećano) višestruko povećanje. Rupa i dalje zjapi, ogromnog prečnika i kapaciteta za eho nekog kanjona, ali ima svoj novi zvuk. Naime, eksploatacija na ovom mestu je završena, i sada se jalovina i raskrivka sa Kriveljskog kopa transportuje i njom se rupa u Boru zasipa. Ovaj je proces već rezultirao neverovatnom kupom jalovine po kojoj se slivaju boje, a zvuk klizeće i kotrljajuće jalovine odzvanja sablasno, kao neki zombi zvuk rudarskog procesa, ali ispražnjenog od rudarstva: rupa više ne jede ulicu i naselja, ali nije tiha, stvara se nešto samo od sebe, menja se reljef i dalje, ali u nepoznatom pravcu. Ako se stane na ruševinu nekada (nedavno) javne institucije, sada na samoj ivici ambisa, zvuk se može i zabeležiti. Nasleđe za slušanje.

U publikaciji Narodne biblioteke Bor „O foto dokumentaciji francuskog društva borskih rudara“ Dragana Stojmenovića, možemo porediti pejzaže i dimenzije grada i kopa na fotografijama od početka 20. veka do Drugog svetskog rata. Autor je temeljno i sistematično objasnio „odravnjivanje“ foto dokumentacije kojom se bavi, a tekst „Industrijsko nasleđe u industriji nasleđa“ kojim nas uvodi u ovo istraživanje podeljen je na poglavlja/kilometre Bora i reči o Boru, i postavlja pred nas analizu složenog odnosa industrijskog nasleđa kao materijalne i radničke kulture kao nematerijalne komponente jedinstvenog kulturno-istorijskog nasleđa, a koje je danas „razvezano“ - u poželjno industrijsko nasleđe koje učestvuje u procesima kapitalističke transformacije, privatizacije i njihove normalizacije, koje sada stoji nasuprot radničkoj kulturi, odnosno radničkim pokretima iz kojih su proizašle institucije koje danas ovim nasleđem raspolažu. U „Šestom kilometru“ možemo naučiti o radničkim pokretima: od štrajka u organizaciji pododbora Saveza rudarskih radnika 1907, do uloge seoske knjižnice sa socijalističkom čitaonicom u Zlotu koju je osnovao Propagandni radnički odbor 1909. Iz ovih borbi dotično nasleđe je steklo javni značaj:

„Pojam industrijskog nasleđa – u našem slučaju – u stopu prati radnička kultura koja se preko radničkih pokreta vrlo rano suprotstavila industrijskom kapitalizmu. S našeg stanovišta, industrijsko nasleđe je inertna, masivna komponenta koju je, pored investitora i kolonijalnih eksploatatora, gradila živa, aktivna i participativna radnička kultura, koju možemo posmatrati delom istorijske formacije socijalističkog samoupravljanja. (…) Upravo je radnička kultura u periodu socijalističkog samoupravljanja, svojim direktnim učešćem u odlučivanju, kulturnim dobrima pridala saznajne vrednosti, proistekle iz njihove sistematične institucionalizacije i njihove dostupnosti kao „društvenog proizvoda“ od javnog značaja.“

U „Sedmom kilometru“ autor nas priprema:

„Da bismo došli do fotografskog „ovde i sada“, fotografišući ono istorijsko „ovde i sada“, pokušaćemo da sagledamo trenutnu sliku i poziciju industrijskog nasleđa u Boru u celini, preko simboličke organizacije prostora i upotrebe industrijskog nasleđa u javnim prostorima. Pokušaćemo da opišemo kako su se u javnom prostoru i dominantnom javnom diskursu materijalizovale „mašinizirane želje“, kako je prevladala industrija nauštrb rada, a radničke kulture potisnute su u „kolektivno nesvesno“ i kako je radničko organizovanje svedeno na minimum, mada tu kulturu i te organizacije još uvek možemo otkrivati kao neiscrpno nematerijalno nasleđe.“

U ovom poglavlju je priča o „mobilizaciji“ nasleđa i njegovo raspoređivanje na „nemesta“ odnosno dekontekstualizacija i deložacija nasleđa u i za „lepši Bor“ data u svom bogatom kontekstu, i kao figura može da posluži za opis mnogih i širokih procesa revizionizma u službi normalizacije kapitalističke transformacije i eksploatacije koji simuliraju opšti konsenzus. Posmatrajući „proizvodnu traku“ emuliranu nizom mašina na gradskoj ulici (njenom statičnom nemestu), autor pretpostavlja da nas ta traka mora podsetiti na one koji su radili na njima. Pretpostavljam i ja da je to pitanje prisutno kod građana Bora koji pored njih prolaze. Meni se, iz prolaza, čini da to pitanje nije predviđeno nama (iz prolaza). Ja sam se zapravo pitala ko se sada brine o njima, ovako izmeštenim i nameće mi se i zaključak da je ova dekorativna listela mašina namenjena turistima samo na nivou prolaza, ali da je građanima Bora ova instalacija posađena upravo da se svojim svakodnevnim suočavanjem sa ovim dekontekstualizovanim i praznim mašinama koje su svedene na prolaznu atrakciju normalizuje otuđenje od onoga što je njihovo jedinstveno kulturno-istorijsko nasleđe. Možda se radi o nekoj parodiji javnog značaja, izvođenjem kvazidostupnosti objekata, lišenih saznajne vrednosti, izloženih i – ničijih.

Međutim, ova knjiga Dragana Stojmenovića dokaz je da suštinsko prenošenje toga saznanja nije zaustavljeno. Kako čitanjem knjige izlazimo iz „Sedmog kilometra“ u tekstu, i ulazimo u rad na arhivama fotografija u Boru, tako smo ovim putem, ali u drugom pravcu, izlazili iz Bora i sedmog kilometra, i krenuli u Zaječar da se upoznamo sa projektom Kristalno jasno, istraživanjem kojim se bave Vesne Madžoski i Mikica MIH Andrejić i njihovim radom na arhivama fotografija u Zaječaru, koji se u ovom broju predstavlja u rubrici Zid. Sa ovakvim primerima defragmentacije, prosijava i neko društvo budućnosti koje će ovim radovima raspolagati, a mi možemo duboko udahnuti i zaputiti se u Beograd, broj jedan na svetu.

Štrafta arhiva

2021.

2020.

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.