Ako bi vas eventualno zanimalo kako bi pevao junak iz podzemlja F. M. Dostojevskog da je kojim slučajem živ i da je na srpskoj turbo folk kulturnoj sceni, to biste mogli naći u knjizi Gnezdo nad ponorom D. J. Danilova, jer su u njoj na svakoj strani razasute misli ovog junaka krajnosti i očajanja. Ipak, srpsko književno i svako drugo podzemlje daje sasvim specifične tipove i mutante, s obzirom na skorašnju slavnu prošlost.

Na početku naslovne pesme D. J. Danilov lepo kaže: Šta sam drugo radio nego, uravnotežen uzaludnošću, gradio gnezdo nad ponorom? Kakva je to vrsta uzaludnosti, pitamo se. Dalje peva pesnik: teške su naslage uglja u dušama našim, i ne slaže se sa slavnim Rusom, ide dalje, i kaže da sva ta lepa i tajanstvena čuda neće spasiti svet... ništavilo te koristi kao pogonsko gorivo. U poslednjem stihu pesnik nas poziva da se popnemo u njegovo toplo gnezdo da sa nas ne ishlapi ljudski miris. To je neka vrsta mlake poente i to je jedna od najprimetnijih slabosti ove knjige.
Danilovljev postupak bi se mogao definisati kao banalna podeljenost lirskog subjekta (koja se ne može prevazići) u kojoj on sladostrasno uživa kao podzemni Homer u patnji. Zato tu postoje krajnosti patetike i nihilizma, a pesma dođe kao površna rasprava koja visi nad ponorom. U poeziji treba biti precizno neprecizan, nikako neprecizno neprecizan. Autor ni sam ne zna šta je hteo da kaže pa onda imamo završetke pesama kao što je molio sam se, molio, ni sam ne znam čemu (Sveto mesto).

U ovoj knjizi je na sceni jedna vrsta umrtvljene senzualnosti koju može pobuditi samo gruba erotika, sladunjavi sentiment ili krajnje beznađe, jer ona u svom registru ne oseća realan život sa svom njegovom raskošnom dekadencijom i obiljem, o čemu bi se moglo pevati na svež i zreo način. Zato tu ima lažne skrušenosti i visokoparnosti kao u pesmi koja govori o susretu s nepoznatom ženom u Knez Mihailovoj ulici (O moći prećutkivanja, ili najlepše lice koje se okrenulo mojim očima). Pesma Bolničarke tipičan je primer banalne erotike koja je na nivou pornografskih filmova s poznatim motivom razbludnih medicinskih sestara. Oseća se pri čitanju da je to neka vrsta pervertirane i okamenjene imaginacije. Na primer, nesvarljive metafore kao što je Brda ledenog bluda (Korzo u palanci). Sintaksa stiha rogobatna je i neizbrušena. Površna igra paradoksima u jeziku u duhu hroničnog rano-srednjoškolskog romantizma nedovoljna je za modernu poetičnost.
U nekoliko pesama autor je fasciniran, ili vidi sebe kao gavrana. On je šef katedre na odseku / za ništavilo; marksista bez revolucionarnog optimizma. ... on, očigledno, smatra da je nešto posebno.... njega ništa ne užasava. / A užas je svuda okolo. I upravo ga on čini većim / od onoga što doista jeste. (Portret jednog gavrana). Ako se to odnosi na praznoslovlje srpske književne scene, ja se slažem. Ima dosta od atmosfere paranoje i beznađa u pesmama Govori sredovečni, velegradski pacov, Tamni blud i Širom zatvorenih očiju. Prljava krpa, moj mali, okrugli grad iz koga / je nemoguće negde otići, tako peva onaj koji je obdaren neprijateljima. (Okrugli, mali grad). Zar je toliko strašno, pitamo se sa zebnjom u srcu. Međutim, ovde je na delu na prvi pogled vidljiva poetika kvazibeznađa i neuverljivo kukumavčenje. Inače, odnos prema Strašnom možda je najznačajnija tačka svakog književnog dela iz koje ono crpe svoju snagu i imaginaciju. U Gnezdu nad ponorom vidimo kako D. J. Danilov zamišlja mistiku. Kao i mnogi drugi koji nemaju uvid u pravu mistiku, pribegava mistifikaciji. Kako neki pesnik kao prastari egipatski skarabej u ćilibaru produži svoj život? (Mladi gnevni pesnici) Kao kamen? Kao skamenjeni ledeni život u kojem se već nalazi lirski subjekt ove knjige? Nategnuta metaforičnost je najdalje gde je stigao autor koji nas inače obasipa mudrostima svog podzemnog znanja.

Poezija D. J. Danilova je poezija banalnog, patetičnog nihilizma i tzv. romantizma s veoma lošim pesničkim postupkom. Gde je tu onda poezija? Ako bi to bila beskrajna volja da se bude Poslednji od elegičara, onda je četrdeset petogodišnji D. J. Danilov jedan od naših najvećih pesnika. Objavio je već dvanaest zbirki pesama, dva romana i jednu knjigu eseja. Mnogo je veća objektivna šteta po savremenu srpsku poeziju i kulturu jer je ova knjiga dobila Vitalovu i Zmajevu nagradu za prošlu godinu. U obrazloženju žirija za Zmajevu nagradu Matice srpske kaže se da: Žiri smatra da je autor ostvario novi tematski i oblikovni horizont, a njegova poezija je odbrana ono malo lepote što je ostalo u svetu (profesori Mihajlo Pantić, Bojana Stojanović - Pantović i drugi ). Time je naša književna elita još jednom opisala svoj podzemni vidokrug.