Grešna mi duša, nikada nisam pisao o Goranu Petroviću. Kosmos mi je svedok da ne bih ni sada, posebno ne o ovom naslovu s koga otpada šut, da NIN-ov žiri nije povukao crtu svojim najužim izborom.

Struktura romana Gorana Petrovića podseća na glavicu kupusa. U jezgru je priča objavljena u knjizi priča Razlike (2006), knjizi-rodonačelnici invazije narodnjačke literature na kioske. Protokom vremena oko jezgra zaglavinjali su i drugi listovi knjige: šta je bilo pre događaja opisanog u priči, šta je bilo posle tog događaja, šta se zbilo sa likovima do današnjih dana, šta je bilo mnogo pre opisanog a zapravo u suštastvenoj svezi sa pričom, te, finally, ko me sve zvao i prevodio i u kojim sam gradovima boravio.
Elem, Ginter Gras se zatamnjenog dela svoje vermaht-biografije prisetio ljušteći luk, NINovom žiriju zapalo je, eto, da brsti kupus. Što me instant asocira na kralja trgova i srpske reči i njegovu elektoralnu dilemu da li učestvovati na izborima gde koza čuva kupus. Uprkos činjenici da u NIN-ovom žiriju sede dvojica dugogodišnjih urednika Narodne knjige, većina srpskih romanopisaca takvu dilemu nije imala. Izuzimajući epistolarne apstinente, Sašu Ilića i Sretena Ugričića, ostalim spisateljima srbijanskim, hvala kolega Arseniću, van narodnjačkog kola, nije smetao taj suštinski sukob interesa, da im knjige procenjuju oni koji su godinama radili na opremi i promociji drugih knjiga čiji se autori i ove godine nalaze u konkurenciji, a nije im zasmetao ni taj konzervativno-desničarski ideološko-izdavačko-interesni miks Pečata, Srpske reči i počivše Narodne knjige. Čudi li, otuda, nekoga što u tzv. najužem izboru imamo poker dugogodišnjih autora Narodne knjige, dok u tzv. najširem izboru od 30 naslova svoje mesto nisu našli ni Neznanom junaku (koje su žiriratori ipak skrupulozno pročitali i odgovorno kaširali, jer pismo ne beše još stiglo na svoju adresu) ni Vođa Aleksandra Novakovića? Čudi li, na kraju, izbor Gordane Ćirjanić – tu kladionicu bi zatvorili pre one sa parovima iz bugarskog fudbala.
Vratimo se glavici romana Gorana Petrovića. Eto prvog problema: znamo ne samo šta je ponukalo, već i ko je nabedio autora da posadi priču i krene da je zaliva, đubri, prska itd, ne bi li izrasla u veliki i lepi (pijačni) roman, za na tezgu i za kantar. Istina, lako je najvećima, o njih se uvek otimaju najveći. Bekove Večernje novosti ponudile su tezgu a u NIN-u plaknuli kantar, sastrugavši malo tegove. To sve znamo i ne smeta nam, para ide na paru i ko ima daće mu se. Ali ne znamo čemu. Čemu od jedne pričice natezati roman; prozne tvorevine koja će uprkos steroidima i implantima, protetici i medijskoj pompi ostati ne više od frankeštajn-novele? Uzgred, ta navada da se sve što se objavi a ne zauzima ceo red ili ne popunjava celu stranicu proglasi romanom, u slučaju knjige Ultramarin Milete Prodanovića dobila je svoje karikaturalne razmere. Biografija o ocu, sećanje na zajednička putovanja po Italiji, spoj likovne kritike i ličnih impresija o slikama, freskama i pejzažima, dokumentarni zapisi o jednom ateljeu i jednoj epohi, može postati roman samo u kulturi pogubljenih merila čije geslo je davno definisala televizija Pink: „sve može, a što ne bi moglo“. Ne sumnjam da bi ovaj sastav NIN-ovog žirija za roman proglasio i knjigu Besede i intervjui Milička Mijovića i uopšte nemam dilemu da bi ova knjiga zbog uzbudljive elokvencije besednika doterala bar do šireg izbora.

Jezgro jezgra priče Gorana Petrovića bio je jedan zamrznuti kadar – posetioci projekcije u kraljevačkom bioskopu „Sutjeska“ u trenutku saopštavanja da je J. B. Tito umro i ideja da se po rasporedu sedenja i profilu gledalaca napravi dubinski presek jedne provincijske sredine. Ideja k’o ideja, nije nezanimljiva, ali su se već u priči ispoljile maligne boljke koje su u skoro pa istoimenom romanu hipertrofirale. Imaginacijom Gorana Petrovića dominiraju predvidljivost i banalnost. Povrh toga, u ovoj priči&midget romanu, autor je nastojao da bude duhovit i satiričan, što je proizvelo zastrašujuć efekat na granici stomačnog virusa i posete deci ometenoj u razvoju, dakle, efekat jednog mučnog saosećanja i gnjecave sentimentalnosti. Na stranu benigna i neodređena satira à la Ošišani jež iz 90-ih ili u stvarnosnoj prozi toliko puta elaborirana provincijska tipologija u kojoj se zapravo najveća pažnja poklanja onima koji štrče, isključenima ili obeleženima: pijancima i beskućnicima, Romima, gradskim mangupima..., nekako mi je najteže pala duhovitost Gorana Petrovića. Recimo, lik partijca druga Avramovića. Njemu je ukočena ruka od silnog glasanja, po staroj partijskoj navici stalno sedi u prvom redu, pa i u bioskopu, ruka mu se podiže i pri projekciji filma, posle krštenja deteta se kod kuće žali da nije bilo rasprave o dnevnom redu i da niko nije vodio zapisnik. Ili, lik nabeđenog umetnika Erakovića koji misli da u bioskopu čuje anđeoske glasove a zapravo mu to dobacuju lokalni mangupi Ž. i Z. I tako u nedogled.
Taj spoj naivnosti i infantilne humoreske, provincijalne galantnosti i žalosnog nedostatka smisla za humor, prate dva tipa socijalne kritike. Jedan „raskrinkava“ zajedljivost, zavist i zlobu koju palanka izliva na one koji uspeju svojim zaslugama. Tako su nagrđeni likovi obućara Laze Jovanovića koji je imetak stekao kupivši na licitaciji vagone rasparenih vojnih cipela i uložio ga u osnivanje najluksuznijeg hotela u Kraljevu i lik razvodnika bioskopa, Simonovića, koji ceo život provodi u 8 kvadrata i bez ikakve nadoknade uređuje prostran vrt oko bioskopa. Dakle, proza Gorana Petrovića voli dobre duše koje stradaju od nerazumevanja i pakosti okoline. Druga vrsta kritike je usmerena ka nosiocima istorijskog nasilja, nacistima kao i komunistima: i jedni i drugi masovno streljaju bez suda. Štaviše, i 90-te su našle svoje mesto u ovoj noveli, pa se pominje lik poslastičara Ibrahima koji je oteran iz grada iako se „uporno držao naše ćirilice“. Cigani se politički korektno nazivaju Romima, neki likovi stradaju i kao dobrovoljci na ratištu i kao ratni profiteri i od NATO kasetnih bombi (eto, za svakog ponešto).
U preseku sentimentalizma i humoreskizma, palanačke hronike po ukusu Milovana Vitezovića i Siniše Pavića i neutralne tematske nivelacije, nalazi se i jedna metafora (Petrovićev omaž nekadašnjem Hazaru u sebi). To je metafora o demokratiji, tj. Demokratiji, što je ime papagaja koji je kupljen u Carigradu. Njegovi vlasnici stradaju zbog njegovog imena, pod svim režimima i okupacijama, dvore ga i čuvaju ali papiga ni mukajet. Na kraju, tica ipak progovori: „Demokratija, povoljno“, nastupajući zajedno sa razbaštinjenim Simonovićem kao cirkuska atrakcija. Koliko je tu samo slojeva značenja zapreteno; prof. Jerkov će imati hermeneutičkog posla makar do penzije.

Goran Petrović nije autor, on je dijagnoza. Književni velikan po meri male Srbije, blago čedo parohijalne kulture koja se duhom vratila svojim kladencima a svakodnevicom carstvu malograđanštine i tajkunskog gazdaštva. Pod šljivu ili dud, uz kačak kajmaka i staklenjak mučenice, seli smo na prag kuće na drumu. I malter na kući se ljuspa, put je izlokan. Sedimo na pragu, mezimo i sitno pljuckamo preda se. Nebo visoko a lepo, beli svet daleko, neka ga potamo, nikad nam ništa dobro nije doneo. Pokoji namernik promine uz pomaže bog, mučenica greje i uznosi. Rano se smrkava, zrikavci zriču, rata nema još uvek, krpi se i pazi, namiruje se božije i carevo, čuva crkeno i mrtveno. Daće bog da bude i kad osvane. Žena je mirna i vredna, deca su poslušna i zdrava; sve je dobro. Na spasenije i dogodine.