Jednu od prvih predstava specifične ispovedne dramaturgije koju sam gledao, bila je režija Dina Mustafića u Jugoslovenskom Dramskom Pozorištu, gde su se svojih uspomena na davna i bliska vremena prisećali Mirjana Karanović, Predrag Ejdus, Branka Petrić i drugi mlađi glumci. To je bila dramatična fuga sećanja na teška vremena, sa bolnim pojedinostima o ratnim sukobima i njihovim odjecima na ljudske odnose, reflektovane u pozorištu. Pet dramaturga je svodilo monologe koje su glumci izgovarali na probama, dok su se sećali potresnih detalja, pa je sve delovalo moćno i dramatično. Zatim je Dino Mustafić radio projekt Patriotik supermarket u BITEF Teatru sa glumcima iz Sarajeva, Beograda i Prištine, na osnovu dokumentarnog materijala i ličnih priča glumaca, što je već postalo manirističko pozorište.

U međuvremenu se taj novi žanr razvio u više pravaca; njime se uveliko koriste i Oliver Frljić i Urban Andraš u svojim projektima. Ovaj ispovedni žanr u osnovi ima pobunu protiv raznih vrsta nepravdi i nesreća, koje su nas snašle ni krive ni dužne, dok smo ratovali jedni protiv drugih i drugi protiv prvih, a onda treći protiv prvih i drugih, zatim zajedno sa prvima protiv drugih i obrnuto, kako god. Svi su naravno nešto branili: JNA tobože Jugoslaviju, praveći Veliku Srbiju, drugi svoje stanovništvo, svoju naciju od napada ili samo pretnje one druge – a ratnih zločina i zločinaca, tušta i tma... U tom ispovednom žanru traži se forma za preispitivanje položaja pojedinca, traži se ljudska dimenzija tragedije, traga se za korenima mržnje, osmatra se odraz visoke i globalne politike. Glumci su u ovom žanru dobili priliku da budu kompletni autori. Govori se njihov rođeni tekst i oni preuzimaju kompletnu odgovornost za predstavu. Reditelji podstiču njihova sećanja i maštu, dok im dramaturzi usavršavaju tekstove, koje oni ponovo uče i tako fiksirane izgovaraju na sceni.

Dotični žanr je pokušaj dolaska do dna istine, bez prethodnih oslonaca na postojeću literaturu. U tom žanru preispituju se unutarnje dileme i zablude, priznaju se krivice, greške i zanosi. To je nekakva nova ispovedaonica, pokušaj da se iskupimo lično i u ime svih koje znamo i ne znamo, za sve kobne greške, grehe, nasilja i zločine, koje su i u naše ime mnogi počinili. U suštini, to je žanr bola, želja za oproštajem i ponovnim uspostavljanjem kolektivnog humanizma, koji je u ratu nepovratno nestao. To je žanr kojim se krpe raspadnuta tkanja nekadašnjih prijateljstava i ljubavi, a glumci su, kao najistureniji tumači ljudskog sastajanja, najpozvaniji da se prvi i ispovede.

Od prve predstave ovog žanra u JDP-u, reditelj Dino Mustafić prošao je dug put ka popularnosti, ka neprekidnoj zaposlenosti u različitim sredinama širom bivše zajedničke domovine, uradio je mnogo predstava i požnjeo mnogo aplauza. Inteligentna upravnica Ze-Ka-Ema, Dubravka Vrgoč, pozvala je ovog reditelja računajući na njegovu scensku veštinu da sklopi primamljivu predstavu i od mračnih predložaka. Slavenka Drakulić pisala je godinama eseje i kolumne, dopisivala se sa kolegama iz drugih sredina i mučila razne muke jedne feminističke autorke. Predstava je nastala na izvoru njenih eseja uz dodatne lične ispovesti glumica, njih osam na broju i u saradnji sa dramaturškinjom Željkom Udovičić Pleštinom. Uz veštinu scenskog sklapanja priča Dina Mustafića, očekivalo se da to bude uzbudljiva i potresna, intelektualno jaka i britka kritika mračnih godina iza i ispred nas.

Dino Mustafić

Umesto toga, dobili smo lakirani kabaretić, prilično dečje provinijencije, sa spajanjem vremena od pionirske marame i radnih akcija do današnjih vežbi u teretanama i gramzivim željama za bolje i veće stanove, kola, letovanja, sa veselim podsmehom u kabaretskim kupletima na teme poznatih, što revolucionarnih i partizanskih i komunističkih, što biranih savremenih pesama i pesmuljaka. Jeste, pozorište i gluma imaju jasan cilj da se dopadnu publici. Ali, ima nivoa i nivoa dopadanja i to različitim publikama. Dino Mustafić nije pokazao poverenje u publiku. Servirao joj je lake i sasvim šablonizovane skečeve, banalne pričice i viceve na prvu loptu. Kako se šalio sa vremenima u kojima smo živeli u socijalizmu: olako, šarmantno i šarlatanski isprazno, tako se šalio i sa savremenim nesporazumima i neznanjima u državama koje su tek nastale u ratu devedesetih godina. Banalno i tendenciozno potcenjivanje partizanskog ratovanja, da bi ga se svelo na meru skorašnjkih krvavih klanja raspamećenih vojvoda i kneževa raspadnute zajednice, bilo je ispod svake estetske i humane mere. Persiflaža potresne pesme Skendera Kulenovića o smrti trojice sinova partizana, koje majka Knežopoljka epski oplakuje, bacila je ovu jeftinu predstavicu u vode sumnijivih moralnih mutljavina, koje nikome, a naročito Dinu Mustafiću, nikako nisu potrebne i ne služe mu na čast.