Medusalem (Turbo strip/Komikaze, 2020) je strip Damira Stojnića o snu, nastao 2020. godine, u vreme pandemije COVID 19. Uvodni tekst autora pomaže da pratimo simbole i uočimo autentične elemente koji, po Stojnićevom uvodu, proističu iz njegovog sna. Sanjati za vreme pandemije, kada je svet u karantinu standardizovao, i čak propisao društvene norme koje spadaju u nekadašnju  svakodnevicu samog autora, značilo bi i da iz situacije normalizacije autor traži dalju sekluziju. Ovim objavljivanjem unutrašnjeg „hoda po pustinji“ dobijamo priliku da sagledamo koliko su ezoterični tekstovi uokvirili i strukturirali san, kada je pandemijska situacija neizbežno suočila čovečanstvo sa prekarnošću života, posledicama nekrokapitalizma, i destabilizacijom osnovnih humanističkih premisa na kojima je zasnovana moderna društvenost. Isto tako, dobijamo uvid u jedinstveni i hrabar vizuelni registar i umetnički svet koji proističe iz erudicije i eksperimenta.

Uvodni tekst velikodušno izlistava teze i verovanja na koja se autor oslanja u sanjanju i tumačenju. Inspirisan gnostičkim učenjem o dobru i zlu, i manihejskim tezama o Demijurgu koji je uspostavio svet tako da malo dobra služi resetovanju zla, autor u uvodu nastoji da nam objasni ideju izlaska iz sveta senki u kojem su humanističke nauke i umetnost samo batrganje u nemoći predestiniranog sveta. Izlazak iz tog Kola iluzije naspram istinskom svetu,  nalazi u indijskom ezoteričnom verovanju u atom istinskog sveta koji je u srcu i koji treba rasplamsati dovoljno da oteža i spusti se u karlicu gde je kundalini energija koja omogućava ljudsko delovanje u svetu iluzija, i akumulira se kao karma za sledeće inkarnacije. Gašenjem ove energije u kičmenom stubu, postepeno se aktiviraju polovi oko nervusa simpatikusa: Ida i Pingala, i simbol toga je Kadeceus, dve zmije koje se izvijaju prema suncu sa krilima, pri čemu je sunce zapravo pinealna žlezda, koja aktivira i obnavlja istinskog čoveka i vraća ga Univerzumu Velikog Logosa. Autor ukazuje na analogiju Medusalema sa Jerusalimom; u jednom starimo i okamenjujemo se, ali svetlosnim mostom možemo preći u drugi. Taj prelazak, po autoru, zavisi i od umora sticanja iskustava.

Uvodne strane stripa prenose slike, a pažljivom čitaocu i zvuke šume. Detlić kljuca rupu na stablu, gepard je u položaju pred skok, lepet krila jata ptica, silueta konjanika, krošnja pod svetlom sunca reflektuje strukturu sopstvenog lista, srna odbljesne, ali pred grabljivcem klisne, što je simultani tok napredovanju konjanika ka starom hramu jezera. Junak, duge kose i brade, govori sa svojim konjem, čiji se obrisi povremeno individualizuju, ali u kadru gde su pred hramom, i konjanik i konj iste su teksture kao stara građevina, nagoveštavajući da su u istoj ravni, kao da su iz nje isklesani. Sokolovi su na prizor junaka koji sedi pored jezera, dok njegov konj pije jezersku vodu, poleteli, i u magijskom obletu oko sunca sneli sjajnu kuglu i predali je junaku, ali  iz jezera. Zanimljivo obrtanje ravni iz i nad jezerom odaje nam i prirodu ove primopredaje. Kako se kugla pretvara u jaje, pojavljuje se poruka junaku da olakša svoje srce, „Garruda je za ovo rođen“, i iz perspektive sokola gledamo ga kako odlazi, ali u obrnutoj ravni u odnosu na sokola, kao refleksija jezeru, uz napisanu poruku „Idi sad!“ i „Pustinja te čeka“. Predeli kroz koje prolazi deluju kao uvodne slike za iskustvo koje sledi: kameni stubovi koji evociraju biblijske petrifikacije, izgrebana zemlja koja podseća na otisak prsta, rastapajuće daleke šume koje stvaraju iluziju antropomorfije. Pred „njenim leglom“ junak silazi sa konja, sa velikim jajetom u rukama i nastavlja sam, pri čemu u njegovom odlasku na steni vidimo simbol zmije, i na njegovoj figuri diskretno isprepletene, donekle nesigurne spirale.

Oproštaj sa konjem ima posebni emotivni naboj, pri čemu se konj bojom (iz crne u belu) približava i udaljava posle nežnog pozdrava junaka rukom po njegovoj glavi. Potcrtana je ostavljenost među kamenim raštrkanim znacima pustinje, ništavila i tišine, dok junak odlazi u pravcu Meduzinog legla. U Meduzinom hramu vidimo na sredini između dva stepeništa biće koje je gornjim delom tela žena, donjim zmija, i sa zmijama umesto kose. Zmijskim donjim delom tela ona obuhvata veliko jaje, a zmije iz kose ravnomerno vijugaju ka spolja.  Kadar u kojem se njen profil za nas uvećava vidimo i da joj je jedna zmijska glava naspramna i da su obe glave predstavljene kao okamenjene. Dok se junak približava noseći svoje jaje, iznad njega vidimo arkade nad stepeništem i portal koji uokviruju dve, oko stuba spiralno uvijene, zmije koje se dodiruju otvorenim ustima, postavljene simetrično. Junak poručuje Meduzi da se probudi, i njeno buđenje je predstavljeno možda i najzanimljivijom tablom kroz koju se proziru obrisi njene kose ali jasno otvorene oči, dok se stvarnost oko nje još budi. Poziva junaka da joj se približi da može da ga vidi, i susret je prvo prikazan junakovim subjektivnim kadrom koji se razlama u više elemenata, tako da su junakovo i njeno oko istovremeno upereni u nas sopstvenim krupnim detaljem, dok se Meduza transformiše u čudovišnu veliku zmiju i podseća ga na to kako je trčao uz stepenice, kako je odricao i krio sopstvene sveštenike, u nekoj vrsti isleđenja, dok junak stoji sa svojim velikim jajetom u rukama. Meduza se, u transformaciji iz ogromne zmije u prvobitno obličje polu-žene, obraća junaku kao nekome kome je pustinja dala dovoljno hrabrosti. Uz poruku „Pozovi ih“, Meduza otvara usta i u njima vidimo tri oštra zuba, koji rastu u oblik stalagmita i transformišu se u antropomorfna bića. Uz naredbu „Pusti da ga Shushum uzme“, junak predaje jaje trima ženskim figurama koje ga odnose van hrama u pustinju. Meduza se dalje transformisala tako da joj je vidljiva vagina, iz koje palaca zmijski jezik, a uskoro i zmija. Stoji naspramno i ohrabruje junaka da ne okleva sada kada je prešao toliki put. Na kamenom postamentu na koje su tri ženske figure položile jaje, vidimo da se jaje ožilava i transformiše. U momentu njihovog zagrljaja, junaka vidimo kao telo sa transparentnim procesima, ožilavanjem, krvotokom, kao i Meduzu. Tri ženske figure u trenutku poljupca Meduze i junaka vide u jajetu stvaranje nečega, i kosirima oslobode iz jajeta srce. Paralelno sa ovim, u pozi snošaja, junak primećuje da je Meduzina vaginalna zmija ugrizla njegov donji stomak. Tri žene koje gledaju u srce na postamentu izvan hrama to srce dodirnu, i iz njega iznesu blještavo svetlo. Junak za to vreme rukama dodirujući lice uzvikne „Majko! Oprosti!“ i gleda u zmiju koja sad vezuje njegov stomak sa matericom Meduze.  Meduza odgovora „Ja ću uvek oprostiti“. Sledi transformacija junaka u dete vezano zmijom/pupčanom vrpcom za Meduzu koja ga uzima u naručje kao bebu. Za to vreme tri žene koje su oko srca na postamentu sa noćnim zvezdanim nebom iza sebe izvode svoj ritual, gde se dešava transformacija jedne od njih Ona je udahnula blještavi sastojak iz srca, u sjanu priliku sa krilima koja su zapravo lica junaka i Meduze. Meduza za to vreme unosi bebu u sebe, dok se žena sa krilima transformiše, i njena figura postaje na blještavoj pozadini kostur, dok se oko nje ožilavljuje blještava krošnja. Drugim dvema ženama, naglašeno erotizovanim, ispadaju kosiri iz ruke i one puštaju i otpliću svoju kosu, dok posmatraju kako se iz srca izdiže stablo. Kosu upliću u dvostruku spiralu, i svojim telom i kosom formiraju oblik Kadeceusa, uspinjući se po zvezdanom nebu nad hramom. Sledećim kadrom koji prikazuje dvorac na dnevnom svetlu vidimo pored dvorca na mestu postamenta drvo koje ima strukturu i žiličnu mrežu lista. Iz ove dnevne scene ulazimo u niz kadrova ostavljenog konja koji prolazi predele kroz koje povremeno naziremo teksture listova, ili šumu sličnih tekstura, koje se i na njega prelivaju. Nad njim leti soko, iz čije perspektive vidimo konja i njegovu senku. Iz ovih horizontalnih kadrova ulazimo u sugestivnu ritmičku transformaciju pejzaža u grad, odnosno u šumu nebodera pod slojevima sumaglice. Jedna od zgrada kojoj se približavamo je hotel na kome svetli natpis Pegaz, i logo u formi letećeg konja. Velikim kadrom budimo se sa junakom u sobi čiji je stakleni zid okrenut gradu, sa visine, i čiji smo pogled delili, dok se junak budi. Prilazi ogledalu i govori „Skamenjeno... sve se ogleda“. Ogledalo je na rotirajućem stalku čiji stubići na vrhovima imaju ornamente u vidu šišarke. Uveličana šišarka, preko junakovog dodira ogledala, preslikava se na nastavak stripa, u kojem konj, lutajući šumom čije teksture deli, dolazi do građevine u šumi u obliku šišarke, na višestepenoj ciglanoj osnovi sa dva portala i kamenim zoomorfnim čuvarima u stilu kmerske umetnosti.

U tumačenju stripa koji je nastao na osnovu sna, a koji je trasiran ezoteričnim tekstovima i verovanjima, osvrnula bih se na napor u postizanju autentičnog vizulenog registra za kompleksnu naraciju koja već obavezuje sopstvenom simbolikom. Iz motiva Kadeceusa proizilazi dominantni motiv zmije. Zmija je u kontekstu ovog stripa životinja sa najvećom zastupljenošću, jer su uloge konja, sokolova, i ostalih „epizodnih životinja“, iako važne u razvoju priče ili njenoj anticipaciji, u senci ovog ključnog motiva. Od zmija uvijenih u spiralu, autor je razvio motiv ka centralnoj figuri Meduze. Recentna feministička kritika (u duhovitoj napomeni u samom autorovom uvodu već prisutna) u savremenoj umetnosti već je inspirisala brojne refleksije na priču o obezglavljivanju Gorgone, koja je jedan od temeljnih mitova stare Grčke. Gorgona je Meduza, i njena sposobnost da pogledom petrificira ljude je učinila poželjnim trofejem grčkim junacima, i onome koji ju je ogledalom pobedio, Perseju, postala je oružje kojim je skamenio neprijatelje.  Veza ogledala, petrifikacije i Meduze zanimljivo je data na kraju Meduzalema, u kojem junak spoznaje slike iz neposrednog okruženja koje se ogledaju u snu, i ostavlja se mogućnost nastavljanja procesa iz sna kroz dalji put njegovog konja/Pegaza/avatara.

Meduza je predstavljena kao izrazito erotizovana svojom ženskom polovinom tela. Način reprezentacije ženstvenosti Meduze evocira klasični mejnstrim strip, što je slučaj i sa ostale tri ženske figure u delu kada se svlače. Meduza u likovnom smislu ne dolazi niti iz antičke grčke ikonografije, niti iz inidjskog ezoterizma, već je minuciozno razrađena autorska umetnička simbioza strip erudicije i napora izgradnje specifičnog senzibiliteta koji povezuje dve istovremene i različite energije. Višestruki aspekti Meduze: erotika, užas, materinstvo; zahtevali su velike vizuelne eksperimente u dočaravanju njenih transformacija i odnosa prema junaku. Isto tako, građevine u stripu nisu uspostavljene po predlošcima geografskih tačaka porekla bilo kojeg od narativnih preteksta, mitova, verovanja iz uvodnog okvira. Građevine deluju kao da su vanvremene, iskorenjene iz specifične geografije, osim ponekog detalja. I u njima, i u pejzažima prirode, autor je priču gradio igrom sugestija: komunikacijom tekstura, ritmičkim i sredstvima kontrasta, montažnim postupcima poput reza na pokret, ponavljajućih motiva, evokacija iskonskih predstava i simbola (životinja lavirane kao praistorijske pećinske predstave, elementi rituala starih južnoameričkih civilizacija poput srca na postamentu).

Zanimljiv je i obrnuti proces u odnosu na petrifikaciju, kroz koji prolaze tri ženske figure: iz zuba Meduze u kamene strukture, iz njih u ogrnute ljudske prilike, i kasnije u visoko erotizovane žene, pa u simbol Kadeceusa. Kompozicijom njihovog rituala ova ženska grupa evocira sliku veštica iz Magbeta, što još pojačava kosir ili srp. Simbol travara, isceljenja (uz - ovde nedostajući - čekić, srp je i simbol oslobođenja ), vidimo ga i kao simbol žetve, te u vizuelni registar ove reprezentacije ulazi i kult Demetre, čija je uobičajena predstava upravo ogrnute žene, u naručju sa rukovetima, plodovima i poljoprivrednim predmetima.

Grad koji se uvodi postepeno u buđenju autora deluje tiho, obavijen izmaglicom, i ta je slika kao pozadina junaka u krevetu, utihnuli svet u vreme pandemije i suočavanje sa nesigurno nastavljenim životom. U buđenju posle iskustva oslobođenja iz Kola iluzija, ontološki status junaka je nesiguran, i okamenjujuća refleksija samog sebe u ogledalu samo je znak kontinuiteta egzistencije u ovoj ravni. Zapravo je diskontinuitet obećan mističkim iskustvom izgubljen, dok je njegov jedini nosilac, konj, ostao u drugom nivou priče, i dalje pred slikama koje su iz ovog realma poslate i transformisane u onaj drugi, istinski. Podvojenost junakove egzistencije između željenog diskontinuiteta i onog lažnog diskontinuiteta u suspenziji društvenih protokola tokom pandemije i pretnje po reprodukciju čovečanstva, vezuje samo stremljenje ka tom prekidu, ili ako je verovati autoru i junaku – mostu svetlosti. San o drugom diskontinuitetu možemo čitati kao san, ali i kao delo o hrabrosti prelaska iz nepodnošljive iluzije, i o umoru od tog iskustva. Košmar o buđenju.