Graftina kultura predstavljala je do skora nešto subverzivno, kontrakulturno, nešto što dominantna elitna kultura sa gađenjem posmatra jer je u suprotnosti sa estetskim vrednostima koje ona gaji. Do skora grafiti su bili sredstvo kojim su anonimni autori, često lišeni mogućnosti da se izraze drugim putem, prenosili i pokazivali na zidovima ljubav prema rodnom mestu, sportskom klubu, određenoj osobi, svoje umetničko umeće, ali i politički stav, boreći se tako protiv sistema za koji smatraju da ih guši i ne pruža im mogućnost da izraze svoje „ja“. Međutim, sve to je bilo do skora. Sa jedne strane, grafitna kultura se sve više komercijalizuje jer poseduje sve ono što savremenom tržištu odgovara: alternativno je, nosi sa sobom dozu bunta, estetski unikatno, savršeno za ukras u privatnim domovima i poslovnim objektima. No, na drugoj strani, grafiti gube svoju subverzivnost kada njih obilato počnu da koriste vladajuće strukture za održanje svoje moći.

Mnogi kritikuju grafitere zbog svoje političke i društvene inertnosti, smatrajući da su sveli grafite na čistu estetiku, često komercijalizovanu, lišenu bilo kakvog šireg značenja. Mitja Velikonja, slovenački univerzitetski profesor i strastveni istraživač i teoretičar graftine kulture u svojoj knjizi Politički grafiti: primeri iz zemalja Centralne Evrope i Balkana (Beograd: Biblioteka XX vek; 2020) upravo ističe koliki emancipatorski potencijal politički grafiti mogu imati. Smatra da grafiti i dalje poseduju izvesnu „uličnu“ moć kako zbog svoje kreativnosti i originalnosti tako i zbog svoje demokratičnosti: grafit može da nacrta svako ko ima dovoljno hrabrosti i potrebu da nešto kaže, a njegova publika je mnogo veća i aktivnija nego kod određenih drugih formi. Međutim, autor priznaje da nema svaki politički grafit emancipatorski potencijal, jer to zavisi od toga ko grafit kao medij koristi. Danas vladajuće društvene strukture, da bi manipulisale stanovništvom, koriste iste političke grafite za izražavanje stavova koje usled svoje ekstremnosti ili vulgarnosti ne smeju izraziti putem masovnih medija i drugih zvaničnih kanala. Uzevši za primer zemlje bivše Jugoslavije, u kojima u posleratnom periodu na društveno-ekonomskom planu dominira neoliberalni kapitalizam a na kulturno-političkom tradicionalizam, etnonacionalizam i centrizam, autor ističe kako vladajuće strukture ovih zemalja, direktno ili indirektno, koriste grafite da iskažu svoje negativne stavove ili direktne govore mržnje uperene protiv okolnih naroda, međunarodnih institutcija ili nepoželjnih gostiju poput migranata, za šta bi dobile oštru osudu svih relevantnih političkih aktera da su izraženi putem televizije, radija ili društvenih medija. No, čini se da su iste vladajuće strukture otišle uveliko korak dalje i počele da koriste grafite kako bi targetirale konkretne političke neprijatelje, koji su na zidovima skoro pa označeni imenom i prezimenom (da ne kažem i JMBG-om).

Na razmišljanje kako vladajuće strukture koriste grafite u dnevno-političke svrhe uputile su me dve epizode koje su se odigrale u Novom Sadu 2021. i 2023. godine. Prvu epizodu koja se odigrala 2021. godine uslovno ćemo nazvati „grafitnim ratom na Limanu“. O čemu je reč? Kako Novi Sad, uprkos svojoj veličini i značaju, nema gradske opštine već ih kao niži nivo vlasti od gradskih predstavljaju saveti mesnih zajednica, te godine održali su se izbori za članove istih. Iako je na tim izborima zvanično zabranjeno da učestvuju članovi političkih partija, javna tajna je da su u većini mesnih zajednica pobedu odneli kandidati bliski vladajućoj Srpskoj naprednoj stranci, osim na Limanu gde su pobedu odneli nezavisni kandidati, što je dovelo do serije političkih pritisaka gde su glavnu ulogu imali upravo grafiti.

Kako su grafiti učestvovali u ovoj političkoj borbi na lokalu? Nedugo nakon izbora zidovi zgrada Limana 3 i 4 osvanuli su u srpskim trobojkama koje su nepoznati autori oslikali pod okriljem noći. Ni dan danas se ne zna ko je oslikao te grafite, ali građani tog dela grada, građanski aktivisti i članovi opozicionih partija okrivljuju vladajuću stranku, koja je tim putem htela da izvrši pritisak na svoje političke protivnike, čineći nešto što je protivzakonito, a što stanovnicima tih zgrada može predstavljati problem – ako ne prekreče grafite mogu dobiti kaznu od komunalne policije a ako ih prekreče mogu biti targetirani kao „izdajnici bez patriotskih osećanja“. Ovo potonje se i desilo - stanovnici tih zgrada da ne bi dobili kaznu zastave su prekrečili, ali su sutradan osvanule nove trobojke, a političari, „stručnjaci“ i mediji bliski vlastima su iskoristili slučaj da se zapitaju kome to smetaju srpske trobojke i da upute salvu kritika na njihov račun zbog nedostatka patriotizma. Kasnije su na trobojke nepoznati autori dodavali srp i čekić, petokrake, poruke upućene protiv vladajuće partije sa spiskom svih njihovih afera, kao i crtež falusnog oblika, da bi se na kraju „rat“ okončao time što je sve navedeno prekrečeno i na trobojke je stavljeno srce, što se može videti i danas na ulicama Limana. To nije bio jedini vid pritiska - jednom članu mesnog saveta izbušene su gume na automobilu, a na zgradi MZ Liman osvanula je hrvatska zastava - ali svakako je bio glavni, i to može čoveka navesti na razmišljanje koliko zapravo grafiti mogu biti moćno sredstvo za targetiranje političkih protivnika.

Dve godine kasnije odigrala se druga epizoda koja nam pokazuje kako grafiti mogu da se iskoriste za potrebe ocrnjivanja političkih protivnika. U sklopu dešavanja koja su pratila usvajanje tzv. francusko-nemačkog plana za rešavanje pitanja položaja Kosova i Metohije. Na ulicama grada, biciklističkim stazama, zidovima, raskrsnicama i pešačkim prelazima osvanuli su grafiti u vidu jednostavnih natpisa „Miloš Francuz“, „Milica lažljivica“, „Bora psiho“ i „Pajtić lopov“. Prva dva natpisa upućena su protiv Miloša Jovanovića i Milice Đurđević Stamenkovski, vođa političkih stranaka koje su se usprotivile usvajanju navedenog plana smatrajući ga za de facto priznanje nezavisnosti Kosova. Isti natpisi pojavili su se i u Beogradu, propraćeni odgovarajućim plakatima na kojima su, između ostalog, prikazani zajedno sa kosovskim premijerom Aljbinom Kurtijem, što treba da ukaže na njihove izdajničke namere. Međutim, druga dva natpisa nemaju veze sa akterima događaja u vezi sa KiM, već imaju veze sa dva važna novosadska predstavnika nekadašnjeg vladajućeg režima Demokratske stranke - Borislavom Novakovićem, bivšim gradonačelnikom Novog Sada, i Bojanom Pajtićem, bivšim pokrajinskim premijerom. Kao i u prethodnom slučaju, ne zna se ko je ocrtao grafite i za njihovo postavljanje opet niko nije odgovarao. Opoziciono orijentisani aktivisti i političke partije okrivljuju SNS za ocrtavanje grafita, pri čemu smatraju da bi sledeći korak, prema jednoj Novakovićevoj izjavi, bio da ih fizički ugroze. Od tih događaja prošlo je pola godine, prašina se ponovo slegla, većina ljudi je verovatno zaboravila šta se dešavalo, ali tragovi su ostali - iako ih je kiša dobrim delom sprala grafiti i dalje mogu da se vide i da podstaknu prolaznika na razmišljanje ko su ti „zli ljudi“ i šta oni rade „protiv nas i naše države“.

Koliki uticaj su ovi grafiti izvršili na javno mnjenje u Novom Sadu i šire nije poznato, ali je sigurno da određeni uticaj postoji. Zidovi predstavljaju arenu u kojoj svaka osoba, sa različitih strana političkog spektra, može da kaže šta misli, anonimno, bez preteranih posledica, a naročito može da izrazi stav koji bi teško prošao putem masovnih i društvenih medija. No, očigledno je da su poluge moći, i odgovarajuće strukture, prepoznale taj potencijal videvši zidove kao mesto za sprovođenje političke kampanje i sticanje političkih poena. Drugim rečima, u uslovima konstantne kampanje, i bespoštedne borbe za ostanak na vlasti, ovim strukturama zidovi su još jedan medij kroz koji mogu da izraze svoju ideologiju. Iako ne znamo koliko su ovi grafiti uticali na stavove građana opasno je to što ocrtavaju mete na političke neistomišljenike, što se lako može pretvoriti u fizičko nasilje. Srećom do toga nije došlo (još uvek), ali treba biti na oprezu, jer izgleda da smo ušli u eru kada se sve, bilo javno ili privatno, smatra legitimnim oruđem političke borbe.