„Um(j)etnost nakon zločina“ – kulturno-politički aspekti
Zaključci sa sastanka „Um(j)etnost nakon zločina“ – kulturno-politički aspekti (10.12.2021)
Kulturna politika koju mislimo i stvaramo sami – produkcijom i kritičkim mišljenjem, oporavlja mišljenje budućnosti.
U Centru za kulturnu dekontaminaciju 10. decembra 2021. godine, održana je diskusija o kulturnoj politici na primeru serijala „Um(j)etnost nakon zločina“. Učestvovali su: Ana Miljanić, Aleksandra Sekulić, Dejan Vasić, Simona Ognjanović, Milica Pekić, Vesna Milosavljević, Slađana Petrović Varagić, Mirjana Boba Stojadinović, Milena Dragićević Šešić, Suada Kapić, Marijana Cvetković i Jelena Vesić.
Serija razgovora „Um(j)etnost nakon zločina“, koju CZKD organizuje od decembra 2020. sa akterima i akterkama u polju umetnosti iz nekadašnje Jugoslavije, ima za cilj da otvori diskusiju o pitanjima odnosa produkcije savremene umetnosti, izlagačkih i kustoskih praksi, kritičkih i teorijskih pozicija, kao i različitih institucionalnih i infrastrukturnih logika spram ratova i zločina devedesetih. Kustosi ciklusa su Dejan Vasić i Simona Ognjanović, a do sada su učestvovali kao pozvani izlagači: Zdenka Badovinac, Ivana Bago, Đorđe Balmazović, Sezgin Boynik, Jerko Denegri, Ognjen Glavonić, Igor Grubić, Nebojša Jovanović, Šejla Kamerić, Pavle Levi, Vesna Madžoski, Mladen Miljanović, Marko Peljhan, Darinka Pop Mitić, Darka Radosavljević, Dejan Sretenović, Irina Subotić, Nebojša Šerić Shoba, Milica Tomić i Janka Vukmir, uz diskusiju sa publikom i kolegama.
Ana Miljanić je u uvodnom izlaganju istakla da se u dugogodišnjoj situaciji koja se može nazvati porazom, od kulture očekuje da preuzme pitanje ratnih zločina, i to je očekivanje društva i pravnog sistema koji nije doveo procese do kraja. Centar je ovim ciklusom otvorio polje kritičke refleksije i razmatranja specijalnih uslova u kojima ta dela nastaju, mahom u nezavisnoj kulturi i civilnom društvu, ali ostaju van kritičke recepcije. Kao drugi razlog navela je nameru da se stave pod znak pitanja sve paradigme, uključujući i kulturu sećanja, u kojoj smo jako dugo. Još jedan važan razlog je u otvaraju javnog kritičkog prostora i za mlađe generacije, i pojmovna preispitivanja, poput dualiteta tema 1990ih i ratnih zločina. Ova je diskusija organizovana kako bi se dugoročni rad reflektovao u savremenoj aktuelizaciji teme. U ovom trenutku je u javnom diskursu ova tema ponovo u fokusu – a povodom situacije sa muralom, ili kako se u nedavnim saopštenjima on zove slikovnim grafitom, ratnog zločinca Ratka Mladića koji je na zidovima u Beogradu i drugim mestima Srbije i borbi da se on ukloni, kao i povodom odbijanja Upravnog odbora Filmskog centra Srbije (FCS) da podrži produkciju filmskih projekata Gorana Markovića, Želimira Žilnika i Srđana Dragojevića, uprkos odluci komisije koju je sam FCS imenovao.
Aleksandra Sekulić ukazala je na važnost kulturno-političkih okvira ne samo lokalnih u regionu, već i kulturne politike Evropske unije, s obzirom na podršku kulturi i civilnom društvu koja u velikoj meri određuje i prakse, i na koji način se prioriteti kulturne politike EU menjaju, od vremena njenog proširenja i programa Culture 2007-2013, do tržišne orijentacije Kreativne Evrope. Takođe, pandemijska situacija u kojoj se ciklus „Um(j)etnost nakon zločina“ odvijao 2020. i 2021, uz sve prepreke za realizaciju prvobitno planiranih konferencija, dovela je do novog formata razgovora koji je do sada bio nezamisliv – ciklus je mesecima otvarao razgovore korišćenjem digitalnih platformi i dužim trajanjem osvajao dubinu uvida i upoznavanja, te je ova suspenzija uobičajenih „oročenih” dijaloga omogućila novi format koji je stvorio bogat arhiv i saznanja.
Dejan Vasić i Simona Ognjanović, kustosi i moderatori ciklusa, dali su uvid u inicijalnu zamisao ciklusa i njegov teorijski okvir. Dejan Vasić je naveo da je „polazna tačka promišljanja projekta ’Um(j)etnost nakon zločina’ intersekcija, sa jedne strane Adornovog diktuma da je nakon Aušvica pisati poeziju varvarstvo, i sa druge Agambenove tvrdnje o potencijalnosti umetnosti da govori o onome što je neizrecivo. Početkom 90ih kada dolazi do promene paradigme ka onome što danas razumemo pod pojmom savremena umetnost, dolazi i do prelaska na model projektnog finansiranja koji podrazumeva da se računa sa ispunjavanjem određenih ciljeva, kao i različitih merljivih pokazatelja uspešnosti. „Moja teza je da savremena vizuelna i likovna umetnost otvorena za neizvesnost ishoda i slučaj, dakle sam jezik umetnosti neprilagođen je za ovakvu vrstu promišljanja. Stoga i dolazi do upotrebe termina iz drugih disciplina, kao što su međunarodno pravo, ljudska prava, studije kulture, antropologija, forenzika, itd, dok se na mesto umetničkog postupka uvodi pojam projekat i umetničko istraživanje (art-based research) tokom 90ih. Ono na šta želim da ukažem je da kulturna politika utiče ne samo na finansiranje, produkciju, izlaganje, interpretaciju i recepciju, već u velikoj meri i na prirodu umetničkog dela.“
Simona Ognjanović se osvrnula na metodologiju ciklusa: „Ono što obeležava ovaj ciklus jeste repetitivnost, ponavljanje istog sa razlikom; osnovna ideja jeste bila da ista pitanja koja su bila beskrajno složena, zapravo, ponavljamo iznova iz susreta u susret. Dve, možda najzanimljivije, refleksije tog čitavog koncepta, dale su naše sagovrnice koje vide sve te razgovore kao jedan razgovor, i to što smo pokušali da suočimo različite pozicije onih koji nisu često sarađivali; kao i da stvorimo kontekst u kome će se čuti nešto drugačije, odnosno da je to bio model da se uspostavi razgovor koji se činio nemogućim. Upravo je taj paradoks, ponavljanja istih pitanja jer tih odgovora nema, čini mi se kao važno mesto gde leže neki od simptoma i problema.“
Na poziv Centra za kulturnu dekontaminaciju, četiri stručne saradnice su pozvane da o nastajućem arhivu i razvoju ciklusa daju svoje komentare. Milica Pekić je ukazala na raznorodne pristupe samih učesnika pojedinim pojmovima i iskustvima – šta bi tačno bila odrednica umetnost nakon zločina, o odnosu događaja i reprezentacije, proizvodnji društvenosti, kapacitetu umetnosti da transformiše, o zajednicama, i o samom formatu razgovora koji okuplja priče koje su ostale na margini, i čija je nekoherentnost zanimljiva. O važnosti nastalog arhiva govorila je i Slađana Petrović Varagić, skrenuvši pažnju na perspektivu koju otvara u budućim istraživanjima, ali sa nadom da će istraživači biti prepoznati i u sistematizaciji rada, jer od stalne relativizacije i normalizacije slučajeva ne stižemo da reflektujemo, dok i ovi razgovori daju potencijal da se radi komparacija sa današnjom situacijom. Vesna Milosavljević je iznela primedbu da ova umetnička produkcija deli sudbinu različitih drugih oblasti društva, i apelovala na mišljenje budućnosti ovog materijala u višemedijskom javnom formatu, koji bi obaveštenu i stručnu javnost ciklusa u velikoj meri proširio, jer je ovaj arhiv važan kao baza za istraživanje i mapiranje. Mirjana Boba Stojadinović opisala je pojmovne tenzije u temporalnosti: da li se može govoriti o umetnosti nakon zločina, a da se ne govori o umetnosti pre zločina; o procesu humanizacije koji leži u srži umetničke prakse kao kontrastu dehumanizaciji koja je u osnovi zločina; i o nelagodnosti koja je prisutna među publikom ove umetnosti.
U daljoj diskusiji je profesorka Milena Dragićević Šešić ukazala na potrebu da se ovakav rad ne ograniči samo na polja vizuelne umetnosti i film, već da se proširi i na polja izvođačkih, muzičkih umetnosti i šire polje kulture, jer se upravo sinergijom ovih delovanja vodi „kulturna politika odozdo“, prava politika civilnog društva, a u te diskusije uključiti i društvene pokrete te odgovarajuću filozofsku, sociološku i politološku misao ovog društva. Kulturna kontrajavnost vodi svoju kulturnu politiku unutar koje se razvija i misao o odgovornosti umetnosti za govor o zločinu i njegovo imenovanje. Marijana Cvetković je skrenula pažnju na pluralitet značenja zločina koji je bio tema jednog od prvih razgovora, i da osim prvog značenja ratnih zločina, u ovaj pojam ulazi i ubijanje Jugoslavije, ekonomski zločin i ubijanje društvenosti zarad stvaranja novih identiteta. Ona je ukazala na potrebu da se i sami bavimo arhivizacijom i sagledamo ove istorije, uprkos velikom opterećenju dnevnih poslova, i da je arhiv važan resurs za to. Suada Kapić je istakla da se dela i njihov kapacitet moraju vrednovati u odnosu i na kontekst u kojem su nastala, i složila se sa Milenom Dragićević Šešić da se kulturna politika već stvarala i stvara nezavisnom produkcijom i proizvodnjom znanja. Aleksandra Sekulić je skrenula pažnju na cilj koji je CZKD zacrtao 2019. godine da se artikulišu preporuke za novu kulturnu politiku, međutim uobičajene adrese za slanje tih preporuka u ovako zaoštrenoj situaciji nema: „Kulturnu politiku artikulišemo da bismo ponovo uveli mišljenje drugačije budućnosti, što je inače obeshrabreno“. Jelena Vesić je od teze da se savremenost mora posmatrati istorično, iz situacije koja se i globalno može videti kao poraz, ukazala na to da su se veliki pomaci u istoriji uvek dešavali zahvaljujući razrađenoj kontrainfrastrukturi (medijskoj i organizacijskoj) i nevlasničkom odnosu prema životu (toga da se život može dati za neku ideju, za razliku od današnjeg primata individualnog života). Sada se, primetila je, čini da smo ispod tog kapaciteta, ali su borbe u kontekstu Srbije u poslednjih 30 godina bile veoma srčane. Po istraživanjima, po ubrzanom padu institucija, najviše proizvodi „projektarijat“, navodi Vesić, uz tvrdnju da je jedna paradigma nestala, a nova se još nije rodila, tako da ovo što sada radimo kroz perzistentnu borbu za jedno drugačije shvatanje kulture i politike jeste proces instituiranja. To je svedočenje o mogućnosti, o načinu života i mišljenja koji se ne mogu naći nigde drugde.
Najavljen je nastavak ciklusa „Um(j)etnost nakon zločina“ i dalji razvoj ovog specifičnog arhiva regionalnog opsega.
Fotografije sa događaja dostupne su na sajtu CZKD-a.
Program se realizuje u okviru projekta „Raznorodnost u kulturi i aktivizmu“.
Projekat je podržala Delegacija Evropske unije u Srbiji (EU/IPA) kroz program „Podrška civilnom društvu“, Ministarstvo za ljudska i manjinska prava Republike Srbije i Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.