Anton, trideset dve godine,

Na statusu piše da živi sa roditeljima.

Pravoslavac, ali ne ide u crkvu,

ima fakultet, od jezika – engleski.

Radio je kao tatu-majstor, imao svoj rukopis,

Ako se tako može reći.

Kroz njegove vešte ruke što drže oštru iglu

Prolazile su gomile lokalaca.

Kad je sve ovo počelo, mnogo je govorio o

politici i istoriji, počeo je da ide na mitinge,

posvađao se sa prijateljima.

Prijatelji su se ljutili, klijenti nestajali.

Bojali su se, nisu razumeli, odlazili su iz grada.

Čoveka najbolje osetiš, kad ga dodirneš iglom.

Igla žari, igla zašiva. Pod toplim

metalom tako je meko platno ženske

kože i tako debela svetla cerada

kože muškaraca. Probadaš nečiju

ljušturu, puštaš mu somotske

kapi krvi, crtaš, crtaš, iscrtavaš

anđeoska krila na površini sveta.

Crtaš, crtaš, majstore, jer je naš poziv

Da ispunjavamo svet smislom, da ga ispunjavamo

Bojama. Crtaš, majstore, taj

Oklop pod kojim su duše i bolesti –

ono za šta živimo i zbog čega umiremo.

Neko je ispričao da su ga upucali na kontrolnom punktu,

Ujutro, sa oružjem u rukama, nekako slučajno –

Niko ništa nije uspeo da razume.

Sahranjen je u zajedničkoj grobnici, sve su tako sahranjivali.

Lične stvari su predali roditeljima.

Status mu niko nije ni promenio.

Doći će vreme i neki nitkov će

O tome obavezno pisati herojske pesme.

Doći će vreme i neki nitkov će

Reći da o tome uopšte ne treba pisati.

Dugo sam je tražio. Promenila je broj,

pobegla iz grada, društvene mreže

nije koristila. Nisam uspeo da je nađem

ni preko poznanika, ni preko crkve.

A onda mi je sama pisala, o novostima,

o preseljenju, o novim okolnostima, o privikavanju.

Ispričala mi je za brata, mislim da mi je zato i pisala –

da bi mi ispričala za brata, za njegovu smrt.

Možda se nije prvo meni obratila, makar ne

prvo meni. Previše je mirno o svemu

pisala. Pokosili su ih, pisala je, sve zajedno,

jednim rafalom. Onda su se naši vratili, hteli su

da odvezu poginule. Odnosno ono što je

od njih ostalo. Najteže je bilo sa nogama. Svako

mora imati po dve noge. Tako su i slagali –

da svako ima po dve noge, poželjno

iste veličine.

Brat joj se bavio muzikom. Imao je dobru gitaru.

Stalno ju je nekom pozajmljivao.

Šta sad s njom da radim? – pitala je.

Uzela sam, probala da sviram. Nevešta, posekla sam prste.

Jako me je zabolelo. I još nije prošlo.

Andrij i Pavlo su adventisti, studenti.

Otac preduzetnik pomagao je zajednici,

Navikli su da se prema crkvi odnose

Kao prema delu svog života –

Svaki dan su išli tamo, pomagali

U renoviranju, kačili slike na internet,

Zahvaljivali na podršci.

I u miru su ih smatrali sektašima,

A kada je sve počelo, organizovali su pravu

Hajku na njih. Neko je otišao, neko se sakrio.

A njih su obojicu uhvatili. Držali su ih u podrumu,

Terali ih da sahranjuju poginule, da kopaju rake.

Hteli su da se otkupe, plašili su se, plakali.

Prebacili su ih u drugu jamu. A onda su jednostavno

Zaboravili na njih, kao da ih nema.

Sedeli su u mračnom podrumu, slušali tamu,

Prvo se molili, pa prestali –

Stideli su se jedan od drugog.

Veru gubiš i onda kad se javlja

Mogućnost da za nju umreš, a ti

Ne stižeš da je iskoristiš.

Šta će vera onom, ko je video, kakvo je sve u stvari?

Zašto verovati u ono što za tebe

Ništa ne znači?

Niko ne kaže šta je bilo sa svecima, na čijim

Su se telima otkrivale stigme. Šta je bilo sa tim

Stigmama? Jesu li se same zatvarale

Kao ruže uveče? Ili su dugo krvarile,

Gnojile se, bolele pod zavojima?

Muškarci sa očima slepim od mraka

Dolazili su u bolnicu na previjanje,

Stiskali zube, kad bi im sestra otkidala

Skorele zavoje sa rana i sveža krv

Se javljala na tamnoj koži. Tražili su

Nešto protiv bolova, bilo šta.

Ali protiv onoga što njih boli

Nema nikakvog leka.

Loša biografija,

Od takvih biografija nastaju jutarnje vesti.

Otac mu se smrzao u decembru, u praznom tramvaju,

Mama ima problema sa šećerom.

Nezavršena srednja, od pre dve godine dosije u policiji,

Grlo opaljeno jodom,

Uho pocepano armaturom.

O čemu si sanjao sve ove godine?

Šta si želeo?

Sve što je želeo nalazilo se

U najbližem tržnom centru

Obiti ga bilo je isto kao slomiti

Pečate na papskim poveljama.

„Nikada“, pisao je, „nisam imao toliku

Količinu novca da bih kupio

Sve što poželim. Uvek sam nešto

Odlagao za bolja vremena.

Tek sad sam razumeo da boljih

Vremena neće biti.

I ti si ovde rođen.

Znaš sve kako je.

Ponovi za mnom:

Život je surov i nepravedan,

Život je beznadežan i kratak,

Život je nesrećan i podao.

Onaj koji nije imao ništa,

Neće ništa ni imati.

Onaj ko nema šta da izgubi,

Neće ništa ni izgubiti.“

Ovde odavno niko ne čeka bolja vremena.

Tihu i ćutljivu smrt ovde niko ne razlikuje

Od ostalih žena.

Dobro srce, bolesna pluća –

Živiš s njom jer je voliš,

Umireš jer s njom živiš.

„Hvala što pišeš“, zahvaljuje mi,

„Hvala što pišeš.“

„Nema na čemu“, odgovaram.

I zaista, nema na čemu.