Ministar ima debelu proviziju i debeljuškastu ženu. Samo nek’ je izdašno, nek’ se ima kad mu se može. Bolje da ljulja nego da žulja, bolje da ostaje u njegovom buđelaru nego da nedostaje u državnoj kasi. Gospođa supruga živi u strahu koji je donela u miraz. Ako ne pomazi ministarsku batinu, mogla bi dobiti batine. Jednina je bolja od množine koliko konj od magarca, to narod najbolje zna. Žena možda i nije probuđeni deo naroda, ali je njegov najizdržljiviji deo. Pa ko bi drugi podneo tolike udarce ispod pojasa kojima je muž svakodnevno nagrađuje za vernost? Ženina dužnost je da služi ministru svojim telom, kao što mu građani služe svojim novcem. Svako daje ono što ima, osim onih koji imaju sve. Oni znaju da je blaženije davati po pički, nego primati po njušci. Znanje je moć u erekciji.
Imati ili biti nije nikakva dilema kad imaš koga da biješ. To nije sadizam ili nikadizam, to je posednička strast u ogoljenom obliku. Uostalom, zašto bismo kupovali igračku ako ne smemo da joj radimo sve što nam padne na pamet? A ministar je radoznao kao dete, pa svako malo gura svog nabreklog kiklopa u poslušno telo da vidi šta je unutra. U predigri gospođa ministarka uvek popije batine, ali to je samo aperitiv pred glavno jelo. Žena je zadovoljna i ne ropće, jer bi muž mogao i da je rastavi na delove kao što rastura neprijateljske vojnike u kompjuterskoj igrici. Ženu koju smo stekli poštenim radom uvek treba konzumirati u ogoljenom stanju. Tako piše u deklaraciji i dekalogu. Ministra boli svaki šamar koji opali ženi, ali on ćuti, bije i trpi jer dobro zna da nema ljubavi bez patnje i bola. Negde duboko u njemu krije se nežna, pesnička duša osetljiva na tuđe jade. Nije više mogao da gleda ljudsku nesreću, pa je ušao u politiku, silovito i bez pitanja, kao što ulazi u ženu.
Ministar je znameniti kolekcionar glasova koje dobija od građana pritiskajući ih agresivnom medijskom kampanjom. Sreća je da ministar ima pozamašnu telesinu, pa na ženu ne mora da vrši medijski pritisak da bi se oglasila.
Ona ima pravo glasa samo kad vrišti od zadovoljstva što će ministar u nju deponovati svoj otpad. To je njegovo najveće blago, to seme koje ako ne umre mnogo roda rodi. Teška srca se rastaje sa svojim izlučevinama. Tuga rastanka se oglašava iz ministrove mešine arijom ustreptalih creva. Od te tugovanke bi i slepo crevo progledalo, i suzu pustilo. Kada se pošteno isprazni od nagomilanog viška vrednosti, ministar pada u blaženu otupelost, stanje idealno za obavljanje državničkih poslova.
Ženi je mesto u kuhinji, a ministru je mesto u ženi. Takva je podela rada, još od pamtiveka koji pamte samo najumnije akademske glave. Žena se ne žali na svoj ropski položaj, pa ona je robinja ljubavi! Ko bi mogao da joj zameri na pokornosti, najvećoj među hrišćanskim vrlinama? Da se ne lažemo, ona je pošteno plaćena za svoj rad, kako oralni tako i manuelni, kako vaginalni tako i kulinarski. Ministar je velikodušno obasipa poklonima, mrvicama sa svoje trpeze. Kao što zna šta je dobro za narod, zna i šta je dobro za ženu, taj veličanstveni spoj sjebane duše i jebozovnog tela koji je konstruisao Tvorac lično. Svoju omiljenu igračku ministar pakuje u ambalažu od vizona da bi imala čime da se šepuri pred prijateljicama koje su imale manje sreće na berzi seksualnih pomagala. Ona je ustreptala od radosti, poput vibrirajućeg prstena, dok ispija kapućino sa lutkama na naduvavanje. Zašto bi se žalila na svoj život kad ga je dobila besplatno? Pa i modrice manje bole kad ih previjaš brendiranom odećom koja se reklamira u lifestyle magazinima. Zašto bismo gunđali protiv poretka stvari kada smo okruženi tako lepim i skupim stvarima? Tamo gde nema mesta nezadovoljstvu, stvari nikada neće doći na svoje mesto. Ali to nas ne brine sve dok su stvari u našem vlasništvu, baš kao što i mi imamo nekog svog. Nekog ko zadovoljava sve naše potrebe stečene u osnovnoj ćeliji društva, na kursu za očuvanje tradicionalnih vrednosti koji počinje još u kolevci. Kad mi otvore oči, bolje vidim: ima li veće sreće na zemlji nego provesti život u kavezu sa zlatnim rešetkama?