Srbija je staro društvo i u Srbiji vladaju stare ideje.

U Srbiji intelektualci govore iste stvari koje su govorili pre 5. oktobra, pre 12. marta, pre referenduma o nezavisnosti Crne Gore, pre samoproglašenja Kosova, pre dolaska naprednjaka na vlast. U Srbiji se vreme menja prividno, ali su stavovi intelektualaca otporni na promene.

U Srbiji je previše kolumnista a premalo aktivista, previše filantropa nimalo volontera. Svi su raspoređeni u svoje autistične niše, svoje stranke, sindikalne i nevladine organizacije, u svoje novine, biltene i projekte, u svoje kafane, grupe i stanove. Razlike se produbljuju i umnožavaju a ne prevazilaze, ljudi raskidaju saradnju, ne učvršćuju je, niti, sem privremeno i ponekad, obrazuju pokrete i koalicije.

U Srbiji vladaju nacionalisti i onda kada toga nisu svesni i ne ubiru direktne prihode od toga; u Srbiji vlada lojalnost jačem i oportunizam straha i povlađivanja; Srbijom vlada narcizam veličine bez pokrića, patološka nesposobnost za saosećanje sa onima koji su u nevolji, inertnost veličanja tradicije ubogo svedene na verske rituale i narodne običaje.

Srbija truli iznutra u moralnoj korumpiranosti dok je spolja razmetljiva svojom opuštenom besposlenošću – samo kukavičluk intelektualnih elita može da se uporedi sa njihovim poltronstvom i grabeži za funkcijama i honorarima.

U Srbiji je malo ljudi koji su cenjeni i traženi van njenih granica, iako iznutra vlada fama o domaćoj izuzetnosti, malo je i ljudi koji gledaju na sat, jer je vreme precenjena roba i izlišan dar.

Živi se dobro, bolje nego što se zaslužuje i radi manje nego što treba. Od drugih se uvek očekuje više nego od sebe, najviše od države kojoj se najviše i zakida. Država je sila koja se zaziva i proklinje, koja se veliča kada se poziva u rat protiv drugih, čija se propast priziva zato što je skupa, neefikasna, nepotistička, klijentelistička, partijska, robusna, nasilna, udaljena od građana, sama sebi svrha.

U Srbiji je prošlost sadašnjost a budućnost je zauvek daleka budućnost. Srbija se trudi da bude mimo sveta i najčešće uspeva u tome. Za razliku od zemalja tzv. trećeg sveta, ima od čega da živi i u stanju je da preko izbora postavi sebi vlast, ali radije se odriče komparativnih prednosti nego što ih unapređuje.

Rusko govno joj je uvek draže od američke pite, ponajviše u poslovicama i na vojnim paradama. Uredno skladišti devize, zlu ne trebalo. Pokorno uzgaja nemački kult, nekada vojnički, sada privredni. Ojađeno ne podnosi susede što su je napustili jer nisu želeli da joj podnose račune i traže dozvolu za sve što rade. Potajno prezire sebe i što je samoprezir veći, to je nacionalni ponos jači.

Velika Srbija, veliki problemi, velika trauma. Mala Srbija stalno sanja da bude velika, ali ne da poraste, sazri i izađe iz stanja adolescencije, već da se teritorijalno širi, širi, širi...

Srbija je večna, dok su joj deca neverna, te lutaju po svetu, čineći ga svojim mestom za život.

Srbija je divno mesto, sreća što ne postoji.