Beloj ženi koja je ostavila komentar na Jutjubu,
umorna je jer skoro svaka američka pesma govori o rasi i silovanju.
Nisam sigurna da li se saosećajni zamor pojavio
jer te niko nije naučio kako da ne budeš potlačena
ili jer te niko nije naučio da ne budeš tlačiteljka,
ali tvoj komentar podseća nas na to da niko ne brine o nama osim nas.* 
U pravu si. Nema novih tema,
samo stari problemi u novim izjavama
upućeni zemlji koja izbegava da se pozabavi sopstvenim bolestima.
Mi Amerikanci,
u zemlji slobodnih,
možemo sačuvati tu floskulu
samo ako zatvorimo naša usta.
Ali, zar to nije ono što svi silovatelji žele?
Kontrolu i ućutkanu žrtvu.
Da li ste svesni da je neko upravo prestao da sluša ovu pesmu
zato što sam najpre crna, a zatim i žena?
Crna, ako sam još uvek živa.
Žena, ako još uvek nisam nestala.
Imam sve što bi bilo kome na svetu bilo potrebno
osim moga glasa -
što znači,
moje telo mora biti ono što je ostalo za uzimanje.
Nisam sigurna kada smo postale blago koje ne možemo sebi priuštiti.
Ipak, postoje silovane žene, svih mogućih vrsta;
koje su se nadale da će im telo toplog srca prestati da kuca,
a koje su sledećeg dana ipak otišle na posao.
Ono što znamo jeste,
teško je utešiti devojku koja ne dozvoljava da je išta boli.
Zato slavite svaku ženu koja progovori protiv svog silovatelja 
kako bi se zacelila.
Slavite i one koje ne progovore,
ali koje svoje zaceljenje traže u pesmama koje su se tebi smučile.

Kako li je samo jednostavno živeti u tolikoj radosti.
Dok mi uporno pokušavamo i verujemo da jedino što treba
da upamtimo o patnji jeste da će
jednoga dana
prestati.

Do sada sam tri puta na društvenim mrežama gledala kako ubijaju
crnu osobu
zato što nas SAD još uvek teraju da plaćamo cenu zbog našeg izgleda
ili zbog krivice koju oseća.
Ali obojena osoba slavi aleluja samo
dok smo živi, jer tako nećemo umreti.
Da li shvataš
da kada nam naše majke kažu „Volim te“,
one takođe govore,
ostani živa,
vrati mi se cela, u jednom komadu,
a ne kao hešteg
ili kao još jedan crnac čiju smrt će ona gledati iznova?
Mi pesnici,
naša je dužnost da pišemo o vremenu,
pišemo, jer ne znamo kada ćemo izumreti.
Mi smo ono što je ostalo.
Crno mastilo iz crnih pesnika, oni koji se usuđuju 
da odgovore na sve ove crne smrti,
umesto da se krijemo iza svega o čemu mislimo.
Kako je samo privilegovan tvoj život,
može da te umori slušanje pesama o rasi i silovanju,
dok mi pišemo o izumrlim rasama
i povređenim telima koja se i dalje siluju.

Nije mi teško da poverujem u postojanje tvog umora,
ali možeš li da zamisliš koliko smo tek
onda
mi
isrcpljeni?

* Liliane, Entozaki Šange (Ntozake Shange)