Ne marim da umrem, al’ sam mrtav često.
Samo smrt će živu glavu da mi spasi.
Živoga me čeka doživotno mesto,
Ko pokojnik lepo živiš, gde si, da si.

Ne marim da umrem. Al’ mrtvoga svako
U Hag može da me šalje, nek’ izvoli!
Optužnicu da bih na kurac natako,
Moram biti mrtav, pa me kurac boli.

I živeću tako, mrtav, dobre volje,
Službeno mrtvoga izručit me neće,
Ne umem da smislim šta bi bilo bolje
Sem sam sebi na grob da posadim cveće.

I da žalim sebe, jer mi nije dano
Da od smrti umrem ko normalni ljudi,
Već da se na tebi, rođena sahrano,
Živ pojavim, a to nikog da ne čudi.

I da mrtav živim bez imalo srama,
Kol’ko Bog mi dade, a daće Bog dovek,
Da se iznad onih srebreničkih jama
Pojavljujem mirno, ko slobodan čovek.

Da ne kukumavčim kao Dis budala
Da su mene noćas pohodili mrtvi,
Već da gromko pevam „Triput ratovala“
Na sagnjilo uvce svakoj svojoj žrtvi.