NEDELJA, 28. DECEMBAR
Pregled štampe
(odlomak iz romana Život počinje u petak)
Rođena je u Brašovu 1960. Završila je Filološki fakultet Univerziteta u Bukureštu. Od 1996. predaje modernu rumunsku književnost, a 1999. doktorira sa tezom: Književne predrasude: Udobni izbori u tumačenju rumunske knjževnosti (Prejudecăţi literare. Opţiuni comode în receptarea literaturii române). Koordinirala je ediciju „Knjiga za uzglavlje“ (Cartea de pe noptieră) izdavačke kuće Humanitas, radila kao jedan od urednika književnog časopisa Književna Rumunija (România literară) i prevela sa francuskog i nemačkog nekoliko knjiga Morisa Nadoa, Angelusa Silesiusa i Rajnera Marije Rilkea. Član je Rumunskog Saveza Pisaca i osnivački član Društva za uporednu književnost Rumunije. Za roman Život počinje u petak (Viaţa începe vineri) dobila je Nagradu Evropske Unije za književnost.
I dalje je bilo dobro, doduše, ali danas sam uzela Univerzum (kad ga tata pročita, stiže kod mene u sobu, jer mama ga ne podnosi, kaže da nema stila) i ne-znam-ko me naterao, koji me vrag naterao da čitam pisma doktora Bastakija gospođici Goržan, onoj koja je nakon dve godine ljubavi upucala svog ljubavnika pištoljem, na sreću pokvarenim. Grozna su ta pisma. Vredi da ovde prepišem dva, da budem na oprezu, sad kada sam ubrala zlatnu jabuku sa drveta saznanja Dobra i Zla. Na leto, u avgustu, on joj je pisao ovako: „Draga moja i voljena, pročitao sam tvoje pismo koje sam primio jutros i još uvek sam pod utiskom stezanja srca. Sigurno je da tvoji roditelji samo hoće da te udalje od mene i da koriste za to sredstva koja im ne priliče, niska i beskrupulozna. Koja briga li je njih obuzela zbog tebe, kada ružno govore o jednom čoveku koji uživa poštovanje celog društva?“ Vidi što je skroman! Bar to nije slučaj sa Aleksandruom. A ni s mojim roditeljima. Ali ono što sledi je još grđe: „Da bi oni smeli to da rade, morali bi da poseduju kvalitete najvišeg reda, dok je kod njih sve obrnuto.“ Dodala sam da je otac gospođice Elene general. „Šta su oni hteli da naprave od svoje ćerke? Da je udaju zbog novca!? Dakle, oni su hteli da te plasiraju kao neki kapital. Pitanje novca važnije je od svih drugih. Malo je njih briga za kvalitet i inteligenciju, te su stvari za njih zanemarljiv kvantitet. Eh, dobro, za ljude koji misle samo na novac, oni ne rasuđuju loše. Besumnje, oni mora da su sada besni kad vide svoju nadu izneverenu, svoju trgovinu proćerdanu. To plemenito telo, to nabujalo meso uspelo je da izbegne njihov beščasni šverc i oni ne mogu da oproste jedan takav čin nezavisnosti, pobunu jedne iskrene i čestite prirode. Čitam i iščitavam tvoje pismo i drhtim od sramote i jada pri samoj pomisli da ti možeš biti njihova ćerka. Ti ne zaslužuješ da ostaneš više ni minuta pored takvih ljudi, pa te stoga molim da smesta napustiš to grozno mesto i da dođeš kod mene. Sve ću urediti tako da te učinim srećnom. Volim te i želim te za moj čitav život.“ Nakon manje od godinu dana, oženjeni gospodin iz Braile piše gospođici pismo kakvo priznajem da nikad nisam pročitala – a ja mnogo čitam: „Dragocena prijateljice, od jutros sam na obali Dunava koji nam preti; imam toliko mnogo poslova da ne znam koji pre da započnem. Moje mreže su otišle dođavola. Loše si učinila ako si pošla iz Bukurešta. U ovom trenutku upravo hoću da krenem do nasipa koje s velikom teškoćom držimo na mestu. Ne mogu da odem odavde i ne mislim ni na šta drugo osim na opasnost koja preti Jezeru. Da dođem u grad nije mi moguće. Šta imaš ti da radiš u Braili? Zar neću biti ostavljen na miru? Ni gospođa niti koja druga osoba na svetu me u ovom trenutku ne zanima. Mislim samo na ono što se ovde događa. Zar si svim srcem odlučila da konkurišeš Dunavu? Stvarno, i ti se prelivaš. Besan sam na pomisao da si u gradu. Grlim te, itd.“
Do ludila mi se svidelo ono „Zar neću biti ostavljen na miru?“ a, posebno ljubavna izjava: „Zar si odlučila da konkurišeš Dunavu?“ I na kraju „Grlim te“. Pa možda sam i ja poludela, ko zna, ali ovaj gospodin Bastaki, na kog svi hule, ima nešto od čoveka iz Vanity Fair-a i verujem da je njegova ljutnja bila stvarna i, verovatno, u određenoj meri opravdana. Ali šta bih ja uradila na mestu gospođice Goržan, u takvim uslovima? U svakom slučaju, revolver nemam. Mada sam, pošto sam videla za šta je sve sposoban jedan muškarac, kako on kaže, „pod utiskom stezanja srca“. Napolju je nevreme, kuriri sigurno ne stoje na svojim ćoškovima, tako da se ne mogu nadati nekom znaku. Zato sam se u mislima vratila, naročito s onim „pulsirajućim mesom“, na jučerašnje veče. Od stida ne mogu ni u svesku da napišem na šta sam mislila.
Garsonjera, dve gospođe
2
„ – Ljudi kukaju da nemamo čitavu kaldrmu, da u tri četvrtine ulica nemamo kanale, da električnu svetlost imamo samo u velikim arterijama, da umiremo kao muve kad dođu epidemije. A gospodin gradonačelnik Robesku ima pare u slamarici i predlaže nam da podižemo statue: statuu Nezavisnosti i bistu Joana Bratijanua. Kad tražimo radove za poboljšanje stanja, onda nemamo para. A kad imamo pare, onda podižemo statue! Bukurešt gori a gospodin gradonačelnik se češlja!“
- Najobičnije neistine iz Istine!
Prokopju i Pavel Mirto behu kroz mećavu došli u redakciju, da u krupnim crtama pripreme novogodišnji broj. Sad su se razgaljivali čajem sa rumom, Pavel, kome su se zamaglile naočari, grejao je dlanove na porcelanu šoljice, a Nekulaj Prokopju se raspaljivao čitajući naglas konkurentske novine. Iako je glavni urednik Pavelu tek malčice naznačio da se podsmehne kolegama iz ulice Sarindar, malo im je i zavideo kad je mislio na njih. Glavni članak je bio nepotpisan, ali čini se da je bio napisan stilom Konstantina Milea. To jest, izražajne deformacije stvarnosti lepo upakovane u reči, dobro vladanje retorikom, kao u nekakvog bivšeg profesora književnosti koji je postao advokat. Naravno da je preko svega toga bio njegov militantni socijalizam, zbog kog beše izbačen sa Univerziteta u Jašiju pre mnogo godina i koji je, umesto da se primiri, bio sve agresivniji. I sigurno je Aleksandru Beldiman, osnivač ovog lista, prvi počastio crnom žuči Karola i prestolonaslednika, princa Ferdinanda, o kom je ponavljao poput kobi da neće stići da vlada niti jedan dan. Ako je pak o istini bila reč, dobro je znati da se popločalo mnoštvo ulica, a da novac za Bratijanuovu statuu nije bio iz džepa ili „slamarice“ gradske skupštine, nego iz fondova dobijenih preko tombola organizovanih upravo u tu svrhu. I od velike Novogodišnje lutrije, na čiji rezultat nije bio ravnodušan ni Prokopju, deo novca namenjen je javnim radovima. Što se tiče gospodina Milea, ceo svet zna da je on već kupio akcije ovog lista iz nekih, hmm, u najmanju ruku dubioznih fondova. Sada je koristio Istinu kako bi udarao po Kralju iz sve snage, po Kralju koji se nije oko toga sekirao ili se uzdržavao da to pokaže jer je, zna se, štampa postala četvrta sila u celom svetu.
- Ne bi me čudilo ako bi, kad prođu godine i godine, sa kolektivistima na vlasti i uklonjenim kraljem, neki ljudi koji neće znati ili neće hteti da znaju istinu nazvati neku ulicu po Mileu. Možda upravo ovde, na Sarindaru, reče šapatom Pavel. Zatim zapali cigaru.
Prokopju beše naviknut na takve originalne i sumorne ideje: jedna od opsesija njegovog kolege beše budućnost, a sada, pošto je pisao i roman o tome, gotovo da više nije ni živeo u sadašnjosti. Ali Pavelova budućnost se radikalno razlikovala od svih budućnosti njegovih prijatelja i poznanika. Mnogo puta i za džabe mu je Prokopju govorio da se oženi, da će život i budućnost promeniti svoje boje, pošto je kod njega bilo tako. Otkako je oženjen čovek, kao da su mu i misli došle na svoje mesto, onako kako mu ruka neveste sve stvarčice u kući postavlja na svoje mesto, uprkos tome što mu podosta zanoveta. Ipak, s druge strane, najstariji novinar Univerzuma se plašio Pavelovih predviđanja koja su se, bar u pogledu izborâ, sistematski potvrđivala. Pomisli za trenutak na budućnost i, po prvi put, oseti strah.
Bogdan Grbovan u svojoj garsonjeri
3
Od pre izvesnog vremena stomak čika Ćerćela ponašao se kao neka životinja, davao mu je znake, a on mu se obraćao isto kao i svojim golubovima. Na primer, jutros, kad se probudio, njegov stomak je odmah počeo da krči, a on mu je rekao: „Opa, vidi, i ti si se probudio?“ Govorio je naglas, pa mu supruga suvim tonom odgovori: „Još otkad! Pa svakog dana se budim pre tebe.“ Nešto kasnije, Ćerćel svom nemirnom stomaku reče: „Hajde, golubice, da jedemo!“, a supruga pomisli da je o njoj reč i prilično se začudi. Sada, na poslu, njegov stomak beše ljut verovatno zato što je morao po nevremenu da ostane na poslu i u nedelju i gadno ga je probadao, kao da je tamo unutra imao noževe, a on ga je tešio: „Budi miran, tako je pred Novu godinu, a posle imamo slobodno.“ Pa ipak s njegovim stomakom nešto nije bilo u redu – kako bi bilo da skokne do ordinacije doktora Margulisa? Samo bi morao da ostavi nekoga da ga menja ovde, za pola sata se neće dogoditi ništa strašno! Neodlučan, portir uze neke novine, nasumice, iz gomile koja je stigla iz drugih redakcija, ali videvši da je to upravo L'Indépendance Roumaine, vrati ih na mesto. Nije imao apetita, sa svojim sadašnjim stomakom, da mrcvari novine pokojnog Lahovarija a, pravo govoreći, nije ni mogao. Čika Ćerćel je znao francuski, ali tek toliko da se razume sa nekim čovekom, kad bi neki stranac ušao na vrata Univerzuma, a sa čitanjem je bila druga stvar. Uze sledeće novine koje se potrefiše da budu Novi Svet. Zgrozi se i vrati i njih na mesto. Bile su to novine koje su imale socijalističke ideje, do pre dve godine se njima bavio Konstantin Mile, a sada su gadno napadale Nikua Filipeskua, govoreći da je gori od običnog kriminalca, jer ubija usred belog dana i to pred svedocima! Portir je poštovao bivšeg gradonalečnika i sviđalo mu se što je mlad i aktivan. Nije mu bilo ni do Rumuna, ni do Zastave, a do Istine ni toliko, najviše ga je nervirala. Vreme je delovalo suviše bledo i nije imalo humora, kao u stara vremena kada su za njega pisali najveći mozgovi Bukurešta. U stvari, bez Nikua kome bi pričao šta ima u novinama nije mu ni bilo stalo da čita.
- Da si mi živ i zdrav, baš sam na tebe mislio. Nego šta je, šta se desilo? upita uplašeno, kad vide da dečko, sav beo od mećave, nosi kavez sa Pegicom, vrlo nesrećnom unutra.
Niku je izgledao jednako izmučeno kao ptica, obrve su mu se šiljile kao vrh strele i, uz svu spoljnu hladnoću, obrazi su mu se uopšte nisu rumeneli.
- Ne sviđa joj se kod mene i nije me zavolela ja je volim mislim da je bolesna da hoće svojoj kući!
Govorio je kao iz puške, bez pauze.
- Sedi, povrati se malo.
I portir otvori vrata kaveza, uhvati Pegicu ispod krila, ispipa je i izokreta sa svih strana.
- Mislim da nije jela, reče on zatim, a dečko potvrdi da nije jela niti pila, ali je kakila, kao što se vidi. Čak je napravila nered po celoj kući pošto ju je on pustio iz kaveza, pa se posle grdno vreme borio s njom da je vrati u kavez.
Portir odluči da je uzme natrag i da mu u proleće da jedan par, al' tek pošto im napravi veliki kavez. Golub se ne drži u malom kavezu, kao papagaj ili kanarinac, to ga ubije. Videvši kako dečak izgleda, predloži mu da mu čita iz Univerzuma i potraži neku priču o ljubavi s preprekama, pošto je takve Niku slušao s punom pažnjom: „Bekstvo jedne gospođice iz Vasluja: Ljubav ne zna ni za granice ni za zemaljske zakone, ni religija je ne može zaustaviti u njenom avanturističkom letu. Dokaz za to su dogodovštine od pre nekoliko dana u Vasluju...“ Dok je glas čika Ćerćela razvijao nit avanture dečakovo lice se smirivalo, vraćalo svoju boju a pahulje istopljene na obrazima činili su da se sjaji. Na kraju, kad je video da to dvoje mladih koji su bili „različitih religija“ nije ništa moglo da zaustavi i da će se rodbina devojke „takođe na kraju uveriti da se ne mogu lako pokidati moćni lanci ljubavi“ oseti se i on kao rođak svoje ptice i više mu nije bilo toliko žao što je vraća natrag, njenom paru.
- A kako to različitih religija?
- Pa tako što se jedan krsti s desna na levo a drugi s leva na desno ili se uopšte ne krsti.
Niku pomisli da je to kao kad si levoruk ili desnoruk i radoznalo upita:
- A ako se krstiš levom rukom, jesi li onda različitih religija?
Portir mu ne odgovori ništa jer, pravo govoreći, nije mu baš bilo stalo do tih čudesa, prepuštao je to svojoj ženi.
- I ja znam jednu ljubavnu priču, ali nije sa religijama, reče Niku. Sreo sam se sa gospodinom Aleksandruom Livezeanuom, bio je jako užurban, kao i uvek, i poslao me je da nešto odnesem, iako sam nedeljom slobodan. Rekao je da je goruće važnosti! Je l' mi veruješ da je i on vezan moćnim lancima ljubavi? Znaš ti za koga, reče on uzbuđeno.
Portir, nažalost, nije pitao, iako bi Niku bio srećan da mu kaže. Čika Ćerćel po prirodi nije bio radoznao, posao portira u velikim novinama učinio je da u svom životu sretne suviše ljudi. Oni nisu više u njemu budili radoznalost. Zato je uzgajao ptice.