Radomir Konstantinović bio je moj veliki Učitelj, mada to niko ne bi rekao ni na prvi, ni na bilo koji drugi pogled. Godinu dana nakon smrti našeg velikana došlo je vreme da istina izađe na videlo. Mislim da je od mene pristojno što sam bar sačekao da se Konstantinović dobrano ohladi. A ako se zbog mojih reči okrene u grobu, to je za njegovo dobro, bar će malo da se razmrda, nije zdravo izležavati se po čitav dan.
Od rane mladosti težio sam Konstantinoviću, otkad sam pročitao njegov izbor iz poezije i esejistike Stanislava Vinavera (takođe mog velikog Učitelja, što je, nadam se, očigledno). Ništa mi nije bilo teško, svaka muka mi je bila slatka, samo da dođem do čoveka koji se dopisuje sa Beketom. Maskirao sam se u psa da bih mu se približio, često sam trčkarao po Čuburskom parku gde je Rade imao običaj da šeta. Razdragano sam mahao repom, umiljavao sam se i izvodio razne kerefeke, a Rade i njegova žena su me redovno češljali i hranili, o čemu je posle Bora Ćosić (moj veliki prijatelj i Učitelj, kako će se ispostaviti čim otegne papke) napisao tekst, ne sluteći ko se krije iza nevine krinke džukca bez pedigrea. I kad se nađete u jednom takvom, izuzetnom, stvaralačkom društvu, morate priznati da vam je lepo. Tako je počelo naše prijateljstvo i saradnja.
Konstantinović me je uvek podržavao, vazda je imao lepu reč ohrabrenja za mene, književnog poletarca. Kad sam mu poklonio svoju prvu knjigu, Rade me je odmah sutradan nazvao i rekao mi da su slova jako krupna. Veći kompliment za svoj rad do dana današnjeg nisam dobio.
Često smo odlazili zajedno u Hram Srpske Modernosti, gde sam povremeno sasluživao. Moram da kažem, istine radi, da Rade uopšte nije umeo da se ponaša u sakralnom prostoru. Stalno je insistirao na dijalogu sa svetiteljima modernosti koji su nas strogim pogledima streljali sa fresaka, umesto da ponizno klekne i pomoli se za spas svoje grešne literature. Njegova nespretnost mi je išla na živce, čas bi se očešao o oklevetani rat Miloša Crnjanskog, čas bi zakačio Ćurčinovo pseudo-ničeanstvo, nekad bi oborio obogovljeni rod Momčila Nastasijevića, nekad Micićevo komitsko varvarstvo ili krstaški pohod Svetislava Stefanovića, a dešavalo se i da poruši ceo ikonostas. Crveneo sam pred sveštenicima, svetogrđe mi je zabadalo žalac u verničko srce, ali sam ipak bio trpeljiv prema Radetovim ekscesima. Veliki ljudi imaju pravo na male ispade.
Imao je običaj da sa mnom podeli svoje misli, čak i pre nego što bi ih zapisao. Govorio mi je o banalnosti kao prvom načelu ništavila, značajno me gledajući; o tome da srpski nacizam nije import iz nemačkog nacional-socijalizma, već je krajnji izraz duha palanke; o Mitrofanu Matiću koji je tražio Boga, a našao Dimitrija Ljotića... Ništa ga nisam razumeo, ali sam upijao i pamtio svaku reč da bih posle u samoći radio ono za šta me je Bog dao: slaganje i kompiliranje citata. Tako sam uvek bio u stanju da navedem velike mudrosti velikog Konstantinovića, pogotovo kad se nađem među velikanima. Najčešće sam ga citirao na Dedinju, u vili Dobrice Ćosića, tokom dugih zimskih večeri kad je cvet srpske inteligencije, okupljen u Ćosićevom nacionalizovanom salonu, nagnut nad mape pravio planove za proširenje srpskog duhovnog prostora; tamo smo maštali o danu kada će svi srpski pisci živeti u jednoj državi.

Kada je Rade okupljao misleći svet u Nezavisne intelektualce, a kasnije u Beogradski krug, na moju veliku žalost, u tome nisam mogao da mu pomognem i da mu se tako bar malo odužim za sve što je učinio za mene. Zamolio sam ga da me izbriše sa spiska, jer sam se bojao da će mi vlasti oduzeti pasoš, ili sam morao tetka Dobrici da odnesem lek, ne sećam se više tačno šta je bilo, ali znam da su me objektivne okolnosti sprečile da se pridružim malobrojnim piscima koji su bili protiv rata. Vreme je pokazalo da su objektivne okolnosti bile u pravu.
Mnogi zameraju Konstantinoviću što je bespoštedno kritikovao nacionalizam, duh palanke i srpski nacionalni projekat, ali te neoprezne primedbe dolaze od ubogih umova koji previđaju ključnu činjenicu – da je Rade pisao na srpskom jeziku i da je deo srpske kulture. Dok je bio živ mogao je da se kurobeca koliko hoće, da priča kako je nacionalizam – terorizam, da bude tuđ u tuđem svetu koji odbija da se suoči sa zločinstvom koje je iz njega poteklo, ali sada su ključevi vlasti u našim rukama. Mrtva usta ne govore, to je credo književnog istoričara kojem je nacionalna književnost sve na svetu. Konstantinovića ćemo pacifikovati, preparirati, načinićemo od njega samo još jednu emanaciju nacionalne literature, samo još jednu ikonu u srpskom duhovnom prostoru, kao što smo učinili i sa njegovim brojnim prethodnicima. I tako ćemo ga učiniti bezopasnim, vo vjeki vjekov, a možda i duže.
Smrt je na našoj strani, što reče Vojislav Despotov (za kojeg je takođe moglo da se ispostavi da je bio moj veliki prijatelj i Učitelj, samo da me dijete Gojko nije preteklo). Svi smo mi nebeski zaručnici, rekao bi Mirko Kovač, još jedan moj veliki prijatelj i Učitelj, kako će se ispostaviti čim se prestavi. Slična sudbina čeka i Beton, koji inače uređuju moji veliki prijatelji i učenici, kako će se ispostaviti čim ih preselimo na drugi svet. Mašina za mlevenje duha i tela radi bez odmora.