Kad smo pričali sa Petrom Denčevim o pravljenu omaža savremenoj bugarskoj prozi, nismo ni pomišljali da ćemo pružiti nekakav zlatni presek savremene bugarske književnosti, koji će jednim potezom, u kratkim crtama pokazati sve ono što nam je kao ovdašnjoj književnoj publici iz Bugarske promaklo. Najpre jer je takav poduhvat kanda neizvodljiv, a onda, to nam ni u samom zametku ideje nije bila namera. Naprotiv, želeli smo da predstavimo samo jedan mali kutak susedne produkcije, jedan mali belutak na obali crnog mora, te tako pokušamo da odškrinemo vrata za slične akcije. Često su bliske i susedne kulture sticajem okolnosti de facto udaljenje i ograđene, što  nacionalističkim ogradama za imigrante, što desničarskom retorikom, raznim tumačenjima istorije, predrasudama, te vlastitim društvenim frustracijama. Samo se tako može objasniti što se Sofija doima dalje od Beča, premda je kilometarski tu preko plota, nadohvat ruke (ne samo one švercerske, već i umetničke).

Jugoslovenska književna produkcija je srećom nastavila svoj život pod novim imenima, katkad je „regionalna“, ponekad „post-jugoslovenska“, ali se ni u jednom trentku nije suštinski cepala, već je pokazala da puki ratovi ne mogu nauditi njenim nehotičnim tendencijama. S druge strane, bugarska kultura je uvek bila samo ona pored, poput tamnog vilajeta u koji nismo mogli često da zavirimo što zbog uzajamne lenjosti, isprožimanih istorijskih mito-senzacionalističkih predrasuda, te svrstano–nesvrstanih razloga. Naravno, nekoliko prevedenih autora i nekoliko priča ne mogu promeniti kompletnu situaciju u međusobnoj kulturnoj razmeni na ovim prostorima, ali nekoliko sličnih pokušaja pak, mogu promeniti paradigmu te proprtiti makar stazicu za budućnost.

Ovo je samo mali pokušaj u oživljavanju zaboravljenog hronotopa, kulturnog hronotopa mesta gde se kulture dodiruju i prožimaju, naposletku mesta gde jedino kultura i može da postoji, u dodiru sa drugom.