Subota 15. maj 2021.
Piše: Aleksandra Sekulić

O čemu će nas učiti veštačka inteligencija, i šta mi njoj možemo reći

Vesti sa teleksa, nagrade Festivala u Oberhauzenu 2021.

Međunarodni festival kratkog filma u Oberhausenu, najstariji i najuticajniji u ovom polju specifične filmske i umetničke prakse, održan je od 1. do 10. maja 2021. godine 67. put. Ovo je bio već drugi put da je održan na internetu, zbog pandemije KOVID 19. Za ovakav festival velikog značaja i složene strukture, to je bila velika operacija, ali još od odluke prošle godine da se bori za kontinuitet i digitalizacijom omogući pristup programima ogromnom broju ljudi koji možda ne bi drugačiji mogli da ga posete, pitanje je bilo samo načina na koji je moguće organizovati digitalni format festivala čija je suština u susretima, kritičkom diskursu i eksperimentu u/sa prostorom kina. Mnogi su programi bili odlagani, prilagođavani (Conditional Cinema koji uređuje Mika Tanila) ili raspoređeni u vremenu tako da se delimično održe ove, a u fizičkom prostoru nastave sledeće godine (Theme program „Solidarnost kao disrupcija“ koji smo uredile Branka Benčić i ja). Za ovu svrhu, razvijena je digitalna platforma Festival Space, koja je bila mesto susreta, živih razgovora, panel diskusija, intervjua i prezentacija, ali i žurki u digitalnom laundžu, upoznavanja u digitalnom lobiju bioskopa, proba programa na maloj sceni i nastupa na velikoj. Posetilac bi se registracijom na ulazu u platformu samoopisao za svoju digitalnu legitimaciju – umetnik, reditelj, kustos, distributer, novinar… Ulaskom na platformu transformisao bi se u okruglu pokretnu sliku koja bi imala izbor da razgovora sa drugim „lopticama“, od njih se udaljava i približava, isključi kameru i mikrofon ili uključi po želji, da u pisanoj „chat“ formi drugima deli linkove, slike, tekstove, da se približi bini da čuje šta pušta aktuelni DJ, ili se odmakne da to komentariše. Ovaj je festivalski prostor omogućio mnogo susreta, diskusija, upoznavanja, ali i bio izvor istraživanja i zabave. Veliki napor koji je uložen u ideju digitalne proteze festivala imao je odličan rezultat – mnogo je ljudi koji su u karantinu, policijskom času, ili sličnim situacijama dobili šansu da gledaju desetine programa i diskusija, i da se sa učesnicima upoznaju.

FOTO: printskrin, Festival space Oberhausen 2021.

Pored brojnih specifičnih programa kao što je „re-selected: Yes, but… Amos Vogel in Oberhausen“; distributerskih selekcija poput Lux London, Argo, Sixpack; autorskih profila poput selekcije radova umetnice Melike Bas, filmskih laboratorija kakva je Colectif Jeune Cinema, publika je mogla da prati i brojne takmičarske programe: glavni takmičarski (strimovan u određenim terminima), online takmičarski program (dostupan 48 sati po programu), omladinski, dečiji, takmičarski program nemačke produkcije i produkcije Severnorajnske oblasti, takmičarski program muzičkog videa… Proći ćemo glavne nagrade Festivala koje su doneli međunarodni žiriji (više informacija možete naći na sajtu festivala), a ovde ću dati svoje utiske i malo šire liste.

Gran pri grada Oberhauzena (Grand Prize of the City of Oberhausen) dodeljen je filmu Transparent, I am umetnice iz Japana Yuri Muraoka. Sledi film 8'28'' Su Zhong iz Kine (Principal prize), posebna priznanja dobili su Anne Haugsgjerd iz Norveške za film More Woman, More Cry i Ganza Moise za Sensory Overload iz Ruande. Nagrada FIPRESCI dodeljena je filmu {if your bait can sing the wild one will come} Like Shadows Through Leaves, koji je uradila Lucy Davis (Finska/Singapur). U online takmičarskom programu nagrađen je film Kalsubai autora Yudhajit Basu iz Indije. Nagradu e-flux koja se dodeljuje za poetsko i elektronsko preoblikovanje potencijala pokretnih slika dobio je film Un très long temps d'exposition umetnice iz Francuske Chloé Galibert-Laîné. Nagrada ima još mnogo, ali osvrnućemo se na ove filmove.

Film Transparent, I am nas vodi od pokušaja samoubistva do života, i postiže vrstu deljenog iskustva koje se ne može posle filma zamisliti u nekom drugom mediju, jer ovaj hrabri pokušaj otvaranja unutrašnje borbe osobe obolele od šizofrenije da prenese tok prelamanja, sukoba i uklapanja unutrašnjeg sveta sa okvirima spoljašnje percepcije, jedinstven je po formi, po svojoj emociji i snazi. Žiri je u svom saopštenju ovaj film video kao nelinearni narativ, pogled unutra, koji upošljava sve kinematske registre, u slavu filma i života.

Neobično je kako se film 8'28'' nastavlja na ovu borbu za život, i to pogledom ka onome preko apokalipse, odnosno unutra ka apokalipsi u nastanku. Ovaj animirani film, čiji su pejzaži protkani motivima popularne kulture, građevinama iz raznih svetskih gradova, i pojavama sa triptiha Hijeronimusa Boša u prljavom, razvaljenom postapokaliptičnom svetu, otkriva nam poništenje ljudskog, od brutalne sofre sa delovima ljudskih tela na pladnjevima, do ukletih krvavih figura koje su u večitom lupu minimalnih pokreta u grotesknim kompozicijama sa životinjama i objektima. Istrajno se odvija i varijete supreheroja koji svoju koreografiju izvode u opustošenom pozorištu, a velika parada idola od predstave božanstava iz svetskih religija do Transformersa, u kojoj se kao zombiji uprežu ljudske figure odvija se u mašinskom i bezličnom tempu. Ljuljajući se na brodu sa pogledom na smešu svetskih gradova u jezivom ritmu molitve idolima, u realmu zadatih pokreta i redukcije smisla - tela, ljudskosti, umetnosti i volje, zgađeni ovim prizorom iz budućnosti bez ljudi, odnosno sa ljudima koji to više nisu, možemo lakše želeti i zamisliti da se borimo za ono što nismo još izgubili.

Sa ovim filmom u indirektnom dijalogu stoji i film {if your bait can sing the wild one will come} Like Shadows Through Leaves o ekosistemu nastalom na napuštenoj pruzi u Singapuru, koja se sada smatra zemljištem za gradnju, te će bogati ptičiji svet biti rasteran iz ove oaze. Odnos ljudi iz okolnih zgrada i ptica, njihova posveta ovom višedecenijskom suživotu, pa i njihov razgovor glasovima i pokretima, osluškivanje i mali gestovi, donele su ovom filmu poeziju koja diskretno, postepeno vraća onu radost suživota i zajedničku unutrašnju vrednost koja može saplesti surove algoritme namerene da okruženje pretvaraju u pustoši neumerene destrukcije i profita.

Najveseliji i najduhovitiji film je u ovom nizu More Woman, More Cry, o starosti, procesu starenja i neverovatnoj snazi duha, humoru i umetničkoj obradi strašnih pitanja pred blizinom smrti – u zavejanoj kući, u oluji medicinskih i ostalih naredbi, saveta, primera i pomagala, u pogledu na mladost kao poređenje učinka strašne gravitacije, u pogledu sa i bez naočara, u izboru naočara, u množenju naočara u kutiji… Sve je to upućeno nama i u stalnom je razgovoru, računa sa nama kao sa saučesnicima i zajedno se smejemo – prilog istraživanju ljudske snage pred najvećim pitanjem.

Sensory Overload je svedena filmska poezija, koja se tradicionalnom afričkom maskom služi da potcrta kontrast snažne poezije unutrašnjeg nemira koji se razvija iz slutnje, nerazumevanja i straha, i donosi potencijal emancipacije od tradicionalnih obrazaca kolonijalizma, rasizma, seksizma.

Film Un très long temps d'exposition je doneo pregled razvoja medijskih aparata i režima vidljivosti koji su stvarali i za koje su stvarani. Vreme ekspozicije potrebno da se na dagerotipiji pojavi prvi put ljudska figura omogućilo je samo jednom čoveku na pariskoj ulici užurbanih prolaznika da bude zabeležen, zato što je stajao mirno dok su mu čistili cipele. Svi drugi, u radu i pokretu, ne ostaju dokumentovani. Kako se ova (ne)vidljivost razvijala, na primeru jezera i ljudi izbrisanih oko njih, na primeru jezera koje neće da postane nevidljivo i inspiriše video igricu u kojoj ga moraš isušiti, sjajan esej sa poetičnim igrama vodenih tekstura, delimične vidljivosti i intimnom pričom o sazrevanju - prema pogledu i razumevanju.

Film Kalsubai vodi nas u indijska brda gde kult boginje Kalsu i dalje postoji, mahom među ženama čija je zaštitnica, uprkos hiljadugodišnjim pokušajima da se ova nezgodna boginja i njeni mitovi malo saviju i uklope u druge religije. Kalsu je, po predanju, pristala da živi sa ljudima i da im pomaže ali pod dva uslova: da je ne teraju da se udaje i da joj nikada ne traže da sklanja i pere prljave sudove. Prvo pravilo su uspeli da poštuju, ali su brojnim odbijenim proscima pružali gostoprimstvo i u toj gužvi zaboravili su drugo pravilo i tražili joj da skupi i opere sudove. Ona je zaivek otišla na brdo i više se nije spuštala među ljude. Odatle razume i štiti žene, kaže mit, i one joj se klanjaju, igraju i poštuju je. Kako uklopiti ovo nepristajanje na prljave sudove u svaku sledeću religiju, to je priča o mnogo dubljem razgovoru vremenskih i društvenih slojeva u Indiji. Ovu je složenost pokušao da odbrani autor, koji je u svojoj izjavi posle filma upravo ukazao na redukovani prikaz Indije koji je ukalupljen prema željama i simplifikovanim obrascima u filmskoj produkciji, i koju on želi da izvuče iz stereotipne obaveze.

Posle svečanog zatvaranja i dodele nagrada, na platformi Festival Space smo se našli, čestitali i komentarisali program i nagrade, i primetila sam da je autor ovog filma zbunjen i njegov digitalni sferični avatar stoji pored digitalne DJ bine, pa smo koleginica i ja prišle da i njemu čestitamo na filmu i objasnimo kako da upravlja svojim avatarom. Pitale smo ga da li je prvi put na platformi, on je odgovorio da jeste, i žao mu je što je propustio sve razgovore i programe. Jer: „Mi mlađi smo se samoorganizovali i svaki dan pokušavamo da nabavimo kiseonik za ljude kojima je jako potreban, nisam imao vremena ni za šta drugo… Ovde je katastrofa.“ I tako smo shvatili da ova suspenzija svakodnevnog koju Festival donosi samo još dublje osvetli sav potencijal da zaboraviš, potisneš i ne vidiš druge u patnji, da je ovaj mali vremenski prozor u susrete sa svetom koji nam se otvorio bio dovoljan da iz te privilegije zaboravimo da je on za neke visoko, iz nabujalog vremena KOVID 19.

Festival je uveliko bio obeležen filmovima koji se bave pandemijom i beleže odnos prema toj situaciji, a mnogima su pripisivali i anticipaciju tog stanja. Takođe, ugnjetavanje, ponižavanje, nesigurnost i siromaštvo radnika dobili su svoje filmske dokumente u filmovima poput Anchoring, Dangerous Bridge, I am the People, Walking in the Chairs. Bilo je i sjajne animacije, poput filma Cradle (Paul Muresan), o nasilju u porodici a uz pesmu čuvene rumunske pevačice Marije Tanase, ili Green (Karolina Kajetanowicz), estetskog eksperimenta inspirisanog napuštenim pejzažima tokom pandemije, koje osvajaju senke života.

Međutim, izdavajam jedan skup filmova koji se bave veštačkom inteligencijom, tema bi postala žanr da nije toliko potpuno različitih pristupa od filma Leva (Vyatautas Plukas Domas Petronis) u kojem vidimo AI u hardveru do My favourite software is being here (Alison Nguyen) u kojem je AI vidljiva kao digitalna ljudska figura koja se čudi pitanjima koja dobija na internetu dok srče podatke koje joj ljudi šalju u formi slurpija (digitalnog, naravno). Međutim, jedan film sa temom AI me je opčinio i stalno mu se vraćam, jer uvlači u drugačiji ritam i svet, i razgovor o jako složenim pitanjima. I am disguised right in front of you (Zhu Changquan) nam se obraća ljudskim glasom, ali nestabilnog je izgleda, dok ga „ne nađemo“ u obličju majmuna koji miruje na drvetu i obraća nam se, sve tiše, do šapata. I taj je šapat strašan, jer otkriva prekarnost „kože“ koju je izabrao, kaže da je afirmativna, i da i mi možemo izabrati različite „kože“, i da možemo sa njim krenuti u život odan brzini, opisujući sve potencijale uništenja i transformacije u tom zajedništvu. Uz šapat majmuna sa sto očiju („hundred eye monkey“ je obično asociran sa čuvenim primerom majmuna na jednom ostrvu koji su otkrili način da bolje jedu hranu, posle čega su majmuni na drugom ostrvu bez susreta sa prvim sami isto tako počeli da se ponašaju; dakle primerom prenosa znanja), zapitani smo šta bismo mu rekli - šta bismo joj rekli? - što o nama ne može da se sazna, i šta ne želimo da se iz nas daunlouduje. Koju kožu odabrati.

Vesti arhiva

2021.

2020.

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.