Žvaćemo harmoniju, žvaćemo

mršavu žetvu i Weltschmerz, žvaćemo

lavandu, novčanice, žilave oblake

žvaćemo. A u suton, onaj fotogenični,

letnji, kod česme, sakuplja se i deli sitan

novac iz crne futrole, pakuju se

instrumenti, pa se onda preko trga

i kroz uske uličice prema reci diskutuje,

ma pusti Marksa i Aušvic, o matriksu

i trolovima.

Sebastijan se ubio, Stela je i dalje na igli,

Maks i Džo u Pragu usvajaju dete,

Kristina je bacila starke, radi u banci

i otplaćuje stan ili nešto, a Sergej navrati

ponekad, sako mu je sve mekši, košulja

sve finija, belja. Žvaćemo. Daj mi bicikl

da provozam još jednu ideologiju

uzbrdo-nizbrdo, da te pojebem u visinama,

gore na zelenoj kupoli komesarijata, daj mi

svoje usne i strah, sav konformizam

i reci: odričem se.

Bluz je, seti se, leptir, bluz je

ranjeni majmun koji gega ispod krošnji,

bluz je bolest, dečače, ljubav, kaže Bibi.

Žvaćemo. A samo mi reci da nisam

prodao srebrninu i bio hrabar, da nisam

gledao Beograd kako gori, bukvalno gori,

pio pivo i nazdravljao s anđelima koji su

gore tamo negde obrtali roštilj. Žvaćemo,

ponavljam, novčanice, lavandu, Weltschmerz

i ostalo, žvaćemo.