– Kako je? – Pitao me reda radi.

– Sranje, brate. Nekim ljudima je stalno sranje. – Rekao sam i produžio dalje.

U svoje vreme bio bi to frajerski odgovor. Nešto kao urbani zen prljavog Harija. Da se pamti i prepričava po kafićima i žurkama. Polen mudrosti sastrugan kao šlajm sa asfalta. Ali, jebalo mi se za predanje i za pouku. Nema pouke, ima samo naravokurčenija. Ispalio sam prvo što mi je palo na pamet. Pitao je preko kurca, zaslužio je da dobije preko pičke. Bar u vidu replike. Nije se žalio na povredu poslovnika. Osećao sam njegov tup pogled na potiljku. Nekoliko trenutaka. Onda sam ga zaboravio.

– Što si zajeban – rekao sam samom sebi.

– Da, zajeban sam – odgovorio sam posle kraće pauze.

Ista reč, različito značenje. Homonimi. Osam slova, treća kolona, uspravno. Biti zajeban. Trpno stanje. Trpaš ili si trpan. Nema razlike – isti je stepen zadovoljstva. Kakve veze ima koji mišić razvijaš? Nije bitno šta, nego ko. Ko te zajebao, neko ili niko. Neko je društvo, zajebnica. Niko je Odisej u pećini kod Kiklopa. Muze ovce i pokriva se vunom da ga jednooki džin ne zagnjuri u svoj želudačni sok. Niko je trandža u nevolji i pomodni zoofil. Niko je lutajući Bokelj, onaj što zapišava granice srpskog mora. Kada se udostoji da smoči jaja u plićaku. Jedan mlaz, jedna nacija, jedna urino kultura. Nacoši su ekonomični. I dalekovidi. Jednom zapišana teritorija postaje vekovno ognjište.

Ja sam čovek terase. Na terasi sedim u raspadnutoj fotelji i pržim se na suncu. Uzgajam lekovito bilje. Mrvim, rolam, varim. Šaljem dimne signale američkom avaksu. P.o.lj.u.b.i. m.e. u. g.u.z.i.c.u. i. p.o.č.e.š.a.j. m.i. j.a.j.a. Viseći vrtovi – kakva prevara. Sadili smo biljčice na terasi: mnogo terasa, mnogo vrtova. Prolaznici su zaludni blejali – vidi, flora džiklja u vazduhu, gde je korenje? Svetsko čudo, moje mudo. Ja gajim stare cipele, stare novine, prazne stare flajke i limenke, staru prljavštinu. Staro, staro mi dajte. Pržim se, nosim tamne cvike, mrko gledim, stražarim, pomoćnik dežurnog čete, parim oči, oči na pari, pogled na jari, sisate klinke, utegnute milfovice prolaze i pronose uspaljenost svoju i ponose. Varim, pržim se, poljubac u doba ejakuliranja. Najslađe je piče kad mu dlaka niče, Sloteru, Fridriše, gavran graknu: nikad više. A ni manje. Bezubi aforizmi. Muški mozak je pun sperme. Zato što muškarce stalno jebu u glavu.

Prevod poruke: Razumevanje je srž komunikacije

Ljudi šetaju klince, ljudi šetaju kerove, ja šetam kožicu. Svako nešto šeta. Sponzoruše silikone, zapušteni trbušine. Svako prema mogućnostima, svakome prema potrebama. To se zove komunizam. To je kad imam da jebem. Samo ti? Samo ja.

– Brate, daš dim, jedan? – pita s vrata, ne izuva se.

– Dam ti tuki, jednom. – Ostavlja robu i izlazi. Zna da sam solventan. I kreditno sposoban. Mušterija od poverenja. A ne ko Grčka. Duvaš na kredu, uvlačiš ga u neredu.

– Posle smo mi huligani za sve krivi – jedak je bosoglavi mladić u troli. Nosi belu odrpanu majcu sa kratkim rukavima. Pozadi mu nešto piše hemijskom. Pita, mene – šta je smešno, gospodine? – dok se držim za šipku, nenaduvan, i pokušavam da kontrolišem izraze lica, i sfinkter, u danu kada su drugovi organi locirali i priveli bioenergetičara doktora Dabića, posetioca „Lude kuće“ blizu savskih splavova. Šta je smešno gospodine u zapišanom srpskom oboru gde su huligani ostali poslednja odbrana krvi i časti, da jebu pedere, oštre žicu i peglaju jedni druge? Šta tu do kurca može da bude smešno? Sledeći put treba smotati spejs šatl, sa neprskanim albanskim gorivom iz Lazareta. Na skretanju iz Svetogorskog ribara u Gorući takovski grm, pošteni huligan pošteno podivlja čim spazi drotovsku uniformu montiranu ispred SO Palilula („Palilulac, Palilulac, dimi ti se odžak!“). Otvara prozorče na troli, protura lobanju do pola i urla interventnom organu sve po spisku, do askurđela. Ovaj se široko smeši skrštenih ruku, trola klizi. Čim prođe javni stakleni servis, mirno seda na slobodno mesto, od toliko slobodnih. Plaudite cives, svršim vam na predstavu.

Nema zemlje za starce. Nema parcela za starce. Saranjivaće ih po divljim deponijama. I u masovnim grobnicama. Da pojačaju nacionalni sastav krečnjaka i fosfata u zemlji. Nema zemlje za Cigane, za prosjake, za izbeglice i migrante, za šiftere, justaše i mudžahedine. Jebeš sve to. Nema zemlje za seljake. Da kopaju i oru. Jer više nema seljaka. Oru nebeske njive. Ili su postali malograđani. Stari i slabi moraju izumreti. Da bi zavladali lešinari i govnojedi.

Ličko rukovanje, medicinski prikaz

Jebeš i pisanje. Previše slova a sva su sitna. Ionako ih je najviše po novinama. Anusoidi šetaju Politiku po gradu ko člansku kartu, možda im urednica i da, dosta je davala režimu, seljaci na pijaci gužvaju ono što se diluje na kiosku a nisu novine, da imaju u šta da umotaju krompir i krastavac, građanstvo čita Blic, jer im se najbolje uvlači u bulju i zasipa ih govnivim konfetama trivijalnosti. Uveče ih zrači debelousni što ne liči ni na šta, pa ružičasti vlasnik jahte što ga truju najmiliji i njegovi čankolizi, parovi i pevaljke. Besposlena mladež gilja na noćnu šihtu da se obeznani jeftinom brljom i ponekim džokavcem, da bi od dva po ponoći arlaukala ispod prozora drčnije od skotnih mačaka i ožderanih gremlina zajedno. Nabijem ih sve na kurac.

Nedostaje mi ortak koji je kovao plan kako bi ih sve nabio u sapun i instant redukovao stanovništvo sa dve milje na dvaes tisuća. Kad ne radi kondom terapija, proradiće higijenska zaštita od šljama. Velegrad je kolevka fašizma, vidim i zašto. Tamo gde svako svakom ide na kurac, svako svakog vodi na masovno streljanje. Vežbajmo u nekoj pucačini, pusti neki Blood, sa zombijima, Rusima, vampirima, Židovima, Ciganima, ili bar tinejdžerima sa klupica. Nabijem ih na kurac. Nego, nekome bi se i svidelo. Šta posle?

– Smotaj jednu, Sem, ne budi pizda, zajebaće te Laslo, znaš, postaće upravnik Narodne biblioteke u zagrobnom životu, taj zna kako da se uvali posle rezerektovanja, babini su to pizdeki, s penom umesto cuclice, jajare su to, Sem, nema zemlje za urbane pisce, sve go ignorant, provincijalac i izbeglica iz matične ćelije postao bestseler pisac, kafedžije, žiri klupoderi, skd raja, gaja i vlaja, blicovi kolumnisti, vulinovi komunisti, univerzitetski upravnici, brkati namesnici, mlade agonalne jajare u potrazi za skliskim uhljebljem, žutokljuni a već truli, sve go ludak i sebična pizda, druže Seme, nigde mesta za mene, srećni ljudi s porodičnim blagom iz kinder jajeta, kondom terapija nije uspela, mozak abortir’o, smotaj još jednu, Seme, i nosi se, bre, i ti u pičku lepu materinu.

                                                                                         neće se nastaviti

                                                              i ovo je bilo suvišno

                                   ma ko vam jebe mater