Uvek ćemo imati sito štampu
Velika privlačnost ove grafičke tehnike raznim protuvama oduvek je bila u tome što je moguće izvesti proces štampanja u takozvanim ’uradi sam’ uslovima, što bi značilo pod sopstvenim uslovima, po sopstvenim pravilima i na DIY način. U ovim posthumanim pandemijskim uslovima, kada su se sve tačke orjentacije premestile, izgleda još jasnije da je pitanje šta ćemo i koliko moći da negujemo od starih navika, ali ćemo uvek imati sito štampu.
Ako ćemo iskreno da govorimo, nečista su to posla. Bdenje nad propusnim ekranom koji je nekada bio svila, briga nad njegovom savršenom i krhkom čistotom koja se sagledava okretanjem prema suncu, precizni rituali, specijalni alati, tehnohemija i magija, pretvorili su se vremenom u kultni izvor kompleksne organizacije, zavisničke posvećenosti i opscene radosti. Sito nije predmetna kategorija. Sito ima svoje pamćenje, ima svoje duhove, ono trpi pritiske, ima svoja trajanja, cepa se i menja po sopstvenoj volji, tragovi na njemu možda nisu vidljivi, ali su prisutni.
Odani situ, postali smo grupa fotosenzitivnih fotofila i fotofoba u konstantnoj igri sa polu-mrakom, čiji su dani organizovani oko pitanja šta sme, a šta ne sme da bude na svetlosti i kada. Koliko minuta i koliko sekundi. Šta je direktno svetlosti izloženo, zapečeno, šta ostaje netaknuto svetlošću u tamnoj senci. Svetlost nam je i neophodna i tabuisana. Zalećemo se i povlačimo kao moljci fetišari oko crvenih fenjera. Dok štampamo jedno, mislimo na drugo, čuvamo delove nastajućih slika, pojedine slojeve, mešamo ih sa nekim drugim, tuđim, nespojivim. Deo postane vidljiv, deo se taloži u drugačijim nizovima, knjigama, eksperimentima, da bude zalog za buduća vremena, za prevremenu penziju i ostavinsku raspravu. Ne zna leva ruka šta desna radi, varljivi i smo i neverni prema svakoj slici, preljubni bludnici, kockari i papučari, muljatori i prestupnici, zavodnici i grešnici.
Ovo je pokušaj da se izdvoji deo produkcije, hronološkim redom poslagan, nastao u postkarantinskim uslovima. Da se predstavi onaj vidljiv i opipljiv deo, materijalizovan i arhiviran, dostupan, lagodan i zanosan, i izbor tekstova koji su u vezi sa njim nastajali.
„Strip iz karantina“ Vuk Palibrk
Korice u sito štampi, 130 primeraka
„Krenuo sam da crtam taj strip baš kada je krenula korona. Čitao sam prvo svakakve vesti o virusu i uhvatila me panika, napunio sam sebi glavu. Onda sam uzeo da crtam da bih se malo opustio i bilo je jako zabavno. U karantinu sam nastavio da crtam kako bih ispunio dosadno vreme a i kako bih zabavio devojku i prijatelje. Posle nekog vremena me popustila panika, bilo mi je okej tokom karantina, samo malo pred kraj je počelo da me guši ono preko vikenda kad ne možeš da izađeš. Inače kuvao sam svašta, naučio sam da pravim gulaš, pitu sa sirom, gibanicu, stalno sam peko palačinke i tako. Nije bilo tako loše.“ (Vuk Palibrk)
Fanzinsko izdanje stripa je pratilo izložbu Vuka Palibrka „Strip Karantinac“ u Uličnoj galeriji u Beogradu.
„Fortuna“ Sofija Pašalić
3 boje, 50x70 cm, 130 primeraka
U potpisu i prevodu: „Mislim da je sve u redu, svako bira svoju sudbinu“.
„Rad “Fortuna” nastao je iz intresovanja za hiromantiju. Splet linija je splet okolnosti i ukazuje na karakter i sudbinu nosioca istih. Ideja da svako bira svoju sudbinu polazi iz toga da je tumačenje linija na dlanu vrlo subjektivno, i sa strane čitača i sa strane slušaoca. Na osnovu “proricanja” osoba koja je čitanje tražila zapravo bira kako će proricanje interpretirati i u kom pravcu će je određena afirmacija ili ukazivanje na nešto negativno, odvesti. Mnogo ruku, mnogo potencijala.“ (S. Pašalić)
Plakat je štampan kao prateći deo izložbe Sofije Pašalić „Lakše se umire pored bazena“ u Uličnoj galeriji u Beogradu.
„Jugoslavija“ Mileta Mijatović
3 boje, 50x70cm, 130 primeraka
Počevši od stare tradicije kolažiranja negovane u Mubareću, Zemunu, Karaburmi, nastavljene u Švedskoj, ovaj remiks Jugoslavije izdvojio se u nizu ostalih geopolitičkih projekata. Spojio je mora i sedam gora, beozobraznim prekrajanjem granica, nepreciznošću prvih kartografa. Šamar padu Berlinskog zida, prst u oko raznim mirovnim konferencijama, odlučno „ne“ referendumu o novom svetskom poretku.
Miletina Jugoslavija zaziva stari napev „što je bilo da nikad ne bude, što jeste da bude i biće“, preslagano bliskošću vremena i prostora.
„Bivše republike“ Igor Hofbauer
4 boje, 50x70 cm, 130 primeraka
Ovaj plakat je doživeo svoj drugi puni tiraž, jer i to radimo ponekad, retko, kada su u pitanju grafike koje su toliko svuda i uporno tražene. Bivše republike su reinterpretacija šest bivših republika bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. U odeljku iz intervjua koji je nedavno Igor Hofbauer dao, objašnjava kako izgleda naša saradnja:
„Znači Fijuk i Matrijaršija: internacionalna, a naša scena sa sjedištem u Beogradu – to su čvrsta prijateljstva, uža rodbina, oni su isto underground stažisti, pisci, pjesnici, grafički šmekeri, entuzijasti po cijenu života. Kad dođem u njihovu sito-štamparsku radionicu štampamo danima, ni ne znamo koliko, u takvim situacijama mi nismo ono što bi se eurobirokratskim jezikom nazivalo most među kulturama, mi smo kultura, sama po sebi.“ (I. Hofbauer)
„Prave i krive“ Milena Janošević
2 puta po 3 boje, 130 primeraka
„Pandemijska izložba Milene Janošević u obliku slikovnice "Prave i krive" nastala je kao intimni odgovor na epidemiološku krivu proleća 2020. i pokušaj njene "banalizacije" u pozitivnom smislu, kao i na nedostajanje prirode. Fotografije su nastajale u periodu od 2014. pa do danas, na području od Jelse pa do Gornje Trepče, a štampane su u sito-tehnici kao eksperiment koji za cilj ima njihovo dvodimenzioniranje, odnosno naglašavanja pravih i krivih linija.“ (M. Janošević)
„Zadnje doba“ Danijel Savović
3 boje, 35x50cm, 130 primeraka
Ovaj plakat je nastao kao najava za predstojeće 11. izdanje festivala nesvrstanog stripa Novo Doba“, koji ove godine ima temu Zadnje doba.
„NOVO DOBA - Zadnje doba
Festival nečega dok bolest ometa ceo svet.
Umoran sam.
Pozivam vaše blagorođe na ovaj svečani događaj, poslednji događaj - zadnji po redu - Novo Doba.
U trajanju nekoliko dana, u Beogradu, nadam se da je ok?
Nije mi dobro.
Zadnje je doba.
Stoga proslavimo u rustičnom i skromnom luksuzu, u ekskluzivnom društvu bliskih naroda i narodnosti, naših rođenih, da se pozdravimo, izljubimo, da se oprostimo.
Može da nas mrzi onaj ko nas ne voli.
U toku festivala služimo kvalitetno rashlađenu zakusku:
Vruća hladetina, asepsol, uganuti batak, kupus sa okusom lekovitog bilja, pasulj ispod sača, cigarete, zadnji burek, cigani, ajvar, kajmak, mladost.
Umrli smo živi nismo.
Jedanaest godina.
Moje telo još nije, toplo je i debelo.
Zadnje je doba, odlazim sa groba, napuštam sahranu, neko da pospremi?“
(B. Tolić)
Igor Hofbauer: Plastika
Mileta Mijatović: Jugoslavien
Sofija Pašalić: Fortuna
Danijel Savović: Zadnje doba