E K S K L U Z I V N O

Autor je ovaj tekst napisao na molbu redakcije nezavisnog leskovačkog mesečnika Prava čoveka, decembra 1999. Tematski broj ovog lista pod radnim naslovom „Srbija i novi milenijum“ nije objavljen zbog upada Službe državne bezbednosti i finansijske policije u prostorije izdavača Odbora za ljudska prava - Leskovac i beogradske štamparije „KG“, koja je trebalo da štampa taj broj. Tekst je sačuvan u arhivi Odbora. Zbog njegove višestruke aktuelnosti, objavljujemo ga u celini.

U očekivanju zalaska drugog milenijuma posle Hrista pojavljuju se mnogobrojni glasovi koji nam ukazuju na izvesne činjenice u oblasti radikalnih promena u našem svetu. Prikazi izgledaju skoro revolucionarni i odaju sliku sveta koji se tek u trećem milenijumu nalazi pred novim i teškim iskušenjima, ne više za jednu ili nekoliko država, već za celu planetu. Odmah se mora postaviti pitanje da li mi u stvarnosti, pod pritiskom tehnologije u medijima, vidimo danas više, ili vidimo li danas više u svakom kutu planete, nego ranije? Da su i ranije bile velike promene, kao što su, recimo, bile Američka i Francuska revolucija krajem XVIII veka?
S druge strane, stoji i jedna druga činjenica koja se odnosi na nas Srbe, ne samo u Srbiji, takoreći u svim oblastima u kojima Srbi žive i rade. Naime, dok se celi svet menja, mi ostajemo okamenjeni ili idemo unatrag, postajemo retrogradni, ne uviđamo da su neke ustanove i neke ideje prevaziđene. Činjenica da ne vidimo, ili da ne vidimo dovoljno i kako treba, da ne čujemo i da ne čujemo dovoljno i kako treba - jedan je od glavnih uzroka naših nesreća. Nikako nije jasno danas širokom spektru našeg javnog mnjenja da mi možemo braniti i unaprediti naše nacionalne interese samo ako „sarađujemo sa istorijom“, sarađujemo sa našim okruženjem. Sarađivati ne znači predati se.
Protiv srpskog ustanka 1804. bili su ne samo Turci nego i Francuzi i Britanci, a Rusi i Austrija su se držali, sasvim prirodno, sasvim dvolično. Ali, ondašnji Srbi, i vojno i javno mnjenje, ako se o njima može govoriti, nisu preko RTS vodili rat ni protiv Rusa ni protiv Francuza, nego su stalno slali delegacije, ubeđivali i molili. Nisu grdili i psovali, pljuvali i klevetali. I pobedili su. Srpski ustanak iz 1804. samo je tako postao najznačajniji događaj na Balkanu u toku XIX veka.

Naša uloga je bila „basnoslovna“ pre 1990. godine, za vreme takozvanog Hladnog rata. Bilo je para, časti i masti, ugled zemlje bio je na najvišem nivou, standard takođe. Divno smo se bili udenuli posle 1948. Ali kako? Sarađivali smo s velikim i malim silama, nismo se svrstavali ni na levu ni na desnu stranu. Međutim, kada je pao Berlinski zid i nestao Sovjetski Savez, a takozvane nesvrstane zemlje izgubile na značaju, naš položaj se u potpunosti izmenio. I šta je trebalo činiti? Trebalo je najpre da razmišlja, rasuđuje, traži nove putove, i to ne samo vlast, nego i javno mnjenje.
Izbor za nas nije bio veliki. Sa nestankom SSSR i „realnog socijalizma“, i naš „samoupravljački socijalizam“ morao je da ode, ako ne na đubrište istorije, onda bar u muzej. Valjalo je postepeno, demokratskom evolucijom, izlaziti iz krize, tražiti novi put, nove saveznike koji su nam najbliži geopolitički, ekonomski i kulturno. To nisu ni Libija ni Irak, čak ni Kina. Nije se mogla zaobići zapadna Evropa u kojoj se udružilo 15 zemalja koje su postale zemlje bez granica: slobodna kretanja roba, ljudi i usluga. Rodio se gigant od 370 miliona ljudi, jedan od tri trgovačka činioca na planeti (posle SAD i Japana). Rusija, koja je velika zemlja, s mnogobrojnom elitom, sa velikim privrednim resursima, i sa opravdanim ambicijama u istočnom delu Evrope, sarađuje sa Evropom skoro od prvih dana. Oko 40%njene privrede, i uvoza i izvoza, vezano je za evropsko tržište. Da nije bilo lude, odnosno interesne američke politike u NATO, Rusi bi već bili u nekakvom savezu i vojnički, odnosno odbrambeno, sa Evropom.
Međutim, možda su glavne promene bile potrebne na našem unutrašnjem planu. Naš stanovnik treba da počne da se sam menja, da postane građanin, a ne da ostane podanik kakav je morao biti skoro pola veka pod komunizmom. Mi smo se naučili na svevladajuću državu, na „jedinstvo vlasti“, na proslave Kadinjače i Sutjeske, na „izgradnju“. Ne samo da predstavnici vlasti ne izgovaraju često reč demokratija i Evropa, ni eparsi u Srpskoj pravoslavnoj crkvi ne prevaljuju preko usta te reči, slogane, pojmove. Sve su susedne zemlje promenile vlasti u toku poslednjih deset godina, i Grčka, i Bugarska, i Rumunija, i Mađarska. Samo mi i Hrvati u svojim republikama čučimo i gledamo, kao izgubljeni, već ostarela lica naših generala ili, nekada mladih, partijskih aparatčika koji nam ne silaze s grbače ni u opštinama, ni u republikama, ni u Saveznoj republici.
Umesto da progledamo, mi kukamo kako se „postupalo sa nama kao sa zamorčićima“. Mislimo na velike sile koje nisu nikada imale mnogo milosti za male narode i male države. Ali, može se postaviti i sledeće pitanje: kako smo mi postupali sa našim susedima, u Vukovaru, u Sarajevu, u Prištini? Da li smo bili „milostivi“ ili smo ih posmatrali kao „topovsko meso“? I kada smo počinjali svoj nacionalni i državni život, bili smo uvek izloženi i problemima i nesrećama, ali smo se dovijali u saradnji i borbi za svoje interese. Još u XIII veku nesrećni kralj Dragutin, koga ne možemo pohvaliti postignutim uspesima, održavao je diplomatsko-političke veze i sa Vizantijom i sa Vatikanom, i s mađarskim dvorom i sa hrvatskim velikašima u Bosni. Gde smo mi danas, posle sedam vekova?
Savremena Evropa nije nastala samo kao najoriginalniji oblik udruživanja naroda i država koji su vodili međusobno krvave ratove vekovima. Ona je došla kao neposredna posledica teških gubitaka u Drugom svetskom ratu, ali pravi uzrok nalazio se u uviđanju da savremeni razvoj industrijalizacije, tehnologije uopšte, i posebno ekologije, sve to čini da su pametni narodi uvideli da smo svi mi međuzavisni, da suverenost nije više ono što je bila u XIX i XX veku, da samo udruživanjem naroda i država, udruživanjem kapitala i ideja, možemo napred, da budemo slobodniji i imućniji, i u isti mah da se sačuvamo opštih kataklizmi.