Dakle, „bol naraštaja“, „evolucija ljudskog očajanja“ i „poezija otpora i nepristajanja“. Pomislio bi čitalac da se ovi iskazi odnose na umetnika-skitnicu koji se u nekom modernističkom, avangardnom maniru obračunava sa svetskom nepravdom, konformizmom, žabokrečinom ravnodušne malograđanštine, poput Dilana i Karin Dalton u Njujorku šezdesetih, Pinjera i Peti Smit sedamdesetih, možda čak i poput Ginzberga i agresivnog Keruaka, ili nekog govorljivog hip-hopera.
Kad tamo, polifoni umetnik Zdravko Krstanović, i njegovi stihovi: „Narodna biblioteka u zemlji čuda,/ Na njenom čelu U./ Sa manjkom mozga, manjkom muda,/ Pod šapom drži riznicu svu.“ Pesnik u lovu na ustaše, po Narodnoj biblioteci, otkriva da je čelo biblioteke „Kreten“ koga su „dreseri dresirali“.
Dalje, sa čela Narodne biblioteke Srbije prelazimo na „Čelo obora za ljudska prava“. Ta druga glava zla je „Muškobanjasta ustaškokaubojska lezbača/...Sestra, po liku i delu, jasenovačkih koljača“. Dotična se bavi „zverskim poslom“, po instrukcijama „Službe njene“. (Služba očito korespondira sa prethodnim „dreserima“ i treba da na neki volšeban način ostane nepovezana sa službom koja je ubila ljude na magistrali, Ćuruviju, Stambolića, Đinđića...) Već iz fizičkog lika vidimo kakva je to persona: „Vampirski zubi, krastava, visi joj donja gubica,/ oči pacova, ni traga od ljudskog lica.“ Ni preci joj nisu bolji, dolaze iz „vukojebine“. Pored instrukcija „Službe“, pesnik otkriva i dublji sloj motivacije: „Pošto za kurac ne može,/ uhvatila se za humanizam“ (mada u ovom postupku ostaje nejasno da li je čelo zla „lezbača“ ili nije).

Konačno, prelazimo na definisanje korena zla (ne morate se više pitati otkud zlo u svetu): Planetom iz senke vladaju „moćnici-pederi“! „Homići“ su zapravo oni „dreseri“ i ona „Služba“. Njihov princip je sledeći: „Ako neko nije peder, može proći,/ Važno je da stiže iz paklene noći,/ Mada je poželjno da čovek peder bude.“ (Priznajem, na trenutak pomislih kako je ovo toliko sarkastično-subverzivno da se u stvari radi o songu za South Park.) „Homić je na čelu mnoge zemlje, mnogog grada“, i to najvećih zemalja i najvećih gradova - neko je „i peder i zver“, neko „polupeder-polupička“. (Sad je jasno zašto nama Srbima ovako ide, ne možemo se snaći među tolikim „pederima“.) „Proročki reče Krleža brbljavi:/ Internacionala. Sviće./ Gde na vlasti još nisu pederi - biće“. (Garant je i Krleža „peder“.) „A onda, s viškom pedera, manjkom ljubavi,/ otićeš u kurac, svete ubavi.“ (Ljubav?! Rek’o je ljubav!)
Da sumiramo. Osovinu zla čine: „Pederski“ svetski poredak (u različitim manifestacijama, uključujući i „lezbače“) - Vampiri i druga paklena bića - Ustaše (čitaj Hrvati) - Komunisti - Krleža (koji je komunista, Hrvat i „peder“!) - NGO sektor u Srbiji (plus svi oni što se hvataju za humanizam) - Čelo Narodne biblioteke Srbije (ono što nema „mozga“ ni „muda“). A Židovi i Šiptari, brate moj, kako si njih zaboravio?
Ko li su ti heroji što se goloruki bacaju na ovu svetsku zver? Pa Srbi, čitaoče ljubitelju poezije, Srbi, sve Džordž do Georgija, vazda pamćeni kao ubice „pederske“ aždahe. To je taj „otpor“, to junačko „nepristajanje“.
Ali kako ovi „stihovi“ mogu biti okarakterisani kao „poezija otpora i nepristajanja“ kad su oni očekivana, logična, egzemplarna manifestacija opšteg modela. Jedino ako podrazumevamo da kad se kaže „kurac“ to u stvari znači „bol naraštaja“ ili „nepristajanje“. U odnosu prema kulturnoj klimi u Srbiji, ničeg subverzivnog tu nema. Naprotiv, ovo pisanije je favorizovano, sistemski podržano. Osnivač Lipara je Univerzitet u Kragujevcu, izdavači Univerzitet i SKC (kragujevački SKC znamo i po mnogo pristojnijim aktivnostima). Izlaženje revije omogućili su grad Kragujevac i Ministarstvo kulture, kako stoji u impresumu. Dakle: država Srbija stoji iza poezije Zdravka Krstanovića.
Kako je autor iz Splita, zašto mu država preko svojih antologičara ne pomogne da objavljuje u Hrvatskoj (da, postoji i tamo država, Hrvatska)? Pa nama recitacije za hrvatsko tržište idu od ruke. Pa valjda je Metak ipak bliži od Smaka (ništa lično, samo geografski, a i Šumadija više ne „peva o sreći“). Pa bolje da štampu plaća hrvatska država nego srpska. Sigurno je da bi i tamo ovakva poezija našla verne fanove, recimo gospon Glavaša i tako te primerke, koji istu bitku biju, protiv „pedera“, NGO sektora... Verovatno bi momci iz Ferala bili odličan kontakt, prosledili bi stihove na pravu adresu. A možda bi se i sami pozabavili ovim biserom „zapadne srpske literature“.
Niko na ovom svetu ne može biti kriv zato što piše lošu poeziju, pa ni Zdravko Krstanović. Pa čak ni zato što zloupotrebljava stih da bi pod plaštom famozne umetničke slobode prosipao gadosti zbog kojih bi mu pravna kategorija „govora mržnje“ stavila soli na rep. Ali se bez problema može postaviti pitanje odgovornosti redakcije koja štampa ovakve baljezgarije i institucija koje troše novac na izdavanje ovakve Revije za književnost, umetnost i kulturu, a u te institucije ubrajamo i Ministra kulture, gradonačelnika Kragujevca, rektora tamošnjeg Univerziteta. U istom broju Lipara čitamo i Nabokova, Peljevina, Klarka, Bucatija, ali ostaje gorak utisak da su sva ta imena tu samo da bi se opravdalo izvlačenje para za postojanje časopisa u kom će objavljivati Zdravko i kompanija.
Kragujevcu baš ne ide ovih dana, pritisli „pederi“.