Srpski film Srđana Spasojevića nije film o Srbima kao takvima niti film o srpskom filmu, već film koji pored svoje užasne priče stvara efekat samim svojim naslovom. Taj efekat je vrsta reminiscencije na banalnu holivudsku praksu naslovljavanja koja filmsko ostvarenje podvodi pod registarski odeljak „srpski film“. Ovakav naslov cilja na jednu drugačiju opštost, na kritiku jednog drugačijeg opšteg mesta za razliku od prve asocijacije na nešto pro/antisrpsko u ovom filmu, čime se hoće skrenuti pažnja na nas kao na etno-globalnu pretnju. Svojim naslovom ovaj film sprovodi kritiku naslovnosti srpskih filmova i uopšte svih filmova koji se vrte u srpskim bioskopima. Ovaj filmski naslov, naoko zavodeći svojom banalnošću, uvodi nas u razmišljanje zašto uopšte odlazimo na određenu projekciju. Šta je to što naslov filma sadrži a što nas privlači da odlazimo da odgledamo neka filmska ostvarenja ali i da razočarani odlazimo sa istih, ne bivajući zadovoljeni pričom/učinkom koje naslov najavljuje i/ili obećava. Svojom tipičnošću ovakav naslov dovodi u pitanje samu tipičnost koja vlada naslovima svih srpskih filmova. Najsrpskije ovoga filma, ili nešto autentično samo naše, možda bi se baš tražilo u naslovu ovoga filma kao otpor globalnom trendu, ali i jednoj istoriji deljenja naslova filmovima.
Kome je namenjen ovakav naslov: publici ili srpskoj filmskoj industriji, evropskim zaluđenicima filmskih pikanterija ili tipičnom srpskom filmskom konzumentu? Teško je to odmah reći. Pre bi se moglo reći da je on upućen svima onim koji razmišljaju o filmu ili ga smatraju vrednim da bude predmet njihovog mišljenja, vrednim (samo)zapitanosti: gledati nešto ovakvo ili ne gledati ništa? Tipičnost naslova atakuje i na praksu brendiranja srpske filmske produkcije, kako je do sada želela da se predstavi svetu, tj. da predstavi samu Srbiju. Politika naslovljavanja je ono što uveliko prevazilazi samu priču o filmu. Težina zaista leži u tome što je ovo možda jedan od najspekulativnijih filmskih naslova srpskoga filma do sada. Sama pomisao na film koji bi se zvao Američki film ili Nemački film ili Francuski
film odbija svojom rogobatnošću. To nas poziva da sebi odgovorimo i na pitanja: šta znači srpsko u okviru brendiranja, šta je do sada bilo i šta bi moglo da postane? Da li je u stvari ovaj film želja da se udari na tu izjanđalu politiku predstavljanja srpskog kao srpskog u svetu sa željom da nas drugi prime kao sasvim nove i drugačije u odnosu na sebe same? Ako je na kratko razorio tipični plan za brendiranje srpskog, ovaj film jeste onda novi početak brendiranja srpskog kao novi početak naslovljavanja svega što se može zvati srpsko.
Naslov je nešto što nadilazi filmski tekst i može da potvrdi strukturu filma ili da je dovede u pitanje. Naslov Srpski film je tip naslova koji film okreće u pravcu nečega što bi se moglo nazvati srpski anti-film ili srpski anti-brend ili srpski odgovor na brendiranje nacionalnog kao takvog u globalnoj areni. Ovaj film upravo želi da odmakne pažnju sa srpskog na nešto mnogo dublje i samim time postaje vredan sam po sebi bez obzira na ono što dolazi posle njega, na najavljeni užas koji se prodaje kao roba. Srpski film provocira samorazumljivu provokativnost i time provocira našu naviknutost na robnu vrednost užasa kao užasa. Ovakvim naslovom se destabilizuje užas koji sledi jer se želi skrenuti pažnja na užas ekonomije naslovljavanja. Ako naslov može biti toliko spekulativan i vredan jednog zastajkivanja, onda je samim tim dovedena u pitanje hijerarhija naslova i filmskog dela, što kao za posledicu ima to da naslov možda po prvi put u srpskom filmu istupa kao vredniji od samog ostvarenja. Šta bi naša konzumeristička žudnja kao alternativan naslov htela ovom filmu kao naslov: Krvavi snošaj, Mesarski seks ili šta bi već moglo da padne na pamet prosečnom konzumentu filmova u Srbiji.
Najveći doprinos ovoga filma jeste u tome što bi se ovim filmom mogao započeti jedan nacrt istorije srpskog filma baš kroz ovu problematiku ili vizuru naslova kao političkog brenda. „Užasno“ ovog filma je što je spekulativnošću svog naslova skoro neprimetno skrenuo naš pogled sa užasa seksualnog nasilja koji gubi bitku poredeći se sa užasom sprege ekonomije, pornografije, politike života i smrti svetskog i srpskog filma koji pretenduje na takav status.