Dok se 2021. godina arhivira, javno i privatno, izveštajno i emotivno, po folderima fotografija i kutijama novina, osvrnuću se na kratko na dva događaja koja su u velikoj plimi kulturne produkcije koja se bavi sećanjem, arhivima i njihovim čitanjem, uspela da se izdvoje svojom snagom, razlikom i predumišljajem. Biram reč predumišljaj, jer se prizivanje lične arhive u savremenost radi iz savremenosti, ima svoju svrhu, i u ova dva slučaja stvara ambijent koji je deljiv i inspirativan.

Izložba "Arhiva Dragice Vukadinović - lični radovi / fotografija, film, video” (Artget galerija, Kulturni centar Beograda, 25. 11 – 31. 12. 2021) je pažljivo postavljena – lično i autorsko su u razgovoru i saradnji, i pojam arhiva se postavlja u centar. To je pravi pristup za umetnicu Dragicu Vukadinović, koja je svoj radni vek uložila u jedan od značajnih arhiva ovdašnje kulture - arhiv Studentskog kulturnog centra. Kustosi izložbe Miroslav Karić i Slađana Petrović Varagić (fotodokumenti), kažu:

Neke od celina kompleksne izložbe ne mogu se odvojiti od svog ličnog-arhivskog okruženja. Fotografije koje su uramljene svoje zajedništvo iz Dragicinog doma prenose u prostor izložbe, u emulaciji kućnog ambijenta i izvorne pozicije ovih fotografija, njihovog skupa i internog razgovora njihovih značenja i na njima prikazanih ličnosti.

(Setila sam se kako je umetnica Bertien van Mannen iz Amsterdama tražila da joj pomognem da u Beogradu nastavi svoju seriju fotografija neobičnog fokusa: slikala je fotografije koje ljudi drže u domovima. Tada mi je bilo možda samo zabavno da gledam bizarne kombinacije predmeta koji čine okruženje kućnih fotografija koje je Bertien uslikala, sve ove situacije koje nekada nesvesno čine, pa i prave male kućne oltare. Naučila sam u međuvremenu da ove situacije predmeta stvaraju neke obrasce u svakodnevnom boravku u tom prostoru i da se i njihov zajednički smisao – domaćem poznat, gostu naslućen, vremenom učvršćuje.)

Kako je arhivirana, čuvana i interpetirana lična istorija u fotografijama iz automata, beleškama, tako je i izložena na zidu koji vodi od emulacije kućnog ambijenta ka autorskim Dragicinim video radovima. Treći deo izložbe nam se obraća fotografijom, ponovo, ovog puta javno, izravno, samouvereno i autorski. Sada već pripremljene na arhivsku istragu, moje oči u ovom delu izložbe videle su presek naših arhiva, fotografiju na kojoj Tomislav Gotovac u svom starom mantilu stoji pored ograde na kojoj je neki grafit o Kosovu. Fotografija je iz vremena kada je Tom Gotovac u Beogradu ponovo snimao filmove, početkom 2000-ih, i stvarao svoj Beograd kada bi dolazio, u kojem smo svi mi iz Akademskog filmskog centra i Medijske arheologije susretali i njegove prijatelje, Gojka Škarića i Dragicu Vukadinović. Kao što je ova fotografija precizno zaustavila lepršanje tog starog mantila, duhovitu pozu i predumišljaj Toma Gotovca, tako je i ova izložba uspela da posetioce provede kroz celinu rada Dragice Vukadinović, omogućivši da korelacije ličnog, arhivskog, javnog, autorskog uočimo i prepoznamo: pejzaže kao autoportrete; eksperimente i “blagi egzibicionizam” performativnih omaža; portrete uz šum ličnih i društvenih situacija.

Marko Grba Singh reditelj je filma „Rampart“ (2021), premijerno prikazanog na festivalu u Lokarnu, a u Beogradu na Festivalu autorskog filma. Film je sastavljen od delova porodične video arhive i nekoliko savremenih snimaka lokacija koje se pojavljuju na snimcima iz porodične arhive. U gruboj klasifikaciji ovaj film se vodi kao dokumentarni, ali nevolja sa grubim fiokama je da ovakvi filmovi žuljaju fioke-odrednice: publika je film doživela kao igrani, a sam autor ga vidi kao eksperimentalni. Film je zapravo sve to u nekoj specifičnoj igri odlične režije u montaži. Ono što vidimo jeste Banjica – deo Beograda kojim dominiraju prepoznatljivi soliteri, čitava jedna šuma solitera, i šum solitera, koje Marko Grba Singh snima u scenama koje pripadaju savremenosti.

Prizori koje gledamo na snimcima iz porodične arhive potiču iz jednog od stanova, i iz jedne kuće na Banjici i njenog dvorišta 1999. godine. Snimao ih je (uglavnom) Markov deda, čiji glas često čujemo kao učesnika u razgovorima sa svojim snimanim likovima, ali i kao komentatora snimljenih prizora, te nam je sugerisan kao fokalizator ove priče. Međutim, Marko, glavni junak ove priče, koji je tada desetogodišnji dečak, predstavlja centar filma, čiji pogled postepeno usvajamo, a naslućujemo njegovu ruku u i predumišljaj u nastanku priče i prizorom iz savremenog snimanja zvuka u istom, ali sada praznom, pred prodaju, stanu na Banjici.

Priču nam priča Marko, kroz snimke nastale iz ruke njegovog dede (i povremeno roditelja), a pozajmljuje glas svog praznog stana (možemo se prisetiti i Markovog snimanja zvuka šume u filmu „Abdul i Hamza“). Dečiju perspektivu sjajno dočarava stapanje pejzaža Banjice, odnosno venca solitera koji se vidi sa prozora i sa balkona stana, sa pejzažom kompjuterske igrice koja je obeležila 1999.godinu i čije se prisustvo u danima bombardovanja SRJ vidi i u filmu. Rampart, naslov filma, potiče i iz ovih utvrđenja igrice, ali se pomalja jedan simbol tvrđave koji nam se otvori u punom značenju do kraja filma – način na koji je deda, a i cela porodica, pravila sadržaj oko izgradnje šupe i drugih aktivnosti u dvorištu dedine kuće na Banjici, u kojoj su boravili tokom vazdušne opasnosti. Pre početka bombardovanja, deda je snimao svoje unuke koje je „angažovao“ da kopaju kanal u dvorištu, i vidimo Markovu pobunu zbog nesrazmerne nadnice, deda kao poslodavac u ovoj igri prihvata zahteve svojih radnika, i ovaj nas uvod u rad na šupi uveseljava, da bi povratak na ovu lokaciju, odnosno bekstvo iz stana tokom vazdušne opasnosti bilo za Marka traumatično – noć u kojoj se brzinski smeštaju po sobama uz Markovo negodovanje i plač zabeleženo je kao i nebo po kome se odvijaju borbe aviona NATO i raketa PVO, paralelno sa televizijskim izveštavanjem, uz komentare i svest o dokumentu. Markov deda je, kao i mnogi, uskoro znalački komentarisao lokacije borbi, detonacija i njihov intenzitet za ovu ličnu arhivu, ali je isto tako predano dokumentovao i borbu za predah, potreban desetogodišnjem Marku, uplašenom, bilo u formi popodnevne košarke ili igrice. Dedino dvorište, pas, šupa, deca, odrasli imali su ove borbe u paralelnim tokovima. Kada je Marko, posle par meseci, sa majkom boravio u Temišvaru, deda im je došao u posetu i zajedno su otišli u zabavni park. U tunelu strave, Markov uplašeni pogled prekida šum starog signala da je kraj VHS trake (kako smo čuli na razgovoru posle filma, to nije montažni trik već je tako kaseta izgledala u originalu). Držanje za ruke sa dedom, njihova šetnja i suočavanje sa strahom uz njega, dovodi nas do naslova filma, jednog utvrđenja koje je stvarano za ovu važnu borbu za Markov predah od straha.

U razgovoru nakon filma, Marko Grba Singh je predstavio neke od ljudi koje prepoznajemo sa snimaka, kao i montažerku Minu Petrović sa kojom je pregledao sate materijala sa VHS arhive i radio na oblikovanju ovog filma. Tom prilikom je podvukao da je bombardovanje SR Jugoslavije u ovom filmu moglo biti i zemljotres, ili neka druga nesreća – dakle možemo zaključiti da je rampart, odnosno bedem, u ovom filmu pojam koji gubi svoje militarističko upotrebno značenje i dobija poemu u obliku jedne pažljivo građene dedine šupe.