Dejan Ilić u svom tekstu na sajtu Peščanika „Još jedna ruka“ navodi da je ministar Tasovac u susretu s piscima u Narodnoj biblioteci Srbije, ove potonje, tj. pisce „ljubazno primio“ i, verovatno u naponu svoje ljubaznosti, ovima, tj. piscima „razvezao par vaspitnih šamara“. Stanimo malo pesmo. Kako Dejan Ilić zna da se između „pisaca“ i ministra odigrala ova galantna sado-mazohistička scena? Razume se: iz medija, pošto nije bio lično prisutan (te tako nije bio u stanju da primi svoju porciju ministarske pedagogike). O parcijalnim i pristrasnim medijskim izveštajima nekom drugom prilikom, možda, ali da je autor teksta o svetoj Jošjednoručici bio lično prisutan u sali Narodne biblioteke Srbije, tog 25. oktobra, tačno u podne, plus mala doza „akademske četvrti“ kašnjenja, uzrokovana ministrovim foto-sešnom i utrčavanjem pušača i odocnelih interesenata u salu, mogao je da primeti jednu sitnicu: u sali su sem pisaca bili prisutni i: bibliotekari, izdavači, urednici književnih časopisa, književni prevodioci, kritičari i, razume se, novinari, od kojih su neki, za divno čudo, ostali do kraja hepeninga, po mnogo čemu jedinstvenog može biti od 5. oktobra naovamo (pre toga nesuvislo je računati komunikaciju ministra kulture sa resornim plebsom). U najmanju ruku, autor Ilić bio bi u stanju da primeti da bride obrazi mnogih esnafa i kulturnih poslenika, ne samo spisateljski.

Kontaminacija u prisustvu vlasti

Da je autor Ilić ostao barem do polovine skupa, možda bi i doveo u pitanje svoj na medijskim izveštajima zasnovan utisak o ministrovim olako podeljenim šamarima (ne ni packama niti čvrgama, klečedbenom kukuruzu ili pepelu za posipanje). Zašto? Pa najmanje stoga što je ministar, ne samo ljubazno nastrojen, već i elegantno odeven i dobrohotno nasmešen sve vreme, posle spikerski više nego korektno pročitanog govora (kada je ipak deo medija „uhvatio krivinu“ ka svojim redakcijama), sat i po vremena pažljivo, ne manje ljubazno, ali i sasvim pasivno (sa rukama u krilu, bez bokserskih rukavica ili kreme za negovane filharmonijske dlanove, ilićevski crvene od toliko podeljenih šamara) slušao šta mu ovaj šaroliki skup ima reći.

A šta su imali reći? Dvojako se kretala misao prisutnih – jednih ka samosažaljivom lamentu, drugih ka poniznom podilaženju. Jedan pisac, praćen štapom, nastupivši kao urednik jednog elektronskog književnog časopisa, koji se sada može naći samo kao stranica na facebook-u, blagoizvoleo je da gospodinu ministru pokaže svoj izlizani buđelar (za ovu priliku pripremljen?), reklo bi se praznjikav ili sasvim prazan. Ko li je koga u ovom performansu pre šamarao, dragi kolega Iliću, sudbina pisca i urednika, urednik ministra poetikom šoka i autentičnog realizma, pisac prisutne pruživši im ogledalo vlastitog dostojanstva? Kako li je teško moralo biti ministru gledajući u nutrinu crnog džepnog šlajpika, piščevog, u kome se zainat ne nađe ni jedan plastični gumb da meko padne na ugodni bibliotečki sag, pošto je i ovog pisca ošamario svojom poukom. Razume se, pisac i urednik je okrunio svoj nastup odgovarajućom replikom dostojnom domaćih televizijskih serijala: dajte nam pare, gospodine ministre, hoćemo da radimo.

Drugi jedan kultur-poslenik, pozamašan i zreo, pošto je citirao Andrića i izvesnu misao koja otprilike veli da se čovek uvek kaje kad se izlaje, nikad kad prećuti, ipak se odluči za put kajanja, tj. govora. Elem, on beše bogonadahnut primerom iz života životinja, ko da ga je sam Brem poslao, tačnije primerom iz života pčela. Njegova grešna misao beše da su pisci zapravo – trutovi, zatraživši od ministra a sasvim suprotno naputku inicijative neovisnih pisaca – da piscima ne da ništa. Ipak, ovu jasnu i hvale vrednu inicijativu beše zamutio razvijanjem metafore gde reče da trutovi sem što kradu med i bogu dane, ne služe ničemu već jedino da oplode maticu, a maticu u kulturi beše izjednačio sa položajem ministra. Ko je sad tu kome lupio šamar, ne znam, meni je sve to ličilo na nežnu uvertiru (samo je nedostajalo da državni sekretar za kulturu, čuveni Ve De direktora NBS, naslednik i nipošto sledbenik teroriste Sretena U., upali sveće, kad već biblioteka nema kamin, ohladi šampanjac i otvori bombonjeru sa likerom i pijanom višnjom i diskretno se udalji put službe).

Ni to nije sve, beše to epopeja šamaranja, da se zadržimo na sozercateljskom uvidu Dejana Ilića. Jedan prevodilac savetovaše ministra da ne da pare književnim časopisima ič dok ne pokažu potvrdu da su isplatili ikakav honorar svojim autorima i prevodiocima. Eto, jedni su vapili za parama (dajte pare, ministre, i sad mi odzvanja eho tog krotkog vapaja), drugi su ih rado uskraćivali – drugima. Na tu podmuklu inicijativu kasnije je replicirao jedan ugledni urednik jednog uglednog prestonog časopisa, uz konstataciju da smo mi uvek imali bolje časopise nego u Hrvatskoj, da će para za prevodioce biti onda kad Ministarstvo uplati više novaca samim časopisima. Ovako, kad se podmiri štamparija i uredništvo, ne ostane baš mnogo za podelit, sem besplatan primerak novog broja. Biće da je kao izdavaču autoru Iliću poznata ovakva situacija, mada, a to je svakako poznato svetoj Jošjednoručici, pre će veselnik zgrnuti pare na Lotou na Siciliji, nego dobiti istrgnuti listak nekog izdanja Fabrike knjiga.

Ni to nije sve, ne dajte se prevariti šturim medijskim izveštajima, dostatnim ipak da se između redova prokljuvi šamar-suština. Koleginica iz jednog udruženja, jednog ali reprezentativnog, informativno poduči ministra ko stoji iza inicijative pisaca (oni koji izbegavaju da maternju i očinju književnost nazovu srpskom nego se izmotavaju pridevom srbijanski), ipak, ispod oka uputivši im čestitke na organizovanosti i udarničkom nastupu (ah, klete oči, tuđe-slađe). Beše tu i jedan naročiti čeoni pisac iz udruženja, takođe reprezentativnog, koji je podnosiocima inicijative zamerio na uskogrudosti, ministra uputi da malo razmišlja šta je to savremena a šta srpska književnost (ničim izazvana izostade duhovnost), dajući jedan sasma konstruktivan predlog: da se poveća broj časova srpskog jezika i književnosti u školama a svakako i broj knjiga u školskim bibliotekama (izdavaču i uredniku Iliću će ova inicijativa biti posebno draga, budući da se i sam bavio analizom naših obrazovnih programa i udžbenika, doduše malko drugačije od govornika).

Krugovi u žitu – hermenutičar u raži

Još od onomad, kada su UFO-i nebom preli, ostade na tlu neko čudno znamenje, kružnica upisana u još veću kružnicu upisana u još veću kružnicu..., u moru zelenog ili zrelog žita: koncentrični krugovi enigme. No, istina je uvek tamo negde i zapisano je da nema te tajne koja će ostati skrivena samo kad se križaju hermeneutičar i agent Molder. Tako i hic et nunc. Inicijativa neovisnih hermeneutičaru Iliću lako otkri koncentrični tlocrt i presek hijerarhizovane strukture: na vrhu ministar, u prvom krugu pisac, u drugom časo-pisar, u trećem bibliotekar – nigde knjižar, kako prozre vidilac. Istina, zaturi mu se krug četvrti, festivalac, i krug peti: velika loža Tradukija a ne pomenu ni akademsku elitu, kulturno još potrebitiju od svih pobrojanih krugonosaca. No, autor Ilić otkri suštinu: inicijativa pisaca počiva na ideji da pisci, poput nosioca praznog novčanika, moljakaju za pare državu, tačnije ministra Tasovca, odnosno Vučića gospodara, kako mu tepa satirički nakot, jer šta bi pisci drugo i tražili sem para (neće valjda teorije i interpretacije pored živih hermeneutičara). Dobro, videli smo da nisu bili prisutni samo pisci, ali pošli smo od medijskih izveštaja i potrebe da se vrati osam šezdeset i pisci zbratime sa radnicima, intelektualni s fizičkim radom, lap top makina i FAP mašina. Ako, nije loše, videće se opet na barikadama, ispred nekog ministrastva, razume se u delegaciji, kad opet budu tražili nešto.

E sad, zašto je Dejan Ilić u spisku više predloga inicijative pisaca vidi zaokruženu teoriju kulturnog polja a ne prosto spisak poređanih ideja za javno razmišljanje za koje potpisnici inicijative veruju da mogu da promene stvari na bolje? Možda je to profesionalna boljka profesorska a možda izraz plemenitog karaktera: pridati dubinu nečem trivijalnom i u suštini sebičnom. Zašto Dejan Ilić osporava ovu inicijativu kao neozbiljnu? Pored toga što ministar još nije autoru Iliću u poverljivoj depeši odgovorio o čemu je razgovarao sa premijerom Dačićem i zbog sledećih razloga: pisci predlagači nisu osmislili mehanizam kontrole dodeljivanja famoznih stipendija i zato što su se bezrezervno podali Ministarstvu, umesto da su tražili formiranje više fondacija koje bi stipendirale pisce.

Ovo su već ozbiljniji argumenti, zapravo tek su ovo argumenti a ne više olake diskvalifikacije. Iako nisam portparol inicijative, što sam rekao i g. ministru, uz opasku da sam skeptičan glede celishodnosti ovakvog razgovora, rekao bih da je ideja bila da se ovom inicijativom testira kako raspoloženje Ministarstva, tako i ostatka kulturne, posebno književne javnosti: da li je ministarstvo spremno za uvođenje i finansiranje nove institucije kakve su književne stipendije, koje sasvim lepo funkcionišu u susednoj Hrvatskoj, na primer, odnosno za doslednu primenu kriterijuma kvaliteta u rangiranje i shodno tome finansiranje književnih časopisa i književnih manifestacija. Što se tiče izdavača i otkupa knjiga, te bibliotekara, mnim, i to sam rekao, da će sami bolje znati šta ih tišti i kako to rešiti. Bibliotekari su zapravo jedini imali, van inicijative pisaca, suvisao i konkretan predlog za Ministarstvo: ukinite besmislenu proceduru javnih nabavki.

Odaziv ministra na inicijativu, tačnije njegov poziv na javnu raspravu učinio je da inicijativa pisaca postane vest i predstavljala je lepo iznenađenje koje je mnoge obradovalo. Ipak, nisam primetio nikoga ko nije o tom pozivu razmišljao na drugi način sem kao o jednokratnom političkom marketingu ministra. Uistinu, više od desetak dana posle susreta s ministrom, od kada se obavezao da će izdati javno saopštenje sa odgovorima na postavljena pitanja i inicijative, nema iz Vlajkovićeve ulice ni pisma ni razglednice. A sve „sitnice“ su ukazivale na šaradu: skupno druženje a ne pojedinačni razgovori sa bibliotekarima, izdavačima, piscima, zašto ne i knjižarima..., predstava za javnost umesto formiranje komisija ili stručnih grupa, ministrovo čitanje pledoajea umesto da je na kraju odmah odgovorio na neka od najakutnijih pitanja. Recimo, da je izneo svoj stav o proceduri za javne nabavke, stav o načinu korišćenja sredstava iz budžeta (opet ga je moja malenkost provocirala analogijom: ako se i u 2014. sve pare stucaju na obeležavanje 1. Svetskog rata, što će inače biti opšti evropski trend, kao što je 2013. bila posvećena srpskom caru Konstantinu, čemu ova jeftina gluma?), ili na jedno, opet moje, obaveštajno pitanje: da li je trač da nije hteo da se sastane sa direktorima dva najvažnija sajma knjiga u Nemačkoj, onog iz Lajpciga i Frankfurta, Oliverom Cileom i Tobiasom Fosom. A ako nije, šta mi jadni da očekujemo u budućnosti od razgovora sa njim?

Brave new pact

Dejan Ilić predlaže osnivanje Fondacije. S kim? Tačnije, treba li u to da bude uključeno i Ministarstvo kulture i informisanja? Zar to ne znači opet razgovarati sa g. ministrom, pod uslovom da se još jednom okuraži, što nije izvesno, da se sretne sa bilo kojim podnosiocima inicijative (mada je na kraju ovog razgovora tvrdo obećao da taj neće biti i zadnji)?

Dakle, ideja je bila da se testira raspoloženje Ministarstva i motivišu drugi da se priključe inicijativi, što je ostvareno mimo svih očekivanja. Onda dolaze na red pitanja koje postavlja Dejan Ilić. I tu se javlja niz nerešivih poteškoća: od toga ko će probati da pokrene novu inicijativu, s obzirom da se na razgovoru s ministrom pojavilo manje od trećine potpisnika ove inicijative (Filip David je umesto na suočenje s ministrom otišao na suočenje sa TV B92, te je i on, Ilićevim rečima, podelio nekoliko pedagoških šamara supotpisnicima inicijative), da ne pominjem modu koja je zavladala u nas na medijskoj levici, modu teških raskola i internih verbalnih giljotina. Do toga kako razgovarati i naći zajednički jezik sa nekadašnjim mejn strimom, miljenicima Demokratske stranke, poput PEN centra ili SKD-a, te ostalim predstavnicima književne scene, jer teško da se mogu ishodovati privilegije samo za jednu grupu na sceni. Nema pouzdanog načina kontrole dodeljivanja stipendija ili formiranja komisija, nema pouzdanog načina da se predupredi da se stipendije rastoče u formu neke nove nacionalne penzije u čijem dodeljivanju je vladao princip klijentelizma, nepotizma i ponižavajuće socijalne pomoći. Pravo pitanje glasi: da li je dobro da stipendije postoje bez obzira na to ko će ih dobiti ili je bolje da ne postoje ako će ih dobiti oni koji ih ne zaslužuju. Što se Fondacije tiče, ma kako bila formirana, opet pod uslovom da ima volje za tako nešto, ona mora biti formirana uz učešće Ministarstva, odnosno uz postignuti kompromis različitih udruženja, pojedinaca i inicijativa. Može li neko i zamisliti kompromis među ideološkim neistomišljenicima, kada se vodi ljuti rat među dojučerašnjim istomišljenicima?

Ali, ni to nije razlog da se ne pokuša da se stvari pomaknu sa mrtve tačke, posebno što nove vesti govore da ministar Tasovac dobija 2,6 milijarde dinara više u svojoj kasi za narednu godinu. Dakle, nije poenta treba li sa ovim ministrom nešto petljati, već možemo li se samoorganizovati tako da znamo šta hoćemo, da budemo spremni na dijalog sa ostatkom književne scene da bi se postigla neka poboljšanja u davanju za kulturu. Onaj ko se zadovoljava pravedničkom malicioznošću može mirno da nastavi sa svojim redovnim aktivnostima.