Istorija se nikad ne završava, samim tim ne završavaju se zablude i nekad dominantni koncepti.

Eto primera holivudskog blokbastera Marsovac Ridlija Skota. To je film koji tako ubedljivo kombinuje kolonijalističke sa hladnoratovsko imperijalističkim matricama, da iole promoćurniji gledalac može da stavi prst na čelo i zapita se u kojoj to godini mi živimo.

A, zapravo, pitanje o godini i famoznom 21. veku, koji po difoltu treba da bude nešto raličito od 20. veka, ali i od vekova koji mu prethode, jeste vrsta naivnog čuđenja, koje nije bez iskrene plemenitosti u sebi, čuđenje koje osećaju dobre duše uglavnom nesvesne sila koje oblikuju savremenu realnost ili savremenu umetnost.

Od samog početka svog postojanja, što posebno važi za film kao deo masovne ili popularne kulture, film se znatno više od ostalih umetnosti uspostavlja kao mesto oblikovanja i razvijanja ideoloških narativa. Ko to ne vidi, ili odbija da vidi na takav način, taj je nepopravljiv ignorant ili blažena arkadijska duša. Razume se, nije svaki proizvod masovne kulture jednako kontaminiran ili podređen svojoj ideološkoj tendenciji, još manje su to tzv. umetnička dela, mada je razliku između njih nemoguće povući, sem arbitrarno.

Marsovac Ridlija Skota je lik američkog astronauta koji je ne previše maštovita replika Defoovog Robinzona Krusoa, oličenja trijumfalne racionalnosti zapadnjačkog uma, kome je svaka prepreka, na pustom ostrvu kao i na pustoj planeti, u suštini mačji kašalj, odnosno zagonetka u koju je upisana i odgonetka – tek se treba dosetiti pravog rešenja. Sticajem okolnosti ostavljen na crvenoj planeti, nesrećni astronaut, žilavo jedno čeljade, pokazaće sva preimućstva volje za samoodržanjem udružene sa stručnim naučnim znanjima i veštinama. Nimalo slučajno uža struka mu je botanika, mada, kako ćemo se uveriti, nije nimalo nevešt ni u astro-mehanici, biohemiji, informatici, poznavanju tehnologija svemirskih letelica iz 90-ih i ljudske anatomije, dobar je i u vožnji rovera i, razume se, u odličnoj je fizičkoj kondiciji. Rečju, savršen vojnik, pardon naučnik. Otkud li se potkrala ovakva greška u analogiji?

Kažem nimalo slučajno botaničar, jer mu je primarni interes preživeti nekako 4 godine dok Hjuston-we-have-a-problem ne shvati da je on živ i ne pošalje promptno reskju tim po njega. Jer šta je par stotina milijardi dolara za ponovno spašavanje redova Rajana, tj. astronauta Marka. Mada – kad smo kod analogija, Tom Henks ima svako pravo na svetu da se žali što je morao da položi svoj filmski život da bi u životu ostao američki redov, povlašćen time što je američka vojska osetila moralni dug prema porodici kojoj je regrutovala četvoro sinova u 2. Svetskom ratu, pa kad su trojica poginuli, onda je odlučila da žrtvuje ceo vod ne bi li nekako spasila četvrtog. To je taj divni motiv viteške žrtve, svi za jednog a jedan za sve, kao sentimentalna kaša u srcu imperijalne ideologije.

Još kad krene izvoz na Zemlju: pravi organski krompir sa Marsa

Astronaut Mark je uspešno rešio svaki mogući problem: uzgojio krompir, uspostavio komunikaciju sa Hjustonom, rešio problem komuniciranja starom tehnologijom, problem samoće nadomestio ili ublažio solilokvijumskim selfi snimcima, te uz malo askeze (a šta je sveti ratnik bez podvižništva), uz minimalno sledovanje hrane i bez higijene, mesecima proveo na putu da bi došao do svoje letelice. Da bi se prepustio u ruke Gospoda, tj. u ruke pokajnički nastrojene posade, koja je rado okrenula krug oko Zemlje pa ponovo na Mars („Idemo na Mars, idemo na Mars!“), pa ga je poput loptice u bejzbolu hvatala u otvorenom kosmosu, uz još jedan astronautov podvig...

Za čitaoce sklone detaljima ostavljam rado da popišu sve tehnološke neverovatnosti, za one sklone Anatomiji kritike Nortropa Fraja da utvrde je li ovo više filmska bajka ili filmski mit, a za one više posvećene psihološkoj nauci – da se pozabave čeličnom voljom i samodisciplinom astronauta koji niti jedan minut nije pao u očajanje, u alkoholizam iz razumljivih razloga nije mogao, i digao ruke od svega.

Holivudski film je oduvek bio pouzdan geopolitički barometar, pa u tom smislu ni ovaj uradak Ridlija Skota ne omanjuje. Svečano je obznanjena nova svemirska koalicija SAD i Kine, uz ko zna zašto prisutne Britance. Istina, potonji su tu preko scena u kojima se javno i masovno na trgovima u Londonu, Njujorku i, valjda, Pekingu napeto i uživo, u real streamu, prati spasavanje redova-astronauta Marka. Kinezi su prikazani kao filantropi, ali imaju podređenu ulogu, kao što i treba, u NASA-inim operacijama. Istini za volju, tu je privatna kineska kompanija u pitanju, jer jedna zemlja a dva sistema, ili jedna partija a dva sistema, daje dovoljno mogućnosti da se pohvali kinesko privatno preduzetništvo u okrilju kletog komunističkog sistema. Eto, bilo da su oličenje čiste anglo-američke sućuti ili NATO-pobratimstva, ni Britanci nisu ostavljeni po strani. Nemci su zastupljeni sa jednim članom posade (rispekt za Angelu Merkel, Tajmovu ličnost godine), hispano zajednica takođe jedan član posade, Rusa nema, zaglavili se u drugim filmovima svemirskog žanra, nema ni Francuza, neka ih s njihovim galskom kultur-kočopernošću, a odustalo se i od megalomanije da se spasavanje astronauta prati na svim meridijanima, od Johanesburga do Moskve, i od Rio de Žaneira do Delhija i, recimo, do Sidneja, u čijoj je operi mogao da se izvede komad „Bože, čuvaj astronauta“.

Pravi imperijalni momenti nisu samo u „činjenici“ o američkoj dominaciji u svemiru i u tome da „samo“ SAD mogu poslati svoju ekspediciju na Mars, svoju a međunarodnu, razume se, čisto da se zna ko je lider, već u momentima kada astronaut Mark, nimalo uzdrman izgladnjivanjem, nehigijenom i fizičkim naporima, počne da meditira o kolonizaciji Marsa. Istina, on se tu gubi u razlici između domaćih i međunarodnih voda, pa sebe vidi kao svemirskog pirata, što je istina taman toliko koliko je NASA nevladina organizacija, ili, daleko bilo ogranak Pirate baya ili Wikileaksa. Dakle, važi i u pogledu Marsa: ko ga nađe, njegov je, ili ko ga ekspediciono obleži, sam je tutnuo sebi tapiju u ruke. Sve i ako je ne vidimo, posle filma Ridlija Skota, treba da znamo da se američka zastava, možda baš ista ona sa Meseca, Nila Armstronga, vijori i na Marsu, vijori jer smo videli i peščane oluje kako haraju po užarenoj crvenoj planeti, odnosno – leži negde iščupana i zatrpana debelim slojevima peska, ali to ne menja suštinu. Simbolička zastavica je pobodena a ono srednjovekovno ograđivanje poseda je započelo. A gde je tla, biće i krvi – dobro sad, neće biti baš uočljiva kad padne na crveni pesak – a kada bude tla i krvi, biće stvoreni uslovi za formiranje nove velike nacije: američkih Marsovaca.

I još malo na kraju o efektima filma, ili o tome kakva treba da bude propaganda da bi delovala. Jednostavno i kratko, treba da bude miksovana, kao špricer. U jezgru fabule mora da bude patetična i naoko univerzalna priča, recimo: o borbi pojedinca da preživi, ili da nađe svoju sreću uprkos preprekama, da se odupre nasilnicima i tako to, dok poluvidljivi celofan treba da nosi mašnicu sa prepoznatljivim proizvodnim ili vlasničkim made in. Otuda jedan u biti nacionalni proizvod, koji podilazi pozitivnim autostereotipovima sredine kojoj se obraća i unutar koje je nastao, postaje internacionalni hit, dovoljno širok da se prepoznaju ili upišu „univerzalne ljudske vrednosti“, koje će nekako bar iznivelisati kulturne razlike i žal neameričkih gledalaca što nacionalna zastavica njihove male zemlje nije ušivena negde na dresu, pardon uniformi, pardon letačkom odelu NASA-inog astronauta.