Beton br.230
Nedelja 02. maj 2021.
Piše: Mirjana Dragosavljević

Podruštvljena priroda

Koreografiju svakodnevnog života diktiraju multitasking i prekarnost, odlikuju hod na ivici sagorevanja, lica u (polu)frasu, težnja za što ritmičnijim izvođenjem poteza štikliranja zadataka na to-do listama. Scenografiju ovog grada oblikuju investitori i ciljevi izraženi u što višim brojkama inostranih turista, što skupljim kvadratom novoizgrađenih nebodera i kvartova.

Vreme za kontemplaciju, lenjost, dokolicu, piljenje u pejzaže bez ikakve svrhe i cilja, gotovo da ne postoji. A i sve je manje gradskih zelenih pejzaža, drvoredi jedan po jedan nestaju, zelenim površinama preti transformisanje u parkinge, pogled na reku sve više zagrađuju stanovi većini nedostižnih cena kvadrata. Pogled na reke postaje roba, poželjni dodatak u oglasima za kupoprodaju elitnih nekretnina.

U tako postavljenim odnosima sve veće klasne razlike produbljuju jaz između postojećih paralelnih narativa. Jedan od njih sve češće i žešće postavlja pitanje ekološkog otiska koji za sobom ostavljamo, kvalitet vode i vazduha kakav će nam biti u vremenu koje predstoji.

Koristeći geografski toponim Bele stene, Vladimir Bjeličić, i umetnik i istoričar umetnosti, koristi obe svoje uloge da kroz višeglasje i višeslojnost svoje prve samostalne izložbe „Bela stena_prevođenje sećanja“ prosledi poruke, iz ne tako davne prošlosti, o značaju trenutka u radnoj nedelji kada opisana koreografija stane i scenografiju grada zamene pejzaži iz prirode. To je trenutak kada može da se pilji u zeleniš ili vodu, da se ne proizvodi ništa, ne dostižu targeti, ne obavljaju privredne delatnosti, ne plasiraju ideje, proizvodi i usluge na tržište, ne ispunjavaju tabele, ne plaćaju fakture.

Dokolica je izgurana iz naše stvarnosti, a nedavno je bila tu. Svojoj dvostrukoj ulozi, Bjeličić pridružuje glasove svoje bake, ujaka i majke, kako bi nas vratio u imaginarijum vikenda. Vraća nas vikendicama u gradskim prostorima koji nisu urbanizovani, arhitekturi koja nije invazivna ili agresivna prema prirodi, već je temporalna i u skladu sa životom reke i okolnog rastinja, skromno sagrađena od privremenih materijala i po potrebi, može svakog trenutka da se rasklopi, ostavljajući minimalni trag za sobom.

Koristeći različite uloge i glasove, medije i formate, Bjeličić nas podseća na letnje noći u kojima su se svici osećali bezbedno, a mi smo imali dovoljno fokusa i vremena da ih posmatramo slušajući cvrčke koji se baškare u travi i grmlju. Priče o sojenicama, rečnoj adi, žalosnoj vrbi, virovima i svicima, evidentno nisu tu da bude nostalgiju i vrate nas u bezbrižnost detinjstva pasivnog sećanja radi, već govore o (ne)jednakosti koja se manifestuje kroz (ne)dostupnost slobodnog vremena, javnih dobara, prirodnih resursa, krova za odmor. Ne egzotični odmor koji je jednokratni spektakl na dalekim destinacijama, već onaj koji je svakog vikenda tu, redovno i sigurno, u kontinuitetu, onaj koji nas izmešta iz frasa u stanje koje nam dopušta da maštamo i mislimo o stvarima koje su naizgled nevažne i beskorisne, ali predstavljaju egzistencijalnu potrebu i preduslov dostojanstvenog života koji, kao što Bjeličić naglašava, nije zasnovan na eksploataciji, već savezništvu ljudi i biljaka.

Štrafta arhiva

2021.

2020.

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.