Beton br.236
Četvrtak 28. oktobar 2021.
Piše: Aleksandra Sekulić

Oktobrova nesetnica

„Uuuu-uuu-uu: tako su odzvanjali prostori; i – je li to bio zvuk? Zvuk – nekog nebilog smisla; i on je dostigao retku snagu i jasnost, „uuu-uuu-uu“ razlegalo se poluglasno poljima prigradskim Moskve, Petrograda, Saratova: ali fabrička sirena nije svirala, vetra nije bilo; i – ćutao je pas.
Jesi li slušao oktobarsku tu pesmu: hiljadu devet stotina pete?“

Andrej Beli, Petrograd

Oktobar, mesec kada se nešto komemorativno misli i piše, posebno o događaju koji tako dugo odzvanja. Pogađate svi – to je godišnjica velikog studentskog protesta u Beogradu 2011. godine. Naravno da ne pogađate svi ovu desetogodišnjicu, kao što ni u ludilu ne mogu zamisliti da se neko pomisli na, po nesećanju srodni, protest na Filološkom fakultetu iz 1998. godine povodom tadašnjeg Zakona o Univerzitetu i ukidanja Katedre za opštu književnost i teoriju književnosti. Za one sa starijim ulaznicama – sećate se, ova su dva protesta bila u razgovoru na stranicama Betona 2011, i taj razgovor se i dalje odvija, zadržao je i gotovo istu aktuelnost. Možda je negde na internetu još uvek dostupan video razgovora na Filološkom fakultetu te jeseni 2011, kada je postojala pretnja nasilnog gušenja protesta, te je kao u priči „Aska i vuk“, diskusija o studentskim protestima od 1968. do 2011. trajala dugo u noć i garantovala trajanje protesta ovim zajedničkim viševremenskim dežurstvom (od 1968. i Borke Pavićević do 2011. i Jelene Veljić, u jednoj filološkoj sali ispunjenoj studentima nekadašnjim i aktuelnim, iza barikade). Juče sam ušla u zgradu Filološkog, čisto da preklapajuće mape ovog fakulteta osvežim i vidim šta je od topografije u ovoj zgradi slično vremenima ovih protesta – ostala je bista studenta ubijenog u demonstracijama 1935, i ostala je spomen ploča studentima Filološkog koji su učestvovali u Narodnooslobodilačkoj borbi, i to jeste konstanta koja je i meni (današnjoj) dovoljna. Nov je samo jedan sto na kojem stoji usamljeno sredstvo za dezinfekciju ruku, tu negde gde su stajale barikade 2011, znate one sa onog drugog videa, barikade kod kojih su profesori Filološkog fakulteta fizički napali studente u protestu.

Ovaj je oktobar na sebe navukao još jednu godišnjicu: godišnjicu izložbe grupe Momci u Staroj kapetaniji u Zemunu, u okviru Festivala nesvrstanog stripa Novo doba 2020. Sigurna sam da će ta izložba, uprkos nasilnom uništenju, cepanju, i zastrašivanju, još odzvanjati ili negde uveliko postoji, titra i čeka, nekom „hodniku koji se pretvara u grožđe“, da se prisetim samo jednog od izdanja ove grupe. Pored velikog festivala Novo doba, ovog se oktobra desio i razgovor Wostoka, Zografa i Marije Samardžić, u Centru za kulturnu dekontaminaciju, o uticajima američkog underground stripa na scenu u Jugoslaviji i Srbiji. U razgovor je uključen i Jugoslav Vlahović sa svojim čudesnim arhivom, čime je vremenska mapa domaćeg strip andergrounda i navedenih uticaja proširena u dubinu dvadesetog veka, same 1960te, što je dobar rezultat za projekat sa naslovom „Usponi, padovi, domašaji i promašaji, i ono što smo zaboravili…“ Viri iz CZKD arhive još jedan oktobar, Kišov, koji je 2012. godine povodom godišnjice smrti pisca upriličio razgovor o književnom delu Danila Kiša „Peščanik“ i filmskom delu Sabolča Tolnaija „Peščanik“; tada je još bilo moguće misliti o ovom filmu u nekom školskom programu.

U ilegalu sećanja, ili prividino nesećanje, povukao se i mnogi oktobar pre one 2008. godine kada je zbog posete ruskog predsednika Medvedeva naprasno vraćen jedan broj ulica (nazivom) oslobodiocima Beograda iz 1944, a pogotovo pre aktuelnog državnog galimatijasa svih formata priredbi, proslava i proslavskih elemanata: kostima, reenactmenta, nespretne aproprijacije, preklapanja i falsifikata; asimilovanja suprotnih strana i ideologija, nevolje sa apsurdima revizionizma, sporadičnih blamova „u ime naroda“ (da, mislim na onu izložbu) i poturenim recitacijama fašističkih bardova i zboraša. Dakle ti oktobri „pre“ ovoga spektakla brisali su, ulicu po ulicu, sećanja na korake narodnooslobodilačkih odreda (više o tome u filmu „Nestanak heroja“ Ivana Mandića), ne bi li ulice postale prazno mesto spremno za prigodne priredbe kojeg god stranog moćnika ili investitora, za orkestriranu šetnju, paradu, litiju; popločane, p(r)okockane. Tako je moguće očekivati na njima bilo šta, kartonske tenkove, preobučene ministre, „alternativne činjenice“, cirkus nelagode sa istorijom i njenog preoblačenja. Hvala saspensu, ovaj oktobar nam već najavljuje bilbordima po Beogradu jedan takav praznik, za sistem uvek nezgodnog sećanja na veliki revolucionarni događaj, oslobođenje Beograda od fašizma koje su izvojevali Narodnooslobodilačka vojska i partizanski odredi Jugoslavije i Crvena armija, a za nas to će biti i godišnjica izlaska knjige Milana Radanovića „Oslobođenje. Beograd, oktobar 1944“.

I interna je godišnjica, naše velike izložbe na ovim stranicama, časopisa Beton – godišnjica izložbe „Uzemljenje“ održane u novinama/objavljene u oktobru 2018. „Uzemljenje“ je okupilo radove umetnika kojima je uspostavljen kritički prostor, nasuprot galerijskim prostorima Beograda u vreme Oktobarskog salona, u vreme kada je premijerka Srbije na drvo želja koje je umetnica Joko Ono ponudila, okačila i svoje misli o Srbiji. Oktobar kao da isparava iz naslova ove manifestacije likovne umetnosti (Beogradsko bijenale), jer već dugo nije bilo pravog razgovora o njenom oktobarskom poreklu i današnjem značenju toga oktobra za Beograd.

U potrazi za značenjem, dolazimo do onog prvog, velikog Oktobra, ni petog ni šestog, već Oktobra koji je veliko slovo zaslužio revolucijom koja je promenila svet pre stotinu godina, i koji je zato tako duboko sakrivan, potiskivan, preznačavan, (još uvek) nevidljiv iz sveta uglibljenog u epidemiju, siromaštvo i surovost.

Štrafta arhiva

2021.

2020.

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.