Beton br.238
Utorak 28. decembar 2021.
Piše: Aleksandra Sekulić

Na barikadama – o Festivalu autorskog filma 2021

U ovom tekstu biće reči oko filma, ali ne i o samim filmovima; prosijavanje filmskih projekcija biće retko, međutim ima štofa za paper movies, pokazalo se da su i u toj formi veoma snažni. Doduše, ima pozadinske muzike.

(Sreda popodne 24. novembra, ispred Predsedništva Srbije na Andrićevom vencu je nekoliko stotina ljudi, prolazim pored transparenta „Zrenjanin je žedan“, ljudi kliču jer stižu grupe iz Jadra i Rađevine, čuje se najava da će se blokirati putevi u subotu, ukoliko se ne povuku Zakon o eksproprijaciji i izmene Zakona o referendumu.)

Na svečanom otvaranju Festivala autorskog filma u Beogradu 26. novembra 2021, organizatori su pozvali sve studente reditelja i profesora Gorana Markovića na binu, i tako su mu uručili nagradu za životno delo koju dodeljuje Festival. Već se te večeri osetio jedan višak u atmosferi, publika ovog festivala inače se smatra svojevrsnom zajednicom još od ratne 1994. godine kada je osnovan, i podmlađuje se redovno; ali nisu ovi dugi aplauzi bili obični, niti su uvodni govori Srđana Vučinića i Stefana Ivančića bili samo protokolarni. Festival je mesto susreta, a u vremenskim umetnostima i zajedničkog protoka vremena, te su i vesti zajedničke, čak i ako ne stižete posvećeno da ispratite intenzivan program.

(U subotu 27. novembra nagledanije pokretne slike bile su one iz Šapca, sa blokade, odnosno snimci sa mobilnih telefona na kojima se videlo kako je blokadu na putu pokušao da probije bager, kroz ljude, a bilo je pred njim i dece, što se vidi na nekoliko snimaka. Vidi se na tim snimcima kako se jedan čovek penje na bager, dok vozač bagera ne zaustavlja, bez obzira na ljude koji su se popeli na bagersku kašiku, a njegov „snimatelj“ sa strane snima ceo proces „probijanja“; upravo je taj „snimatelj“ nogom odgurivao čoveka koji se penje, na šta je čovek levicom uzvratio nekoliko puta, uklonio snimatelja i zaustavio bageristu od dalje „vožnje“. Iz kolone službenih automobila izlazi grupa ljudi sa motkama i čekićima i udara ljude koji protestuju, oni uzvraćaju, ali na kraju kolona službenih automobila prolazi. Naknadno saznajemo da je kolona išla na rođendan SNS u Beograd, da su ljudi sa bagerom, motkama i čekićima mahom članovi i funkcioneri lokalnog SNS. Čovek koji je zaustavio bager je prozvan „građanska levica Srbije“, a njegovo je ime Dragan Milovanović Crni. Mediji sa nacionalnom frekvencijom su se obrušili na „nasilne proteste“, mreže su preplavljene podrškom za Crnog, koga je policija privela, u Šapcu su protesti za njegovo oslobođenje. Kruže i snimci i slike sa protesta i blokada u nekoliko gradova i sela u Srbiji, slike policijske brutalnosti, vesti o hapšenju učesnika.)

Bilten Festivala autorskog filma zove se Žurnal, što aludira i na film „Žurnal o Želimiru Žilniku“ koji će biti prikazan na zatvaranju festivala, a koji, opet, naslovom aludira na Žilnikov film „Žurnal o omladini na selu zimi“ iz 1967.

(Nedelja je 28. novembar, i žurim sa Trga Republike na kojem je održan protest protiv nasilja koje se obrušilo u subotu 27. novembra na ljude koji su u nekoliko gradova u Srbiji blokirali saobraćajnice jer se protive Zakonu o eksproprijaciji i planovima da se iskopava litijum koje država razvija sa kompanijom Rio Tinto. Zbog hapšenja Crnog i slobodnog kretanja po Šapcu lica sa motkama i čekićima, zbog hapšenja ljudi sa protesta u drugim gradovima, ljudi su na Trgu bili besni i skandirali „Crni, Crni!“, i najavljene su akcije solidarnosti za oslobađanje privedenih i njihove sudske troškove, kao i nastavak blokade 4. decembra.)

Desiće se da, dok žurite kroz hol na film Radua Žudea (njegov novi film „Baksuzni seks“ zaslužuje poseban tekst ) čujete „Filmski centar još nije objavio odluku, a prošao je zakonski rok“, i odgovor „izmišljaju razlog da odbiju“. I onda još i „ako se to desi, solidarnost sa kolegama, i članovima komisije!“. Dok još bruji aplauz posle filmova „Raseljeni“ Samira Karahade i „Rampart“ Marka Grbe, i trepere VHS teksture iz porodične arhive 1999, biće nekih domahivanja, vesti i dogovora. Uskoro će svima biti jasno da je tema bila Konkurs za eminentne reditelje Filmskog centra Srbije (FCS), za koji je komisija koju je imenovao FCS objavila svoje odluke, obrazložene za svaki od tri odobrena projekta: "Škartovi" Srđana Dragojevića (sa 30 miliona dinara), "Doktor D" Gorana Markovića (sa 24 miliona dinara) i "Sloboda ili barbarizam" Želimira Žilnika (16 miliona dinara). Komisiju su činili: dekan Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu Miloš Pavlović, dekan Akademije umetnosti u Novom Sadu Siniša Bokan, direktor Jugoslovenske kinoteke Jugoslav Pantelić, reditelj i predsednik Udruženja filmskih umetnika Srbije Milan Knežević, i scenaristkinja Biljana Maksić.

Usledila je odluka Upravnog odbora FCS koja je, bez ikakvog obrazloženja, sadržala samo informaciju da je UO izglasao da se ne prihvata odluka komisije. Rok za ovu odluku uveliko je već bio prošao, ali nije to najneobičnije njeno svojstvo – to je prva odluka u istoriji FCS kojom Upravni odbor odbija odluku komisije koju je sam formirao da razmatra prijavljene projekte, na bilo kojem konkursu, ikada. Filmska javnost je bila uvređena ovako flagrantnim poniženjem, i uskoro dobila novo – u formi Saopštenja Filmskog centra Srbije. Krcata sala na zatvaranju Festivala, Kombank dvorana – opet, nekada Dvorana Doma sindikata, teško se odvići – brujala je podsmešljivo o ovom nespretnom tekstu, koji je doneo nekoliko objašnjenja odluke Upravnog odbora da poništi odluku sopstvene komisije. Pokušala sam da tekstu priđem ozbiljno, ali teško je, obrazloženja ima previše jer nijedno ne stoji: predloženi projekti su ranije bili odbijani na drugim konkursima FCS (odmah pomislim – pa ovo je bio poseban konkurs za eminentne reditelje, oni su prijavili projekte koje žele, poštujući propozicije konkursa koje nigde ne pominju takva ograničenja, nije li to bila poenta); ovako nijedan projekat ne bi dobio dovoljno novca (ponovo – ko je odredio budžet i ograničenja pre objave konkursa? Sredstva koja se za dugometražni film dobiju su samo baza za finansiranje koje se potom obezbeđuje i kroz druge fondove), ali ide i dalje sa primedbom:

„Imajući u vidu da je inače mali broj reditelja koji mogu konkurisati na ovaj konkurs, smatramo da je bolje da jedan projekat dobije značajna sredstva, nego sva tri prijavljena projekta nedovoljno. Uvideli smo i da je potrebno povesti računa i o starosnoj strukturi reditelja, gde bi neku vrstu blage prednosti imali oni stariji.“

Ovo je već i za mene izazov da tekst ozbiljno razumem. Osim što predlažu rediteljima da se međusobno nadmeću za ukupnu sumu (može biti samo jedan!), uvodi se i starosna prioretizacija koju možemo shvatiti na dva načina: postoje kriterijumi po kojima valjda Žilnik (rođen 1942) i Marković (1946) moraju još da se dokazuju dok ne budu u poželjnoj starosnoj grupi. Ja zaista verujem da mnogi sa mnom dele ubeđenje da je Žilnik po mnogo čemu, a najviše po stvaralačkoj energiji, mlađi od nas, ali kojom će se dokumentacijom ostvarivati „blaga prednost onih starijih“ i da li je to relativna kategorija u odnosu na ostale prijavljene, ili neka apsolutna mera starosti? Pitam za druga. Drugi način da ovo čitamo jeste diskretni poziv poželjnijem autoru da da legitimitet za ovu operaciju.

Dakle, biće ponovo objavljen ovaj konkurs, kaže se dalje u Saopštenju, pomislim – ko će prihvatiti da bude u Komisiji, da učestvuje, da se bavi tim konkursom posle pokaznog primera da se može desiti da ponovo bude pogažen, pa tako sve dok se ne dobije „pobednik“ po ukusu UO? U celom saopštenju najtužnija je rečenica upravo na početku:

„Odajemo veliko priznanje i poštovanje komisiji koja je radila svoj posao profesionalno i odgovorno.“

jer za njom sledi pobijanje svih profesionalnih i odgovornih poslova te komisije.

Međutim u saopštenju ima i razumevanja, samo je čudno:

„Razumemo da je postao deo uobičajenog javnog miljea da se politizuje svaki konkurs, da se proglašavaju za žrtve svi koji nisu dobili sredstva za film iako ih država redovno podržava (…)“

Ovde je čudno jer su žrtve oni koji su zapravo dobili sredstva odlukom Komisije, ali ova pošast politizacije zaista preti da naruši dostojanstvo ove odluke UO koja poništava odluke komisije, koja bi inače bez te „politizacije“ bila besprekorna? Na kraju Saopštenja se „brani“ predsednica UO FCS Jelena Trivan, od „napada“ Gorana Markovića.

Ovako je FCS saopštio/obrazložio odluku kojom je UO FCS odbacio predlog konkursne komisije, mada je svima bilo jasno da je projekat koji nije smeo da prođe zapravo projekat Gorana Markovića „Doktor D“ koji se bavi promenom identiteta ratnog zločinca. Projekat Srđana Dragojevića „Škartovi“ bavi se periodom bombardovanja 1999. Naziv projekta Želimira Žilnika „Sloboda ili barbarizam“ je parafraza filmskog projekta „Sloboda ili strip“ iz 1972, čiji je scenario nedavno objavljen u sabranim delima Branka Vučićevića (u izdanju Filmskog centra Srbije). Srdan Golubović, Stefan Ivančić, Ognjen Glavonić i mnogi drugi filmski radnici pozivaju na reakciju i protest protiv cenzure.

Zatvaranje festivala autorskog filma mogu da opišem iz publike: žiriji su dodeljivali nagrade, videli smo snimke obilaska lokacija filmova Gorana Markovića koje je Festival za goste organizovao u sklopu specijalnog programa Markovićevih filmova, i videli smo film „Žurnal o Želimiru Žilniku“ Janka Baljka. U filmu, između ostalog, pratimo „otkrivanje“ filmske kopije „Sloboda ili strip“ iz 1972. godine za koju se verovalo da je uništena, gledamo je kroz pomalo suzne oči Želimira Žilnika i Karpa Godine, u montaži. Janko Baljak sa bine govori o pokušaju uvođenja cenzure i prenosi zaista brojnoj publici događaje u vezi sa konkursom za eminentne reditelje Filmskog centra Srbije.

Paper movie: Žilnik sa bine u prepunoj Kombank dvorani (može da piše i bivši naziv: Dvorana Doma sindikata) moli da ne tapšemo njemu više nego Goranu Markoviću, jer „Goran je više zaslužio“. Sutradan, 4. decembra, Gorana Markovića na Kosančićevom vencu, kada se vraća sa blokade Brankovog mosta, zaustavlja policija u civilu i preti mu hapšenjem zbog „nedoličnog ponašanja“. On neće da im da svoju ličnu kartu i kaže im: „Pa, uhapsite me“; Maja Lalić, glumica Branka Katić i drugi ljudi se okupljaju, slikaju, i policajci u civilu beže.

Saopštenje Saveta Festivala autorskog filma objavljeno na sajtu festivala brzo se širilo mrežama; postavilo je pitanje da li nam treba festival filmske umetnosti u zemlji u kojoj je upitna sloboda filmskog stvaralaštva.

„Da bi bila živa i delotvorna, umetnost mora da udiše vazduh slobode, mora da se temelji na pravu da stvaralaštvo ne poznaje granice i zabrane.“

(Protesti 4. decembra su okupili desetine hiljada ljudi u pedeset mesta u Srbiji, i uniformisane policije nije nigde bilo. U Novom Sadu grupa osoba kamenjem gađa okupljene na protestu, i ljudi iz protestnog skupa ne trpe mirno, već pojure za njima. U poslednjih pola sata inače mirne blokade na autoputu kod Sava centra u Beogradu, grupa navijača pali baklje na nadvožnjaku i baca ih na okupljene ljude u blokadi, ljudi iz protesta ih pojure.)

Članovi Upravnog odbora Filmskog centra Srbije podnose ostavke, svakog dana poneko: Sandra Perović, Aleksandar Saša Erdeljanović, Miroljub Stojanović, Anđelija Andrić… Filmski centar Srbije ponovo objavljuje konkurs za eminentne reditelje.

Janko Baljak podnosi ostavku na članstvo u svim telima Fakulteta dramskih umetnosti (FDU) zbog imenovanja Suzane Vasiljević, savetnice predsednika Aleksandra Vučića (i članice Nadzornog odbora Er Srbija, članice Upravnog odbora Košarkaškog saveza Srbije, članice Upravnog odbora Beogradske filharmonije), u članicu Upravnog odbora FDU. Između ostalog, u obrazloženju je naveo:

„Izbor Suzane Vasiljević u najvažnije telo FDU je afirmacija cenzure i autocenzure u obrazovanju budućih generacija umetnika. Zabrana novih filmova Želimira Žilnika, Gorana Markovića i Srđana Dragojevića u istom danu dovoljno strašno govori s kojom će se strašću aktuelni režin obračunavati s političkim protivnicima.”

Štrafta arhiva

2021.

2020.

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.