Hilel „Hili“ Kristal, vlasnik rahmetli njujorškog kluba CBGB (Country Blue Grass Blues) je nezaobilazna figura u istoriji rok muzike. Drži mesto u loži u kojoj se nalaze Brajan Epštajn, menadžer Bitlsa, Toni Vilson, veliki mag mančesterske scene i Malkolm MekLaren, „tata“ Sex Pistolsa. Rendal Miler je u svom ostvarenju pokušao da sagleda ponajviše lik i delo samog Kristala a potom i rađanje pank scene u SAD i posledice nastanka panka po današnju muziku. Miler je, sa filmografijom koja je oscilirala između srednjih i ispodprosečnih ostvarenja, sebi postavio veliki cilj. Doduše, reditelju su posao znatno olakšali izazovna tematika i dugogodišnja saradnja s izvrsnim Alanom Rikmanom.   Hili Kristal   Storija počinje u Njujorku, 1973. godine. Hili Kristal, neuspešni preduzetnik, sredovečan, razveden, siromašan i smoren (Rikman) kupuje propalu birtiju na Menhetnu i od nje pravi CBGB. Verovatno bi i taj poslovni poduhvat (kao i svi do tada uostalom) propao da mu na vrata nije pokucao menadžer legendarne grupe Television. Kristal je pristao da momci sviraju isključivo autorske stvari (tako je izbegavao plaćanje autorskih prava u slučaju izvođenja „obrada“) za smešan honorar od pet dolara po večeri. Rezultat: 50 000 bendova je prošlo kroz CBGB za 33 godine postojanja. Gotovo svako je imao priliku da se pokaže i dokaže. Neki od njih su vam možda poznati: Patti Smith, The Ramones, Talking Heads, Blondie, Voidoids, The  Dead Boys, Police, The Runaways. Od pet dolara su neki, kao Blondie, brzo stigli do osam hiljada za svirku. Ostalo je istorija, u zavisnosti od ugla gledanja, dobro proživljene ili potrošene mladosti. Rođen je pank.   E, sad, reći ćete vi – nisu li Britanci bili prvi? U filmu kategorično stoji da je ime fanzina Punk  posvećenog gnevnim underground klincima bilo od suštinskog značaja te da pank, koliko svoje korene duguje Sex Pistolsima, toliko može biti zahvalan i Lou Reedu, MC5, Iggy Popu (izrazito), Davidu Bowieju, pa i Sydu Barrettu, osnivaču Pink Floyda, kao i tradiciji brzih, žestokih pesama u trajanju od dve-tri minute što nas vraća do Chucka Berryja i Buddy Hollyja. Ispali brzo ono što imaš – poštedi nas kilometarskih solaža u maniru Led Zeppelina. Ljudi s ulice su glavni junaci pesama, ne oni koji ih posmatraju sa 110. sprata poslovne zgrade i filozofiraju o smislu života. Ljudi koji nisu porodica iz Gradića Pejton već na ivici da postanu Travis Bickle iz Skorcezeovog Taksiste (De Nirova „čirokana“ će, by the way, postati jedan od ikonografskih elemenata pank pokreta). Baš u tom  prljavom, stripoidnom maniru, Miler prikazuje život i dela Hilija Kristala – u tablama stripa koje povremeno u sebe „ukalupljuju“ scene iz filma a nekad, obrnuto, nacrtani likovi „ožive“ i postanu deo igranog filma. Ovakva naracija je s jedne strane ikonična, kao što je strip posvećen popularnoj ličnosti svojevrsno živopisanje i stvaranje mini kulta ličnosti, a s druge strane utiče na to da se što brže i što duhovitije servira veliki broj podataka što podseća na legendarni francuski strip Povijest rocka u stripu. Nažalost, ova „stripoidnost“ nije dobro raspoređena. Prva polovina filma je bremenita strip/igrani film kombinacijama, s nezaobilaznim „balončićima“ i komentarima koji nisu uvek najduhovitiji. Ono što je grafički loše rešeno je sam „strip“ koji se koristi u filmu. Naime, deluje previše precizno, umiveno, nema gnusobu vezanu za radove Roberta Crumba ili crnohumornost i ironiju Alana Forda. U drugom delu filma strip netragom nestaje e da bi „vaskrsao“ pri kraju. Veliki broj podataka i likova se ponekad teško prati i ovaj film stvarno zahteva da sa određenim predznanjem odete na projekciju. No, iako se čini da je CBGB snimljen za posvećenike, u njemu ima više netačnih podataka, zamenjenih hronologija. Tako u sceni u kojoj Patti Smith peva svoj veliki hit Because The Night u publici vidimo Iggy Popa u svom, danas bi se reklo outlooku iz 1975. godine,  mada je ova pesma snimljena tri godine kasnije. Ali, u filmu možete uživati i bez ove informacije.   Alan Rikman kao Hili Kristal u Milerovom filmu     Ono što je, s ideološke strane, zanimljivo u CBGB-ju  je da politike gotovo i da nema. Reditelj je dao „omaž“ Watergate aferi tako što na početku filma Hili gleda na tv-u čuveni „I am not a crook“ govor odlazećeg  predsednika Niksona. I, to je otprilike sve. U filmu se, doduše, spominje da je Nujork bankrotirao, što ne mora ni da se kaže s obzirom da je dobar deo „Velike Jabuke“  bio u ovo doba napušten, ruševan, s tonama ustajalog đubreta, uličnim bandama, drogom, hordama prosjaka i, generalno, atmosferom iz nekog postapokaliptičnog filma. Ipak, ova situacija, u kojoj se Hili i njegovi saradnici, svi odreda odbačeni i osiromašeni ekscentrici, rokeri, džankiji, Anđeli Pakla, bore s bubašvabama i spavaju u stanovima punim stenica, nema neko veće obrazloženje. Recesija je, šta se tu može. Sam Hili je, tokom dobrog dela filma, smorena ruševina od čoveka koja se, bezvoljno mrmljajući, vuče iz kadra u kadar. Ponekad ga nešto zanimljivijim učini njegov pas koji prazni creva gde stigne. Dođe čoveku da se zapita kako je ovaj čovek, koji deluje lenji od Velikog Lebovskog, uspeo da napravi ovako kultno mesto. Pomoću pametne, lepe ćerke (Ešli Grin) koja je sređivala sve račune? Možda, ali to nije cela priča. Ni približno.   Paralela koja se nameće pri gledanju CBGB  je ona s legendarnim 24 Hour People. Naime, Toni Vilson, veliki pokrovitelj mančesterske scene (Joy Division, New Order, Buzzcocks, The Fall)  i voditelj TV emisije So It Goes?, je u tom filmu ne samo sušta suprotnost Hiliju što se tiče visokog obrazovanja, životnih navika ili čistoće stana u kojem boravi, već i po živopisnosti karaktera. Vilson je pun slabosti, naročito prema ženama i drogi, pomalo intelektualni snob, rastrošan, živopisan lik kojem štošta prebacujete, ali mu istovremeno i praštate. Hili je čovek koji želi da pobegne od kamere  i spava kao medved. Ono što takođe izdvaja Vilsona, glavnog junaka i  naratora 24 Hour People (played by Steve Coogan, needless to say), jeste shvatanje kompleksne društveno-političke situacije u Velikoj Britaniji krajem sedamdesetih godina prošlog veka, laburističke vlade na izdisaju i dolaska torijevaca, ekstremne desnice oličene u „skinhedima“, kao i stavljanje delovanja bendova, barem nekih od njih, u određeni ideološki kontekst. Ono što je Vilson radio u tom periodu poseduje u sebi kako subverzivne i gotovo anarhističke aspekte, tako i one vezane za regionalizaciju Britanije i stvaranje svojevrsne mančesterske radničke republike.   Nastup grupe The Ramones u klubu CBGB   Ovim filmom Miler je podvukao razliku za koju se odavno znalo: američki pank, naročito njujorški, bio je više stvar muzičke forme, dok je ostrvski bio stvar forme i poruke, neretko one ideološke. Ruku na srce, ovaj film jeste neka vrsta vizuelne rokenrol čitanke i s te strane je zanimljiv, naročito ako ste u poziciji da neke scene pogledate frejm po frejm. Preterivanja po svim pitanjima (sex, drugs &violence), uspona i padova velikih bendova, anegdota o poznatim rokerima i bizarnih događaja ima koliko vam srce ište i vi ćete se sigurno zabaviti. Rikman je, sa svoje strane, uprkos deadpan humoru i zadatoj, basterkitonovskoj masci, uspeo da nam koliko-toliko približi Hilija Kristala i učini ga, ako ništa drugo, simpatičnim raspad-čikom. CBGB jeste deo istorije roka i neosporno veliko mesto koje je, kao i njegov osnivač, zaslužilo bolji film. Za utehu je to što je Hili, za života, doživeo da su mu se, na ceremoniji primanja u Rock And Roll Hall Of Fame zahvale „oni klinci prekoputa“ koji su prvu svirku svog benda održali pred publikom koju je Hili dovlačio s ulice. Ime tog benda beše Talking Heads. I  šta još reći? Ostaje nam da iščekujemo film o angažovanijoj, kalifornijskoj pank sceni, s akcentom na The Dead Kennedies i Black Flag.