Zašto svaki dokumentarac uznemirava? Zato što ne poseduje padobran fikcije (ili umetnosti).

Bilo bi zgodno uporediti western sa ovim dokumentarcem, posebno podžanr westerna koji sadrži narativ o pobuni pojedinca ili male zajednice protiv bande koja ih teroriše. Bilo da taj narativ polazi od figure usamljenog branioca zakona koji se suprotstavlja odmetnicima sam, bez pomoći uplašenog stanovništva, bilo da je reč o iznenadnoj pobuni onih koji su savladali strah za svoje živote (koji su svikli bez golema mrijet jada, Mažuranić), oružano ustavši protiv bande koja ih fizički zlostavlja i ekonomski eksploatiše. U oba slučaja narativ bi imao jedan obrt koji bi potom vodio uzlaznom linijom, ka nečemu što predstavlja moralni trijumf pobunjenika protiv nasilja, bez obzira da li uspeju da prežive postupak samoodbrane ili „odjašu u legendu“. U oba slučaja, po pravilu bi bila prikazana vremenski limitirana situacija, sa nedvosmislenom porukom i bez praćenja života posle okončane pobune, slično romantičnim komedijama i romansama, kao nekad u hertz romanima, koji okončavaju u trijumfu ostvarene ljubavi, uglavnom u sceni strastvenog zagrljaja, poljupca ili venčanja.

U dokumentarcima sve je drugačije. Život je, da parafraziramo izvesnog F. M. D.-a, nepredvidljiviji od matrice fikcionalnog zapleta, traje duže, ima više obrta koji menjaju karaktere protagonista i sadrži neizvestan kraj. Dokumentarac nas ostavlja bez nedvosmislene poruke, kao što nije imao ni glas iz off-a koji bi služio kao imitacija sveznajućeg naratora i bio pouzdani vodič kroz film. Pobuna protiv surovih kartela je nužna, plemenita i pravedna, ali, u isto vreme, nelegalna, moralno ambigvalna i na duži rok neodrživa. Zapravo (sledi li tu reditelj upravo matricu westerna?), u svojoj prvoj fazi, pobuna je bezuslovno vrednosno pozitivna i gledaoce obuzima jeza ushićenja dok prate kako se širi odbrambeni pokret među nezaštićenim seljacima, do tada prepuštenim na nemilost kartela. Kartela poznatih po gotovo ritualnoj surovosti, kojima nevinost i uzrast žrtve (uključujući i bebe), i masovnost egzekucija ne predstavlja nikakvu prepreku za „slanje poruke“, tj. za zločin i iživljavanje nad žrtvom. (Teško je oteti se pomisli na Artoa i njegov teatar surovosti pretvoren u banalnost mafijaškog zločina). I eto jasne poente prvog dela ovog dokumentarca: ako vladine snage nisu u stanju da vas zaštite, ako su vlasti korumpirane i žmure na nasilje kartela, samoodbrana je jedini izlaz, jer je časnije poginuti u otporu nasilju, nego ga kukavički i besperspektivno trpeti.

Samoodbrana i poslednji dani

Međutim, onda sledi obrt. Naoružani pobunjeni seljaci ne mogu biti država u državi, niti preko noći postati policija, sud i izvršna vlast u isto vreme. Pokazuje se zašto je podela vlasti dobra i kako apsolutna vlast kvari i pravednike. Pobunjenike u samopreuzetoj ulozi istražnih organa ne limitiraju nikakva pravila službe niti njihov rad kontrolišu nezavisni organi, civilni ni oni koji bi bili iznad njih u hijerarhiji službi bezbednosti. Po svom nahođenju upadaju u kuće, otimaju zatečene stvari, sude i presuđuju bez odluke suda, postepeno se predajući kriminalu. Tako od boraca protiv nepravde postaju njeni vinovnici. Okaljanih ruku, neki od lidera samoodbrane postaju laka meta za federalne vlasti Meksika, koje ih ucenjuju da postanu deo novih lokalnih odbrambenih snaga. Na kraju dobijamo kompletan paradoks: pobunjenici protiv kartela, besni na korumpiranu policiju, postaju deo te iste federalne policije, a neki od njih saradnici kartela sakriveni iza „plašta“ uniforme.

Da li se posle ovog „evolucionog ciklusa“ (bespomoćna žrtva – uspešni pobunjenik – omanuli pravednik) išta promenilo? I u čemu je glavni problem: u „paloj“ ljudskoj prirodi, osuđenoj na slabost i sklonost korupciji ili, pre, u nedostatku pretpostavki za demokratski sistem? U siromaštvu je nemoguće izgraditi demokratiju koja bi počivala na slobodnim građanima, nezavisnim instancama vlasti i poštovanju zakona naspram i iznad iskušenja brze i enormne zarade od narkotika. Zaključak na kraju Hajnemanovog filma gotovo je poražavajući: droga će se uvek proizvoditi, jer postoji potreba za njom. Jedino na šta se može uticati je ko će kontrolisati njenu proizvodnju, distribuciju i ubiranje prihoda, rečju – ko će biti (novi) Pablo Eskobar u datom trenutku. Ličnost pod maskom koja pred kamerama u noćnom snimanju demonstrira izradu metaamfitamina (kristal meta), kao u seriji Braking bad (samo na otvorenom), nosi policijsku majcu i kaže: „Dobro je, za sada smo mi ti koji imamo sreće“. Jer su u igri, živi su i kontrolišu posao.

Da li je Zemlja kartela film: o „bolnoj samoizdaji“ pojedinaca, o sistemskoj nemoći meksičke države da zavede vladavinu zakona, o nesrećnom plebsu koji trpi surovost kartela, o slabosti autooktroisanih zaštitnika nezaštićenih? Od svega pomalo. Pokretač i lider Samoodbrane, koji likom podseća na markantnog kauboja koji je ranijih decenija reklamirao Marlboro, dakle, koji odiše pouzdanošću, plebejskom demokratičnošću i nekakvim zrelim muškim seksipilom, nije odoleo iskušenju da uzima pravdu u svoje ruke i naređuje likvidacije uhvaćenih pripadnika kartela i nije bio u stanju da kontroliše i spreči zloupotrebe u ponašanju Samoodbrane kao lokalnih organa reda. Nije kontrolisao ni svoju erotomansku opsesiju ženama, izgubivši tako vlastitu porodicu. U poslednjoj sceni u filmu vidimo ga iza rešetaka državnog zatvora, psihološki i moralno slomljenog, ostavivši nasleđe pokreta koji je isprva običnim Meksikancima vratio nadu i sigurnost od bandi, da bi kao pokret i sam okončao u internim podelama i korupciji.

Čuvari granice u letnjem periodu

Njima nasuprot, na američkoj strani, iza zaštitnog zida, u Arizoni, reditelj Hajneman „slika“ nelegalni pokret „vidžilanata“, paravojne grupe koja samoinicijativno patrolira „štiteći“ granicu SAD i Meksika. Od paramilitarnih ekstremista postaju idealističke patriote koje o svom trošku i naizgled iz iskrenih pobuda žele da spreče krijumčarenje droge i ilegalnih emigranata iz Meksika na teritoriju Arizone. O njihovim motivima, za koje njihov lider kaže da su različiti i da se nužno ne slaže sa svakim ko im se dobrovoljno pridruži, dakle o ksenofobiji, rasizmu, militarizmu..., nema puno pomena u filmu. U „osvetnicima“ gotova da nema ni trunke revanšizma, ispoljenog nasilja ni, daleko bilo, zločina u obavljanju patriotske službe. Oni su obična ispomoć lokalnim snagama reda. Pa ako ih se sete za Dan bezbednosti...

Kako se dokumentarac nosi sa ovako složenom stvarnošću: popuje, zauzima stranu, potura skrivenu ideološku poruku, objektivno slika sve aspekte ili pojedine minimalizuje i ignoriše, pada u defetizam? Po mom utisku, reditelj ovog dokumentarca je, snimajući na lični rizik, uspeo da osvesti ambigvalnu i paradoksalnu stvarnost meksičke svakodnevice, zakazujući kod prikazivanja američkih dobrovoljnih patrola na granici. Svakako da nedostaju stručne analize, statistički podaci, vladina perspektiva, istorijat odnosa države Meksiko i kartela, ideološki bekgraund američkih vidžilantesa i primeri njihovog ogrešenja o humanost i ljudska prava. Ali, i ovako, reditelj dokumentarca Zemlja kartela, Metju Hajneman je sklopio uzbudljiv, upečatljiv i poučan film. On nema jedinstvenu poruku, to je film koji naginje pesimizmu, ali i upozorava na eksplozivnu sivu zonu pograničnog života, na žilavost opstanka kartela i industrije narkotika.

U dokumentarcu nema heroja, kao što su u stvarnosti svi žrtve: one koleteralne i one koje pokleknu pred iskušenjima: koje slomi ili siromaštvo ili strah i ucene. Čak su i zlikovci žrtve, žrtve jednog infernalnog circulus vitiosus-a, vrzinog kola u koje se na kraju uhvate i protivnici zla, postajući njegovi prilježni sledbenici. Izlaz je naravno u ratu protiv siromaštva, primarno, potom u borbi protiv kartela, a naporedo s tim, u jačanju pravne i socijalne države i demokratskog poretka.

Zvuči li to kao utopija kad je reč o „državi kartela“?

Zvuči, i verovatno jeste, ali ne bi smelo da bude. Možda je zaista jedini izlaz za države zahvaćene metastazama organizovanog kriminala kubanski scenario i revolucionarni preobražaj zemlje. Što, istini za volju, postavlja suštinsko kultur-istorijsko pitanje, o sazrelosti jednog društva za prihvatanje stvarne demokratije. Ako to nije slučaj, što zbog tradicije, što zbog stanja ekonomije i internih podela koje nije moguće pacifikovati demokratijom, revolucija deluje kao mnogo bolji izbor od lažne demokratskog simulakruma kao paravana za „zemlju kartela“ ili za vladavinu narko-bandi.