Početak storije o američkom suočavanju sa zločinima počinjenim u ime demokratije možemo smestiti u neimenovanu filmsku salu, negde u SAD, 1978. godine. U toku je projekcija filma Deer Hunter (Lovac na jelene) Michaela Cimina. Američki vojnici u munjevitoj akciji spašavaju vijetnamske civile od Vijetkongovaca, ali i južnovijetnamskih vojnika. Jedan čovek ustaje sa svog sedišta i ogorčeno viče: „To nije istina! To nije istina!“. Po jednoj verziji ove priče čovek koji protestvuje je reditelj filma Platoon (Vod, 1986) - Oliver Stone „ikona liberalnog Holivuda“. Po drugoj – John Pilger, čuveni australijski novinar i levičar. Iz publike dopiru reči negodovanja koje se svode na: „Sedi, smanji doživljaj, to je samo film, komunjaro!“ A film je, to svi znamo, zabava. Holivudu je trebalo da, desetak godina po završetkuvijetnamskog rata, makar delimično prihvati kritički pogled na pakao koji je odneo milione vijetnamskih civila i pedeset hiljada američkih vojnika.

Amerikanci – fini i ini

Današnja Amerika se, ako sagledamo sporo prihvatanje neugodne istine (što itekako podseća na Srbiju), ne razlikuje mnogo od one iz sedamdesetih godina prošlog veka. „Liberalno“ (kod nas bi to bilo građansko/socijaldemokratsko) gledanje na svet jeste danas prisutnije. Ipak, to podseća na onu mudroliju iz South Parka – konzervativci nam trebaju da bi svetu uterali strah u kosti i pokazali da nismo „pičkice“ a liberali su tu da pokažu da postoje i „fini“ Amerikanci.  Fokus je, u velikoj meri, čak i kod dela onog što se naziva „liberalnom javnošću“ na našim sinovima, našim jedinicama (uniformisane goste, s izlizanim motom: „ support the troops“ možete videti na svim kanalima, pa čak i u emisijama komičara Stephena Colberta i Jona Stewarta ), našoj patnji, našem 11. septembru, našoj odgovornosti za svetsku demokratiju, našoj obavezi, našoj misiji & viziji. Dakle, čak i kad se izlazi iz rata i trupe konačno povlače iz Iraka to čini jer „imamo previše žrtava“ ili „trošimo previše para“ a ne zbog toga što ne postoji nijedan realan razlog da budu tamo. Osim nafte. Ili minerala. Ili ljudskih prava. Ili nafte. I sudićemo onima koji su krivi za zločine počinjene nad civilima. Juče.

Da bi se, na neki način, opravdalo američko učešće u krvavim masakrima civila, fokus javnosti  treba okrenuti prema plemenitim primerima. I, baš kao što su posle Drugog svetskog rata Nemci većinski verovali da je SS počinio sva nedela a da se Vermaht „čisto“  borio, američku i svetsku javnost treba ubediti da su, iako je bilo „propusta“, „kolateralnih grešaka“, „CIA operativaca van kontrole“, obični „G.I. Joes“ služili otadžbinu verno i časno. Taking Chance (2009) Toma Alderidgea je road-movie u kojem glavne uloge tumače sanduk u kojem se nalazi telo američkog heroja i oficir (Kevin Bacon) koji je zadužen da ga isprati do groblja. Naravno, gde god da prođu, obični ljudi u strahopoštovanju skidaju kape, mole se, raspituju kako je junak poginuo. I to traje i traje, na svu sreću samo 77 minuta. Nezgoda sa Taking Chance je upravo u tome što ako kritikujete film dolazite u opasnost da zazvučite bezosećajno jer seirite nad ugašenim mladim životom. Argument državne propagande je jasan: „Momci su verovali u šta su verovali, borili su se za našu zemlju. Zar nije red da im se ovim filmom oda počast?“ Gubitak bilo kog ljudskog života je tragedija za sebe, ali šta ako se sistem krije iza sanduka profesionalnog vojnika? I kako to da u filmu Taking Chance niko ne potegne pitanje: „A zašto je uopšte morao da ode?“ Čini se da kad patriotizam progovori, svi moraju da zamuknu.

Adrenalinski junkie

Hurt Locker (2008) rediteljke Kathryn Bigelow se, na prvi pogled, fokusira na muke narednika Williama Jamesa (Jeremy Renner) zaduženog za demontiranje eksplozivnih terorističkih naprava diljem Iraka. Uglavnom uspešan (osim kad stigne prekasno) James je novi tip američkog heroja koji nema mnogo veze sa onim alfa-mužjačinama kakve smo, počev od Johna Waynea i Gary Coopera a zaključno sa Bruce Willisom, viđali na filmskom platnu. On oseća, pati, ima traume, probleme u komunikaciji sa okolinom, probleme sa pokazivanjem osećanja. Da Sigmund Freud rezerviše Jamesu mesto na psihoanalitičkom kauču, otkrio bi prave majdane frustracija koji bi možda i njega zapanjili. Bez obzira na sve, James se bori, nastavlja, dok mu pustinjski vetar vitla u glavi a delovi tela njegovih saboraca lete na sve strane. Razlog tome je ne samo osećaj odgovornosti  i altruizam, već i adrenalin koji se oslobađa svaki put kad je u opasnosti. James je, dakle, živ samo kad rizikuje. Sve ostalo je dosadno kao dupli čizburger i mlaka soda. James ima onu osobinu koja njegovu zemlju izdvaja u odnosu na sve druge – spreman je da, na svoju ruku, rizikuje. Preneseno na svetsku politiku: ukoliko SAD, bez konsultovanja s drugim nacijama,  ne ulete naglavačke u neki sukob, ne dobiju svoje kupanje u čeliku, omekšaće i postati, baš kao Velika Britanija, bezubi imperijalni lav. Ovaj film vrišti: „Borba oblikuje čoveka“, baš kao što su brojni američki filmovi (s akcentom na filmove o tinejdžerima i sportistima), i to naročito u epohi reganizma, poručivali: „Samo radi vredno, veruj u sebe i uspećeš“.

Torture never stops

Sličan pristup građenju lika je Bigelow imala u filmu Zero Dark Thirty (2012) apologiji „mučenja  koje nije mučenje“ već waterboarding (čitaj: davljenje vodom), puštanje heavy metal muzike, stavljanje povodca uhapšeniku i njegovo razgolićivanje pred ženom, dakle repertoar izvođen na velikim scenama Abu Graiba i Gvantanama. Mlada CIA operaterka Maya (Jessica Chastain) (za koju se govorka da je „ajkula“i da je regrutogana za CIA  u srednjoj školi) se suočava sa pomenutim repertoarom koji svesrdno izvodi kolega Dan (Jason Clarke), koji iza sebe već ima stotinu ovakvih saslušanja  i „malo je umoran od cele priče“. Nižu se mučenja na tzv. „Black Sites“, tajnim lokacijama CIA raspoređenim u Saudijskoj Arabiji, Poljskoj, Pakistanu. Malo kršenje ljudskih prava plus međunarodnog, ali – koga briga? Iako spolja potpuno mirna, Maya,  se isprva  opire, što čujemo u par rečenica razmenjenih sa  Danom. Suočena sa argumentacijiom – aut Bin Laden aut nihil,  Maya shvata da je to jedini način da se dođe do ultimativnog cilja, tj. do likvidacije Osame Bin Ladena.  Štono kažu Amerikanci: „It’s a dirty job but someone’s gotta do it!“

Kako opravdati tolike scene torture? Dovoljno je čuti snimljene glasove umirućih ljudi u zapaljenim njujorškim „Bliznakinjama“ 11. septembra 2001. godine, videti snimke terorističkih napada u Londonu, Rijadu, Islamabadu i sve će vam biti jasno. Neprijatelj je nemilosrdan i protiv njega se treba boriti svim raspoloživim sredstvima. Maya, čija je koleginica i drugarica izgubila život jer je verovala teroristima, ima i ovo, lično, dodatno opravdanje za sve što namerava da učini. Pravednički gnev je starozavetni Gnev Gospodnji a u ovom slučaju su izabrani narod Amerikanci koji će, gle čuda, sravniti „nevernike“. Maya, prateći sumnjivi trag, dolazi do „adrese“ Bin Ladenovog skrovišta i predstavlja se najvišim državnim zvaničnicima kao motherfucker who found him. Ona, nimalo slučajno, ovom izjavom pokazuje da je ne samo snažna kao muškarac nego i opasnija i odrešitija od muškarca. Njoj ne treba niko i ništa osim posla – za osam godina ona, izgleda, nema ni momka ni ljubavnika. Osamila se zbog Osame. Bleda, crvenokosa, ona, nimalo slučajno, podseća na keltsku kraljicu Budiku koja je, iz odmazde za pljačku i silovane kćeri, razorila dva rimska grada i pobila čitavu legiju.

U američkom slučaju, Gnev Gospodnji je oličen u razbarušenim neobrijanim komandosima koji se bave bacanjem potkovica i dečačkim ludorijama u nekoj avganistanskoj pripizdini. Supertihim helikopterima se spuštaju u Bin Ladenovo dvorište (Abotabad, Pakistan)  i, na drugarski, „kul“ način, likvidiraju vođu Al Qaide i njegove sledbenike. Celu akciju, u „direktnom televizijskom prenosu“, prate američki Predsednik i članovi tima. Još jedan dokaz američke tehnološke i, ništa manje, medijske nadmoći. Slike akcije obilaze svet ali, one, kao i svaki drugi dokument o ubijanju, nisu toliko jezive koliko atmosfera koja nije opisana a vladala je u prostorijama onih koji su likvidaciju odobrili. Treba samo videti reakcije Obame i Clintonove pa će vam sve biti jasno. Kao da su gledali neki napeti akcioni film koji se završio hepiendom. A komandosi likuju nad telima pobijenih terorista na način koji veoma podseća na komentare američkih pilota po pogađanju meta u Iraku (i drugde): „Sredio sam to sranje!“, „Sad su sjebani!“, „Gori, drkadžijo,gori!“. Vreme je da se pokupi  Bin Ladenov leš i zbriše kući.

Slovenački filozof Slavoj Žižek je, u svom komentaru o ovom filmu (https://www.youtube.com/watch?v=B57bdjIxfQ0) primetio da Kathryn Bigelow posmatra etičke probleme mučitelja Dana i Maye kroz protestantski osećaj krivice. Naime, po Žižeku, kao katolik možete uraditi bilo kakav zločin, ali ako se posle toga ispovedite, biće vam oprošteno. Kod protestanata možete uraditi bilo kakav zločin ako vam je posle njega barem malo krivo. Mayi je malkice krivo. Ona, na kraju filma, lije suze u praznom vojnom avionu. Maya je, kao i narednik James iz Hurt Lockera, emotivno ljudsko biće i povukla je neke ekstremne poteze, ali u ime opšteg dobra. Normalno je da pati i da joj je krivo. Šta biste vi uradili u njenoj situaciji? Pomogli da Al Qaida pobedi? Istina je da ste tehnološki razvijeni, da vaši sateliti vide svuda, da možete da potkupite maltene bilo koga na planeti, da imate sjajnu obaveštajnu službu, ali šta ako vaši protivnici imaju drugačija a čvrsta ideološka uverenja i dobru a neugodnu vojnu organizaciju? Tu vam trebaju waterboarding i heavy metal. SAD su prva zemlja demokratskog Zapada koja u poslednjih stotinu i više godina tvrdi da mučenje ponekad nije mučenje i da prekoračenje ovlašćenja nije uvek prekoračenje ovlašćenja. Ground Zero Thirty menja Bill Of Rights za Duhovne vežbe oca inkvizicije Ignacia Loyole. Kathryn Bigelow stoga, potpuno zasluženo, može da nosi titulu Leni Riefenstahl američke ratne propagande.

Ode Vinča u vazduh!

Ludilo paranoje dostiže svoj vrhunac u Unthinkable (2010) Gregora Jordana, u kojem sve pršti od engleskog i velškog akcenta iako su svi glavni junaci  navodno čistokrvni Amerikanci. Interesantno je da je to još jedna od mnogih dodirnih tačaka sa Jordanovom posestrimom po mučenju, K.Bigelow, koja je pripustila australijski, novozelandski i kanadski akcenat da se baškare kao „američki“ u Ground Zero Thirty. Toliko o radu s glumcima. So ,what’s the fuss anyway?

Amerikanac koji je prešao na islam, bivši specijalac, Steven Arthur Younger (Michael Sheen), postavlja tri atomske bombe u tri grada. Otkriće lokacije bombi ukoliko SAD napuste Irak i Avganistan i „prestanu da pomažu marionetske režime u islamskom svetu“. Agentkinja Brody (Carrie Anne Moss) pokušava da nađe bombe i ne uspeva. Služba angažuje onog ko je spreman da se okrvavi u ime drugih, misterioznog Harolda Humphriesa (Samuel L. Jackson). Slede scene iživljavanja nad čovekom koji je, bez ičije pomoći, prošvercovao sedam kilograma plutonijuma iz Rusije (ima se, može se) i, opomene radi, digao tržni centar u vazduh. Samuel Jackson u deluje u roli Humphriesa kao gangster iz Pulp Fictiona koji više ne citira proroka Jezekilja „udariću na tebe karanjem grdnijem“ već, umesto toga,  gets medieval on his ass u maniru Reservoir Dogs.

Humphries, ogorčen ćutanjem, kolje Youngerovu ženu i, i dalje slobodan (wtf?!) poručuje mu da su njihova deca sledeća. Vojska dovodi decu Humphriesu i on se sprema da ih ubije. Younger   priznaje gde su bombe ali, po sumnjičavom Humphriesu, previše brzo. Letargična agentica Brody se konačno budi i spašava decu. Poludeli Humphries oslobađa Youngera koji je potpuno sluđen, s pištoljem u ruci. Humphries ponovo traži da muči ili, čak, ubije decu. Brodyjeva to odbija uz reči: „Mi smo ljudska bića!“. Younger se ubija. Humphries kaže: „ Uvek ima četvrta bomba, uvek nešto sakriju. Da sam ga  još malkice ucenjivao životima dece...“ Poslednja scena: vojnici demontiraju i treću bombu. Ali, četvrta bomba je sakrivena u ormanu iza njih. Mučitelj je bio u pravu. Kaboom!

Ovaj film bi, da nije bilo famozne četvrte bombe, bio priča o tome kako su vlasti u ekstremnim situacijama spremne na ustupke psihopatama kao što je Humphries. Ali, četvrta bomba postoji i Humphries  to zna. Jednom rečju, zlo je, u nekim situacijama krajnje neophodno.  Ovaj film bi predstavljao kritiku državnog nasilja  pod uslovom da je, recimo, Younger hteo da na blef isposluje mir na Bliskom Istoku. Provereno, bombi njet – džaba ste mučili. Ali, nije tako. Pritom, Humphries nije neki tamo Mengele. Odbrana mučitelja i ovde počiva na teškim traumama kojima je vojničina  Humphries bio izložen. Svega se nagledao, pije lekove, duševan čovek (više duševno bolestan al’ dobro), ima dvoje dece sa, gle čuda, ženom koja je izbeglica iz Bosne. Njegovoj ženi su komšije pobile celu porodicu i silovale je. Zato je ona, pre nego što je Humphriesova jedinica stigla u selo, ubila napadače i njihove porodice. Osveta je razumljiva. Frustracije su razumljive. Na ivici sa opravdanim. Životi žene i dva deteta za deset miliona? Potpuno razumljivo. „Mi ne smemo da izgubimo zbog toga što smo osetljiviji od njih. Bitno je da smo pobednici i da pišemo istoriju“, kaže Humphries. Nema milosti ni zarobljenika samo krvavih polusvesnih bića koja priznaju šta god želite. Ne postoji povlačenje granice. „Mi smo ljudska bića!“ je bedni vapaj u odnosu na nuklearni holokaust.

A onda se film  završi i vi ste, kao građanin SAD, prosto srećni što postoje ljudi koji, u ime vašeg, Izabranog Naroda, obavljaju prljave poslove e da bi vi mogli mirno da spavate. I sve dolazi na svoje mesto: mi smo, uprkos svemu, u pravu. Grešimo, ali to je ljudski. Sve je to deo jedne velike priče o NAŠEM žrtvovanju i NAŠIM patnjama. A onda ćete se izviniti Danu što vas je tukao. Pogledajmo samo sudbinu heroja u Taking Chance ili požrtvovanog Jamesa u Hurt Locker. Zar želimo da se takve stvari dešavaju? Naravno da ne. Zato ćemo Mayama, Danovima i Humphriesima ovog sveta  prepustiti kontrolu. Napolje sa humanističkim oklevalima a la agentica Brody. U pravu je frontmen Metalice, James Hatfield – i treba biti ponosan što se tvoja muzika koristi u patriotske svrhe mučenja u Gvantanamu. Mučitelji su otkrili Bin Ladena. Čuvaju nas od usamljenih ludaka kao što je Younger (koji kao specijalac ne može da „nestane bez traga“, ukrade radiokativni materijal i postane musliman a da nikome ne bude sumnjiv, ali dobro) i ostalih babaroga. I, mogli bi tako do  sutra da se ispod ove priče se krije surova istina: zapadna civilizacija sve više liči na civilizovanu divljinu a ono što se naziva parlamentarnom demokratijom uzmiče pred sve brutalnijim neoliberalnim kapitalizmom, obaveštajnim centrima i vojnom industrijom koji su samleli stotine hiljada civila u Avganistanu i Iraku.

PS:

Uz čitanje članka slušati sledeći soundtrack:

Dead Kennedys – Holiday In Cambodia

Frank Zappa - Torture Never Stops

Clash – Spanish Bombs

Morphine – Shoot’em Down

Fuggs – CIA Man/ Kill For Peace

Stoogies – Free And Freaky In USA

Chumbawaba – Torturing Jamesd Hetfield