Dok se u prethodnim vekovima, obeleženim svakom vrstom discipline, otpor zasnivao na sabotaži, direktnom (ili dijalektičkom) sukobu - biti protiv u postmodernosti moglo bi označavati izvrdavanje, izmeštanje, sugerišu Hart i Negri, navodeći da za borbu protiv Imperije ne postoji simboličko mesto, već radije evakuacija sa mesta moći. Između ostalog, ovo istupanje iz sistema, umesto konfrontacije u borbi za prava, širom sveta proizvodi novi sloj privremenih građana, ljudi bez papira i bez naročitih političkih motiva za seobu, čak i onda kada su na pokret primorani ratom ili teškom ekonomskom krizom. Oni ne prelaze granice slobodnog sveta, već se provlače ispod nje; postaju nevidljivi, politički nepostojeći.
Nešto bi se od tog Negrijevog ohrabrenja prebezima i dezerterima moglo iskoristiti i za pretresanje poslednje faze Konkviste naše male balkanske imperije, čiji se osvajački pohod, posle serije poraza u gostima, poslednjih godina odvija u sigurnosti domaćeg terena. Zato je pravo vreme da se setimo naših dezertera: upisivali su dosadne fakultete da odlože regrutaciju, izmišljali bolesti, krili se po tavanima i podrumima, podmićivali birokratiju, crtali vize - ukratko, na svaki način bežali od naoružanih promotera sabornosti. Prema nekim izvorima, zvanično je evidentirano blizu 150 hiljada vojnih obveznika izvan granica Srbije, od kojih trećina nikad nije odužila dug domovini. Nezvanično, procenjuje se da ih je dvostruko više.
Ništa im nije zajedničko sem odbijanja da idu u rat ili služe vojsku u državi koja vodi ratne kampanje po regionu. Status azilanta ili izbeglice mnogi srbijanski dezerteri stekli su usled činjenice da su te kampanje bile zločinačke, i da ih je kao takve osudila međunarodna zajednica. Tu činjenicu država Srbija do danas nije priznala, a dezertere iz ratova devedesetih i dalje tretira kao izdajnike. Uprkos više amnestija, od kojih je prva proglašena sredinom prošle decenije, na vrhuncu Miloševićeve moći, i pored zakona na koji se zvaničnici pozivaju kad žele da naglase da je sve u redu - zbog odbijanja služenja vojske ili izbegavanja mobilizacije devedesetih, mnogim emigrantima suspendovan je status punopravnog građanina.
Početkom marta potpredsednik Vlade Srbije pokrenuo je zanimljivu promotivnu akciju, „Novi srpski pasoš - novo lice Srbije“, za dodelu počasanih 204 pasoša države koja poslednje dve godine postoji pod imenom Republika Srbija, ali se konstituiše na temeljima one iz XIX veka. Kandidati treba da „predstavljaju prave vrednosti našeg društva“, objašnjeno je u Kabinetu potpredsednika Vlade, koji projekat vodi u medijskom partnerstvu sa Radio- Televizijom Srbije i Večernjim novostima. „Renomirani žiri“ do maja će odlučivati ko će od državljana Srbije, iz zemlje i dijaspore, poneti ovaj simbolički orden zasluge.
Uverena da se „prave vrednosti našeg društva“ danas zasnivaju pre svega na odnosu prema ratovima devedesetih i zločinima finansiranim iz Beograda, za jednu od tih 204 počasnih putnih isprava kandidovala sam Anonimnog Dezertera (vidi Dijalog, Danas 26. mart 2008). Nadam se još i da će renomirani žiri shvatiti da su srpski heroji moderne 19. i 20. veka, pisci i ratnici, postali nepouzdani svedoci društvenih vrednosti - njihove spomenike uneredili su hegemoni interpretacije srpstva. Novo lice Srbije neće biti održivo bez njenih dezertera.
Moj kandidat punih petnaest godina nije bio u svom rodnom gradu. Pošto je doneo svoju herojsku odluku da se evakuiše iz ratnim ludilom zahvaćenog područja, i time potvrdio svoju ljudsku izuzetnost (jedan od uslova konkursa za novi srpski pasoš), narednih godina će uporno dokazivati i svoju studentsku i profesionalnu izuzetnost. Radiće ono već notorno iseljeničko sve-i-svašta da bi preživeo, studiraće na stranom jeziku i istovremeno voditi višegodišnju borbu sa administracijom strane zemlje da obezbedi sebi legalan boravak. Danas je srećan otac i muž, dobro plaćen stručnjak u svojoj profesiji - i vlasnik pisma u kom ga vojne vlasti matične države sa žaljenjem obaveštavaju da je njegova molba za regulisanje vojne obaveze na osnovu člana 305 Zakona o vojsci, odbijena.
Poučen iskustvom iseljenika iz Kanade koji je uhapšen kada je prvi put posle osam godina došao u Srbiju na očevu sahranu, i umesto na sahrani proveo tri dana u zatvoru, moj kandidat ne veruje ni poslednjoj amnestiji, proglašenoj aprila 2006. Među iseljenicima kruže mračne priče o iznuđivanju i reketiranju na granici, o vojnim odsecima u kojima se stvari „sređuju“ za novčanu nadoknadu, o advokatima - bivšim vojnim sudijama i tužiocima koji papreno naplaćuju svoje iskustvo u vojnom pravosuđu. Prema poslednjim zvaničnim najavama, država planira da uvede otkup vojne obaveze, u visini od nekoliko hiljada evra po regrutu, i to svega par godina pre planirane potpune profesionalizacije vojske. Čak i tada, mogućnost otkupa odobravaće se po diskrecionoj proceni vojnih vlasti, uz opciju „obavezne jednomesečne obuke“.
Postoji li stvarna mogućnost da jedan od 204 počasna pasoša - sa najsavremenijim biometrijskim sistemom zaštite, državnom hipotekom ratnog zločina i pod strogim viznim režimom - renomirani žiri dodeli Anonimnom Dezerteru, koji već 15 godina boravi u inostranstvu bez dozvole Generalštaba? Naravno da ne.

                                                 ****

Regrut kome je odobren stalni boravak u inostranstvu i regrut koji pored jugoslovenskog ima i strano državljanstvo, a koji stalno živi u SRJ upućuje se na služenje vojnog roka u skladu sa odredbama ovog zakona.
Regrut koji, osim jugoslovenskog državljanstva ima i strano državljanstvo, a služio je vojni rok u inostranstvu, kao i regrut koji, osim jugoslovenskog državljanstva ima i strano državljanstvo, a nije služio vojni rok i stalno živi u inostranstvu, upućuje se na služenje vojnog roka ako lično zahteva, o čemu odluku donosi načelnik Generalštaba