Interesantno je bilo što se ovogodišnji Bitef veoma malo reklamirao unapred - tako reći do poslednjeg dana nije bilo nikakve novinske informacije, pa ni poziva za press conference novinarima. Izgledalo je da sam program ovog jubilarnog festivala nije konačno formiran skoro do pred sam početak istog.

I zaista - neke od predstava zamenjene su u poslednji čas, a da ne govorimo o odustajanju glavnog aduta žirija Fernanda Arabala kome je bilo bolje da se negde drugo maje nego u Beogradu za vreme ovog pozorišnog događaja. Izgleda da mu je bilo prekomplikovano da gubi petnaest dana na predstavama drugih autora - jer je već video da od toga neće biti neke vajde. Došao je Arabal na svoju premijeru koja je bila pripravljena njemu u čast i, kažu, rasplakao se jer je to kako kaže - bila najbolja predstava tog ispovednog komada od svih koje je video u svetu. Ne znam - nisam gledao - predstava nije bila na repertoaru Festivala pa nismo ni kupili karte za taj osobeni događaj. Tako je izgleda na-dvoje, na-troje sastavljen i program i žiri Bitefa i tako je postalo jasno zbog čega se ovaj jubilarni festival nije više i na vreme reklamirao. Hoću da verujem da su s predviđenog repertoara izostale najbolje predstave, jer ono što je ostalo nije bilo vredno tolike pripreme. Jer - kako smo saznali - pripreme su bile duge i opsežne, temeljne, široke... Bila su dva selektora - dosadašnji Jovan Ćirilov i buduća Anja Suša. Da vidimo kako su ovo dvoje selektora obavili ovaj važan posao - selekciju. Ideja je izgleda bila da se prikaže opšti presek savremenih pozorišnih novotarija - dakako u duhu koji se nekako podvodi pod rastegljiv pojam - bitefovsko. Da li je to avangardistički - nekakav istraživački duh - ono u smislu - klasika na nov na- čin, nove pozorišne forme, nove pozorišne ideje, pozorište novih ciljeva... Sve su to takođe veoma rastegljivi pojmovi. Pogotovo ako se repertoar formira tako da, tako reći odokativno, prikaže presek najznačajnijih pozorišnih predstava iz sveta danas. Tako se tu stvorio opšti lonac - evropsko azijski - u kojem se kuva i podgreva sve i svašta.
Tako dobijete jednog Pitera Bruka s predstavom o crncima u Južnoj Africi koju igraju pariski crni glumci iz Konga - veseli zabavljači na neprimerenom amaterskom tekstu Sizve Banzi je mrtav anonimnih autora iz predgrađa velikih gradova u kojima vlada aparthejd. Time se pokriva stavka o podsećanju na velike učesnike dugog Bitefovog života, ali se jadno osećate kad gledate taj smandrljani predstavičuljak koji je verovatno Brukov asistent pravio jedno tri dana, brat bratu. Pored gostovanja još jednog velikana evropskog modernog pozoriš ta koje je od isposnika i avangardista postalo vrlo komercijalno - Jožefa Nađa koji je priredio adekvatan koncert svog dobrog prijatelja i čoveka umetnič ke inspiracije, Rusa, bubnjara - Vladimira Tarasova - imali smo zastupljene i sasvim anonimne ekipe kao što je Hotel pro forma iz Kopenhagena. Njihova delatnost se svodi na horsko pevanje i prilično skupo i besmisleno grupno mrdanje (Samo izgleda da sam mrtav), tako da se stvori jedno mondensko događanje koje autorski potpisuje izvesna Kristen Delholm za koju su se svi pravili da je mnogo dobro poznaju. Njen performans - ili kako god se to zvalo - bila je najniža tačka ovogodišnjeg Bitefa, a - naravno - dobila je specijalnu nagradu žirija. To je zapravo i ceo utisak i ovog - jubilarnog Bitefa - da se uglavnom nagrađuju predstave koje su pravljene samo da stvore izvestan glamur... Bilo je dakle svega i svačega na ovogodišnjem Bitefu, a glavnu nagradu dobio je jedan Čehov - Galeb i to u izvedbi odličnog Kretakor pozorišta iz Budimpešte u režiji vrsnog reditelja Arpada Šilinga. Fascinirani žiri nagradio je real-psihološku glumu bez dekora i bez ostalih pozorišnih efekata kojom su glumci - paradoksalno - prikazali svoje lične probleme i tako privatizovali Čehova da ga je, spuštenog na nivo južnoameričkih TV serija, bilo lako pratiti sa svim elementima uživljavanja. Imam utisak da je Šiling dobio glavnu nagradu kao potvrdu za svoj najnoviji rad prikazan na ovogodiš njem Sterijinom pozorju, gde je gostovao sa izvrsnim projektom The Black Land.

Sve u svemu, ponovo smo pored raznih vožnji kamionima koji su nas fiktivno povezivali s Bugarskom prelazeći tobožnje granice, uz nekoliko pravih pravcatih baleta, pa i uz samog Bežara i njegove potpuno komercijalizovane trupe, ali i uz grand oppening sa Body Remix-Goldberg Variations predstavom autentične koreografkinje Mari Činard - dakle, imali smo čast da vidimo zaista dve autentič ne predstave koje mogu da se nazovu modernim i savremenim i da im se oda priznanje da iskoračuju i u formi i u sadržaju - iskoračuju napred u kritičko - dakle, živo i politički i društveno aktivno pozorište. To su bili projekti Big in Bombay Konstance Makras - argentinske autorke koja radi u Berlinu, kao i Priča o Ronaldu klovnu iz Mc Donaldsa - Rodriga Garsije, takođe Argentinca na radu u Španiji. Oba ova projekta na hrabar i predstavljački spretan i izazovan način, ili s mnogo igre velikog ansambla, ili sa iskrenom dubokom igrom na granici samopovređivanja, ali s jakim tekstom punim političkog naboja - govore protiv, aktivno protiv, svih oblika uzurpacije, okupacije, kolonijalizacije, proameričke globalizacije i ostalih zala koja nas opsedaju svakog dana. Obe ove predstave predstavljale su ono pozorište u čijem se temelju već nalazi Living Theatre, Fura Del Baus, Bred and Puppett... kao i svi ostali angažovani umetnici koji radije kopaju po svom i društvenom iskustvu da bi se pobunili protiv zla oko sebe, nego što su nadahnuti uspesima u karijeri i glamuru. Naravno, ove predstave nisu ni spomenute u redosledu nagrada. Srećom, ni predstava prema Marivoovom tekstu Dvostruka nepostojanost u izvođenju neke anonimne ruske trupe - nekog Akademskog pozoriš ta mladih Globus iz Novosibirska, nije dobila nikakvu nagradu. Jer, da jeste, ovo veštačko čudo izolacije i zastarelosti pogleda na pozorište udarilo bi glogov kolac Bitefu i svima koji još smatraju da je to veliki festival. Doduše, bilo je tu raznih dešavanja - radionica, sastanaka, diskusija, paralelnih programa kojima se domaće predstave nude stranim festivalima, ali glavni program zbog kojeg festival postoji bio je i ostao doista mršav. Zbog čega je to tako, kome se plaćaju penali ako neka predstava dođe ili ne dođe na Bitef, to ostaje večita tajna nezavisne države Bitef.
Ostaje gorak ukus provincijskog glamura koji se veselo završava svake noći u mondenskoj kafani Bitef art kafeu u crkvenom zdanju Bitef teatra - žurkama sa živom bandom uz opštu veselu atmosferu po kojoj je Beograd uostalom i najpoznatiji grad u Evropi. A za pozorište, kako se ko snađe. Možda bi bilo bolje da se pre svega sastavi dobar i čvrst koncept - možda bi i umetničkog zadovoljstva bilo više, pa bi i Bitef bio bolji i značajniji.