Dok sanjam knjige u Puli
Protekli Sajam knjiga u Puli, održan od 6. do 15. decembra upravo ispraćene godine, možda nije najveća manifestacija ovakve vrste, ali zasigurno postaje najznačajnija u regionu. A gde su Beograd, Zagreb, Novi Sad i Sarajevo? Tu su, gospodo. Duboko ukopani u kvadrature i lokacije štandova, i ušančeni u polemike oko izbora ličnosti koja svečano otvara „vašare taštine“. Sakriveni između „popularnih“ cena ulaznica i nepopularnih nadoknada za parkiranje vozila u krugu sajmova. Zatrpani visinom rabata i kuknjavom o PDV-u. Tu su. Tradicija „puležanskog“ Sajma knjiga za sebe vezuje imena Umberta Eka, Petera Esterhazija, Orhana Pamuka, a Sa(n)jam knjige u Puli su svojim prisustvom počastvovali i Tes Galager, Ludvik Vaculik, Klaudio Magris, Jirži Mencl, Lenka Prohaskova, Tomas Brusig i mnogi drugi. Kroz kafanu „Mocart“, u sklopu sajamskog zdanja, a nekadašnje biblioteke namenjene austrougarskim oficirima, ove godine defilovali su Laslo Vegel, Slavenka Drakulić, Ivan Čolović, Aleksandar Flaker, Daša Drndić, Nedžad Ibrišimović, Slobodan Šnajder, u okviru programa „Doručak s autorom“. Seća li se neko od nas bilo kakvog programa tokom svih onih izvikanih sajmova, gde bi autori delili svoje viđenje sveta oči u oči sa čitaocem? Ne kažem da je prisustvo izdavača i kritike neprimetno, naprotiv; jedino što se u Puli zna ko kosi, a ko vodu nosi. Ako već „trgovci zamazanom hartijom“ moraju da skinu finansijski kajmak, parče samopoštovanja ipak ostaje autorima. Svi „staratelji nad nedužnom pisanom rečju“ u Puli povlače se pred kreacijom i konzumacijom, u najlepšem smislu ovih nažalost već olinjalih pojmova. Pred Njegovom ekselencijom autorom, makar i u ritama, i pred Njegovim veličanstvom čitaocem, kakav god on bio.
*
Sedim u „Mocartu“ i čekam da počne „Doručak sa Slavenkom Drakulić“. Daša Drndić, kao prava dama, donosi kafu i kolače sanjivom autoru ovih redova. Jedna balkanska muškošovinistička sirovina za krmenadle uživa u Slavenkinom prosvećenom feminizmu. Šta misliš - pitam dobitnicu „Kiklopa“ - da se javim i kažem kako obožavam ženski pokret? Pod uslovom da je kružan i ritmičan. Smeje se, radi šta hoćeš, kaže. Kako si otišla iz Radio Beograda? Sramno. Prvo su mi uzeli sve emisije. Jednu po jednu. Tiho, da niko ne vidi. Zatim me psovao Mile majstor. Glasno, da svi čuju. Zvala sam kolegu da mu se izjadam kako ću morati da napustim Beograd. Moj Beograd. Šta te briga, tebi je oduvek više prijala morska klima, usledio je odgovor „prijatelja“.
Pijemo kafu, jedemo kolače, slušamo o Fridi i o bolu, i ćutimo. Pametno ćutimo.
*
Jedan od programa Sajma je i „Drugi Balkan“, održan tri večeri zaredom u galeriji „Cvajner“, koji vodi Žarko Paić i koji uključuje večernje grupne i moderirane sesije književnih razgovora pod nazivom „Balkanske (op)sesije“. Ove slobodne razmene mišljenja ticale su se mitova savremenog Balkana, uloge i položaja balkanskih kultura i represije i uloge intelektualca. Prvo veče je otvorio Aleš Debeljak, a nastavili su Katarina Luketić pozivajući se na paradigmatičnu polemiku Lasić-Mandić u hrvatskoj kulturnoj javnosti, Andrej Nikolaidis sa zanimljivim promišljanjem o položaju balkanskog intelektualca i Aleksandar Prokopiev sa osvrtom na neke pozitivne dimenzije pojma „Balkan“. Sledećih večeri tu su bili Ivan Čolović, Ljiljana Filipović, Aleksandar Kjosev, Nermin Sarajlić, Elizabeta Šeleva, Ermis Lafazanovski, Srđa Pavlović i Andrea Pisac. Sranje je moglo da se desi već prve večeri. Postavljam logično pitanje Alešu Debeljaku: otkud to da od svih primera Saidove „simpatetičke identifikacije“ nekima zapadnu Bajron i Mocartova Čarobna frula, a mi fasujemo falsifikovane Gusle... Prospera Merimea, i vidi li on veću opasnost od „balkanizacije“ Evrope nego od „evropeizacije“ ili „glokalizacije“ Balkana. Profesor Debeljak, mlatarajući ručicama i držeći mikrofon kô pevaljka, daje odgovor koji u sebi sadrži balkanski neophodnu dozu arogancije, nedostatak želje da se pitanje shvati ozbiljno i obaveznu estradnu mantru: „Pa šta?“ Pošto sam odmah na početku priznao ponos što se osećam Balkancem, razmišljam da li da svoju izjavu i „pesnički“ argumentujem ili da „razmenu stavova“ ostavimo za neki drugi susret.
Jedan, dva... osam, devet...
Drugi put. Toliki Balkanac baš nisam. A i ima vremena...
*
- Šta hoćeš da ti poklonim za prvi susret? - pita
me Ljiljana Filipović. - Moje eseje ili roman?
- Eseje, naravno - odgovaram. I dobijam roman Nestali ljudi. Zanimljiv. Neobičan. Dobar, pre svega.
- Znaš, naučio sam od Vitomila Zupana da kad te na robiji pitaju hoćeš li sarme ili punjene paprike za praznični ručak, uvek treba da odgovoriš suprotno od onoga što želiš. To je jedini način da dobiješ to što stvarno hoćeš - lamentiram post festum.
- Otkud znaš?
- Bio sam tamo - replikujem - za jedan Praznik rada.
- U Sloveniji?
- Ne, nego u zatvoru.
- U poseti? Kao gost?
- Jok, bre. Igrao sam za domaće...
*
- Dobar vam je časopis - kaže mi Ivan Čolović, misleći na broj 17/18 Think Tank-a.
- Hvala. Možete li da mi objasnite pojam „teror kulture“, sa sinoćne sesije?
- Svi današnji „kulturni fundamentalisti“ na sva usta govore o pravu na različitosti. Ali se svi slažu samo u jednom: da je za sve najbolje da te kulture ostanu kod kuće.
- Mediji?
- Mislite na ove „semafore“, koji prenose dnevne zapovesti dnevne politike?
- Otprilike.
- Nemojte da gajite iluzije. Ljudi će postupati uglavnom onako kako im se kaže.
*
Preostao mi je još samo jedan dan u Puli. Šetam u potrazi za suvenirima. Kroz izlog jedne radnje ugledam istarsku lavandu, ali su vrata dućana zaključana. Kasnije, ima vremena.
Nermin Sarajlić mi poklanja nove Zeničke sveske, posvećene defanzivi kulture i aroganciji tržišnog „much do about nothing“. Naslovi temata su više nego zanimljivi: karnevalizacija kao kulturno-tržišni melting pot, kulturološki vertigo i ambis marketinškog, reklamolatrija, Sarajevo Film Festival u kontroverznom odnosu
kulture i tržišta...
Od Saše Prokopieva dobijam CD sa po tri makedonska, bugarska i rumunska autora kratkih priča. Neke već „poznajem“ - Aleka Popova i Ermisa Lafazanovskog, o drugima će tek da se čuje. Daleko.
Vraćam se u radnju sa lavandom. Prodavac se izvinjava što je butiga tog jutra bila zaključana. Boluje od PTSP-a, pa je tog dana bio na terapiji. Fizičke vežbe i razgovori u grupi. Dva puta godišnje.
Mudro oćutim da ratujem sa istom mukom, na svoj način. Mentalna gimnastika i dijalog sa samim sobom. Dva puta dnevno. Najmanje.
*
- I vi pisci ste čudna sorta - govori mi jedan sjajan momak, Zoran Bjelopetrović iz Rovinja, dok nas pred jutro onako pijane - mene i Nermina - vozi do hotela.
- Čudna, bogami - potvrđujem. - K’o pečurke.
Uglavnom nas drže u mraku, a hrane dnevnim govnima. Rastemo po sajmovima, retko, i beru nas po kioscima, još ređe. Obavezni smo sastojak svih kuhinja koje drže do sebe. A ne bežimo ni od pripremanja na žaru, pojedinačno.
Čudna neka sorta, zaista.