Beton br.230
Nedelja 02. maj 2021.
Piše: Aleksandra Sekulić

Čitanje oko praznog bioskopa

NEGA DIVLJINE

Film Bojana Jovanovića „Praznik“ snimljen je 1983. godine u praznoj bioskopskoj sali u Domu kulture „Studentski grad“.  Autor film opisuje na sledeći način:

Oličavajući sam princip alternativnog stvaralaštva, Praznik postupkom duge ekspozicije ukazuje na značaj umetničkog preobražavanja stvarnog u fiktivno i oniričko. Tako se od realne uspostavlja inverzna projekcija kao način afirmicije sadržaja sa margine kulture koji u poetičkoj transpoziciji dobija drugačiju estetsku vrednost i kao relevantno iskustvo postaje potencijalni činilac novog kulturnog identiteta.

„Praznik“ je film bez kojeg je nemoguće proučavati i misliti alternativni film, koncept nastao iz istraživanja generacija stasalih u eksperimentima kino-klubova, sa željom da otvore svoju filmsku praksu i mišljenje filma preko nasleđenih kategorija i granica. Akademski filmski centar Doma kulture „Studentski grad“ koji u sebi nosi (među retkima) važan i snažan kontinuitet ovih pokreta, objavio je i DVD izdanje fimova Bojana Jovanovića 2013. godine, uz podrobnu i sistematsku analizu Pavla Levija; a u 2020. godini knjigu Negovana divljina Bojana Jovanovića, koja je važan auto-poetički doprinos budućem istraživanju alternativnog filma, kao što je to bila i knjiga Miroslava Bate Petrovića Alternativni film u Beogradu od 1950. do 1990. koja je objavljena 2009. godine. Alternativni film je otvaranjem polja svoje prakse prema širim kontekstima omogućio i osmotičke procese u alternativnoj kulturi. Bojan Jovanović daje svoj autorski pregled onih odnosa i istraživanja koji su doprineli ovom otkrivanju novih potencijalnosti: u uvodnom poglavlju „Divlja filmska misao“ daje svoj filozofski okvir, kojim se analize razvijaju u poglavljima „Drugi i drugačiji svetovi“, „Bioskopska paradigma“ i „Tragom avangarde“, gde se susrećemo i sa esejima, intervjuima, jam session tekstovima i filmskom kritikom. Ova se knjiga pojavila u toku suspenzije bioksopa i drugih formi kulturnih dešavanja zbog pandemije Kovid 19, i ostavila mi je utisak govora o filmu iz suspendovanog, trenutno napuštenog bioksopskog prostora. Tom nepredviđenom novom procesu izgradnje značenja pridružio se i film „Praznik“ koji prazna sedišta bioskopa uvodi u liminalni prostor eksperimenta koji se odvija „na platnu“, anticipirajući izazov mišljenja filma van kino prostora, sa publikom koja je (fizički) odsutna, upravo sa situacijom u kojoj smo danas – kada se digitalnim platformama nadomešćuje živi susret sa filmom u prostoru, a naše prisustvo ili odsustvo postaje kodirano i nestabilno.

SUSPENZIJA, SUSPENS

Možda i zbog suspenzije živog susreta u uobičajenom prostoru filma – bioskopa, značaj knjiga koje su stigle u vreme i oko ove suspenzije treba posebno naglasiti. Pamtićemo ovu godinu, mi, čitaoci oko bioskopa, kao prazničnu iz više razloga. Projekat Filmskog centra Srbije – „Branko Vučićević, celokupna dela“, započeo je u 2019. godini uz gromoglasnu radost širom regiona, knjigom tekstova Branka Vučićevića o filmu, pod naslovom To je najlepši film koji sam ikada gledao, koju su uredili Miroljub Stojanović, Jovan Čekić, Slobodan Šijan, Marija Dragojlović i Borut Vild. Možemo samo slutiti koliki je istraživački rad iza ove zbirke tekstova, koja se „zbirala“ iz časopisa, listova, novina od 1956. do 2000-ih. I sama biografija Branka Vučićevića na kraju knjige je podvig – donosi neverovatne liste rada u različitim, a u jednoj ličnosti blisko povezanim oblastima: scenarist, koscenarist, pomoćnik reditelja, dokumentarni filmovi, prilozi za istoriju filma i polit pornografiju, nerealizovani projekti, knjige, bibliografija prevoda, prevodi knjiga o filmu, design knjiga, izložbe… To me je podsetilo na događaj u Kinoteci 2014. godine, kada je u Brankovu čast govorilo nekoliko nas (a neki su i izvodili performanse, više o tome u knjizi Slobodana Šijana „Filmus“), ali mi je od svega i dalje ostala najzanimljivija primedba Dejana Kršića – parafraziraću vrlo kreativno posle 7 godina - da je u sistematizaciji rada u vladajućoj paradigmi autorskog filma, rad Branka Vučićevića nemoguće jednostavno prepoznati, svesti, „sistematizovati“. Uostalom, moje sećanje na tu primedbu biće izazvano ili ispravljeno nekim od sledećih tomova koji donosi transkripte i ovog i mnogih drugih razgovora i diskusija u kojima je Branko Vučićević učestvovao. Da, ovaj je projekat stvorio jedan radosni suspens: koji će tom izaći sledeći?

U 2020. godini izašla je knjiga: … Ma sve su to samo komedije sa plakanjem…, koju je uredio Miroljub Stojanović, a pomogli su mnogi, jer se u njoj prvi put okupljeni nalaze scenariji za filmove: „Splav meduze“ (1978), „Šumanović“ (1982), „Umetni raj“ (1986), „Benjamin u Moskvi“ (2015), uz brojne fotografije, storyboard stranice, i – nerealizovane projekte, o kojima su odzvanjale neke legende i fragmenti priča. Prvi put imamo priliku da zavirimo u te ideje, prenesene u razgovorima, sećanjima, pa i transkriptima i dokumentima: „Berlin 1919“ (1972) i „Sloboda ili strip“ (1971). Treba imati u vidu i da je posebno izazovan posao sakupljati tekstove i radove Branka Vučićevića, jer on sebe nije na taj način arhivirao, pa prenosim iz knjige samo uvod u slučaj „Berlin 1919“, razgovor sa Radonjom Leposavićem i Snežanom Ristić u emisiji Grad, Srpske lepe umetnosti, na Radio Beograd 2:

SR: Da li postoji taj scenario?

BV: Ja to ne čuvam. Negde verovatno.

RL: Neko to čuva.

BV. Možda Želimir čuva. (pr.prir. Želimir Žilnik nije uspeo da pronađe taj scenario)

Sve što je pronađeno, obrađeno, sakupljeno i objavljeno u ovoj knjizi, zahvaljujući svima koji su sa Brankom i o Branku radili, donelo nam je praznik, donelo nam je film(ove) i samo pojačalo veseli suspens – šta li je sledeći tom?

ANTOLOGIJA FILMSKIH DOŽIVLJAJA

Pred jednom knjigom i dalje stojim. Sada prvi put pišem o knjizi čiji sam pročitala samo - sadržaj. Ova je knjiga toliko moćna i važna, u vremenu i tekstu gotovo nesavladiva, da mi treba vremena, kao pred monumentalnim delom, da boravim sa njom i mislim o načinu na koji ću je čitati. Osećam potrebu da stvorim sopstvenu vremensko-tematsku trajektoriju kroz knjigu Slobodana Šijana Pisci u bioskopu – Književna istorija naših filmskih doživljaja / Antologija (Filmski centar Srbije, Službeni glasnik 2020), ali i dalje odolevam. Nadam se da ću uspeti da se disciplinujem i pristupim joj sa poverenjem u kompetentno vođstvo Slobodana Šijana, u redosled iskustava filma koji su u književnoj formi napisana, i sakupljena. Kao pohranjena zbirka u muzeju, funkcioniše i u kustoskom narativu, gde tekstovi pozajmlju pretekste i kontekste od suseda. Naravno da mi je sama ruka, studentskom inercijom, prvo krenula u Avangardni film na hartiji (eto nas ponovo kod Branka Vučićevića, u društvu koje mu pripada – Moni de Buli, Dragan Dada Aleksić, Aleksandra Vučo, Marko Ristić…), ali zar nije bolje prvo zajedno proći celo poglavlje „Do završetka Drugog svetskog rata“, sa tekstovima grupisanim u Pre filma, Otkrovenje, Ubrzanje, smeh i smrt? Koliko bi i za ovaj tekst koji sada pišem bilo lepo da samo iščupam iz redosleda neke od tekstova iz Male istorije bioskopa (Tirnanić, Šijan, Makavejev…), ali ne. Neka ovog puta dodamo još jedan suspens, pred knjigom koju ću neukusno opisati kao luksuz, i možda je nikada neću u potpunosti savladati na način da pišem o čitavoj antologiji posvećenoj pisanju o filmskom iskustvu, ali barem sam podelila sa vama da nameravam da je pošteno i dugo čitam, a vas pozivam da se odvažite i napišete prikaz. Iz nje ću pozajmiti samo citat koji joj stoji na „kapiji“, a iz knjge Anina balska haljina Dušana Matića (SKZ, 1956):

Večeras bih da putujem. Zamračite odaju. I neka zašumi onaj dobro poznati bruj za našim potiljkom, iI brzo tkanje svetlog mlaza nad našim čelom neka se ne prekine sve dok smo tako, lakat do lakta, toliko zajedno, pa ipak sami.
Spremni za putovanje.
Štrafta arhiva

2021.

2020.

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.