Molim vas da u skladu sa zakonom koji garantuje slobodu javnog izražavanja objavite moje reagovanje na članak izvesnog gospodina Nemanje Mitrovića, koji ste u podlistku Beton, pod naslovom „Ideologija brloga“,  objavili 19. februara 2008. godine. I mada se u njegovom tekstu niko ne pominje imenom, rešila sam da se na ovaj način obratim  vama, vašim čitaocima i, posebno, naučnoj javnosti,  kolegama profesorima i naučnim radnicima, a naročito mlađim kolegama, asistentima i mojim studentima,  pa ako hoćete i čelnicima Ministarstva nauke, ne zato što se, kao i koleginica Mirjana Detelić, osećam prozvanom, pošto sam jedan od potpisnika Otvorenog pisma koje je Katedra za srpsku književnost iz Novog Sada uputila javnosti i jedan od organizatora javne rasprave, koja je povodom Pravilnika o postupku i načinu vrednovanja i kvantitativnom iskazivanju naučnoistraživačkih rezultata istraživača organizovana na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu u  januaru 2008. godine, već pre svega stoga što smatram da o ovom tekstu, koji sadrži niz paušalnih sudova, kvalifikacija, neistina i prljavih reči, treba da ostane pisani trag. 
Dozvolite mi prvo da se predstavim, pošto smatram da je to zbog onog što želim da kažem veoma važno. Moje ime je Zoja Karanović i na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu zaposlena sam od 1976. godine, gde u zvanju redovnog profesora sada predajem Narodnu književnost, odnosno kurseve koji iz tog predmeta proizilaze. Autor sam preko deset autorskih i priređenih knjiga i više od stotinu naučnih i stručnih radova. Neki od njih objavljeni su u stranim publikacijma, na engleskom jeziku. Prevodila sam naučne i pesničke tekstove sa ruskog i engleskog, koji su, takođe, publikovani na našem jeziku. Govorim ruski, engleski i bugarski i služim se literaturom na ostalim slovenskim jezicima. Na letnjim školama jezika boravila sam u Bugarskoj, Makedoniji i Sloveniji. Bila sam stipendista prestižne fondacije Fulbrajt u dva navrata, boraveći na Jejlu i u En Arburu (SAD), a radila sam i kao lektor za srpski jezik na Delhijskom univezitetu (Indija). Do sada sam učestvovala na više nacionalnih i međunarodnih  skupova u zemlji i inostranstvu (u Mađarskoj dva puta, Bugarskoj tri puta, Slovačkoj jednom, Hrvatskoj jednom, Sloveniji jednom, Poljskoj dva puta, Italiji jednom, Nemačkoj jednom, Izraelu dva puta, Ukrajini jednom, Grčkoj jednom, Kanadi jednom, SAD  jednom, Indiji četiri puta). Iz Indije sam se upravo vratila, gde sam imala referat na plenarnoj sednici kongresa koji se bavio jednim segmentom dravidske književnosti. Osim toga, držala sam javna predavanja u Ukrajini, Bugarskoj, Indiji, Kanadi, SAD-u.  Dakle o mom radu postoji trag u mnogim zemljama i na tri kontinenta. Na projektima Ministarstva nauke učestvujem bezmalo od trenutka zaposlenja, a u poslednjih šest godina vodila sam projekte  pod nazivom: „Žanrovi srpske književnosti – poreklo i poetika oblika“ i „Rodovi i vrste u srpskoj književnosti“,  u okviru kojih sam organizovala pet naučnih skupova međunarodnog karaktera. U njihovom rezultatu do sad je publikovno četiri zbornika radova, u čemu je finansijski učestvovalo i Ministarstvo, čiji su pomoćnici, takođe, u dva navrata prisustvovali otvaranju skupova. Stalni sam član saradnik Matice srpske, član Odbora za narodnu književnost Srpske enciklopedije, a godinama sam član  Međunarodnog udruženja za izučavanje narodne proze (ISFNR). Trenutno učestvujem kao konsultant na međunarodnom projektu o usmenim predanjima, koji vodi koleginica Elizabet Kardigos, čije je sedište u Portugaliji. Sve ovo, naravno, može se i proveriti. Da li sam se ja, dakle, ovakvim svojim delovanjem „isključila od sveta i izuzela od vremena“,  i da li se može reći da ja i moje kolege ništa ne radimo, kako to gospodin Mitrović  paušalno tvrdi. Isto tako, moram reći da i moje kolege koje stoje iza našeg pisma, ili su učestvovale u javnoj raspravi,  imaju sličan CV i uglavnom su ljudi u respektabilnim naučnim i univerzitetskim zvanjima (ako ovi izrazi gospodinu Mitroviću bilo šta znače). Kažem  to zato što ja (pa ni moje kolege) nemamo baš nikakvih ličnih razloga da se, rušeći Predlog pravilnika, borimo za  vlastiti interes, pošto odavno ispunjavamo sve kriterijume za zvanja u kojima se nalazimo, i to po svim nacionalnim i međunarodnim standardima, što se vidi i iz moje ovde skicirane biobibliografije.
Zato bih najljubaznije molila da se i gospodin Mitrović predstavi, odnosno da svoj naučni CV stavi na uvid javnosti, kako bi vaši čitaoci mogli da se i u njegovom slučaju bolje upoznaju o kome se radi. Koliko je, pak, meni poznato, gospodin Mitrović u naučnim krugovima nije zapažen kao autor bilo kakvog ozbiljnog članka, a ni u kom slučaju neke monografske sinteze. Takođe mi je nepoznato koje naučne i stručne reference gospodin Mitrović poseduje, odnosno šta mu daje za pravo da na tekst Pravilnika, i reakcije na njega, daje „stručno“ mišljenje, odnosno mišljenje koje pretenduje da to bude, mada to ne može biti, pošto on u tekstu pokazuje zadivljujuće neznanje i nepoznavanje situacije u istraživanjima humanističkih nauka, a pre svega nacionalnih disciplina.
Gospodin Mitrović poziva se na informacije koje je našao na sajtu našeg fakulteta, gde je, svakako, mogao da dođe i do podataka koje studijske grupe na njemu postoje, uključujući i one koje se odnose na nacionalne disipline. Ovde, svakako, mislim na katedre za srpsku književnost i srpski jezik, kao i katedru za istoriju. Ali podvlačim da na našem fakultetu kao nacionalne discipline postoje i katedre za mađarski jezik i hungarologiju, slovački, rusinski i rumunski jezik. To nedvosmisleno govori koliko institucija u kojoj sam zaposlena ima otvorene prozore, kako bi rekao gospodin Mitrović, za „propuhe“ koji duvaju sa različitih strana sveta, a ne suprotno kako tvrdi.
Zanimljivo je, međutim, da je, uprkos neznanju suštine stvari, gospodin Mitrović pokazao dobru obaveštenost o tome šta se u naučnim krugovima u vezi s Pravilnikom zbivalo. Gospodin Mitrović je, tako, kao i autori Pravilnika, veliki pobornik publikovanja radova naših istraživača koji se bave nacionalnim disciplinama u časopisma sa tzv. Tomsonove ISI liste, koja, kako je napisala i Mirjana Detelić, nije lista časopisa za humanstičke nauke. Isto tako, zanimljivo je da se gospodin Mitrović poziva na  projekat „Srpski citatni indeks“ i „Bibliometrijsku analizu preliminarne kategorizacije časopisa“, koji bi, kako on tvrdi, trebalo da  služe za vrednovanje rezultata rada istraživača i olakšaju uvid u to šta oni rade (čitaj po njemu – ne rade), a od kojih mi, navodno, bežimo. Zna li gospodin Mitrović da je projekat „Srpski citatni indeks“ u ovom trenutku tek u začetku, da se u njemu ne nalazi spisak većine citiranih radova bilo kog našega autora i da je stoga on praktično  neupotrebljiv? Što se tiče „Bibliometrijske analize preliminarne kategorizacije časopisa“, na koju se on takođe poziva, ne bih je kritikovala. Samo bih rekla da je profesor Šipka, koji je njen autor (za šta ga, po njegovoj izjavi, plaća Ministarstvo), svojom „egzaktnom“ metodom došao do zaključka da je jedan od lokalnih zbornika radova, za koji niko van granica ove zemlje nije ni čuo, najvredniji i najkvalitetniji, više od časopia SANU, naučnih instituta, Matice srpske... Toliko o tome.       
Iz svega navedenog je vidljivo da su stavovi koje iznosi gospodin Mitrović gotovo identični stavovima koje zastupaju autori kontroverznog Pravilnika, punog nelogičnosti i činjenica koje nisu zasnovane na relanom sagledavanju stvari.  Ipak, i uprkos činjenici da je Pravilnik kritikovan sa različitih strana od trenutka kad se u junu 2007. pojavio na sajtu Ministarstva, taj predlog još uvek se nalazi na pomenutom sajtu i to istaknutim, crvenim slovima (valjda zato da bi, što je moguće više, iritirao istraživače). Je li to osnovni zadatak tima koji vodi Ministarstvo? S obzirom na sve navedeno, čudna je i inspiracija koja je navela gospodina Mitrovića da napiše ovakav tekst, Očigledno je da on ili ne zna o čemu govori, ili nije shvatio i dobro zapisao ono što mu se govorilo u pero. Zato bi o ovome, po mom mišljenju, trebalo da se izjasni i nadležno ministarstvo, pošto upravo ono, kako bi to gospodin Mitrović rekao, godinama plaća neradnike kakvi smo mi istraživači.
Osim toga, rečnik kojim se gospodin Mitrović služi obiluje ružnim i uvredljivim konstatacijama i kvalifikacijama,  koje se uobičajeno ne koriste u akademskom svetu, a neprimerene su i novinarskoj etici (ne znam kome od ova dva sveta on pripada, ali ni jednom sigurno ne služi na čast).
Iz svega ovog proizilaze sledeća pitanja;  Ko je gospodin  Mitrović u srpskoj i svetskoj nauci, kojoj disciplini pripada i koje reference ima, pa shodno tome zna li šta su to nacionalne discipline i kako se one vrednuju u svakoj ozbiljnoj državi? Zatim, čije interese gospodin Mitrović zapravo zastupa i da li misli da svojim delovanjem pomaže srpskoj nauci da prestane da bude autistična, ili kako on kaže  brložna? Čiji je gospodni Mitrović advokat i za koga proizvodi ovoliku količinu neistina?

S poštovanjem prema vašoj redakciji i čitaocima, srdačno vas pozdravljam.

Novi Sad, 29. februara 2008.
Prof. dr Zoja Karanović
Katedra za Srpsku književnost
Filozofskog fakulteta u Novom Sadu