„Da i sami mitovi mogu postati mitizovani, takoreći meta-mitovi, pokazuje primer kosovske legende. I pored temeljnih studija o istorijatu kosovskog mita kakve su Priča o boju kosovskom Jelke Ređep ili istraživanja porekla kosovske epike Svetozara Matića, kod nas je i dalje uvreženo mišljenje da je kosovska epika nastala u narodu ubrzo nakon samog boja i vekovima bila popularna među običnim svetom.” (Aleksandar Pavlović, „Mit o kosovskom mitu“, http://www.elektrobeton.net/mikser/mit-o-kosovskom-mitu/)

Da se bilo koji „mitovi“ u svetu globalizovanom internetom s lakoćom mogu „mitizovati“ i bez velike odgovornosti „upotrebljavati“ – pokazuje upravo tekst gospodina Aleksandra Pavlovića, čije uvodne rečenice izdvajamo kao moto i inicijalni povod za dijalog.

Već i prva rečenica citiranog teksta iole pažljivijeg čitaoca zbunjuje konfuznom upotrebom termina: ima li autor ambiciju da govori o „mitizovanju mita“ ili „mitizovanju legende“? Ili, ako pređemo i na drugu rečenicu – o „mitizovanju epike“? I šta bi dalje u tekstu valjalo podrazumevati pod terminima MIT i LEGENDA, koji su u oblasti kojom se bavim – a to su književne nauke i folklor – relativno čvrsti i dosta precizno definisani teorijski pojmovi? Pritom, Priča o boju kosovskom Jelke Ređep nije „istorijat kosovskog mita“, kako je gospodin Pavlović predstavlja (šta god da u njegovoj interpretaciji „mit“ znači), već pedantno popisan pomen Kosovskog boja i kosovskih junaka u najrazličitijim izvorima (hrišćanskim i muslimanskim) od kraja XIV do XIX veka, što sam ja, kao student Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, i kao student Jelke Ređep lično, morala da znam na ispitu. I tu su pomenuti svi izvori koje autor pominje (Benedikt Kuripešić, puškar Jerg, Evlija Čelebija, Konstantin Mihajlović iz Ostrovice, Mavro Orbin...) i brojni drugi koje nije pomenuo. A ako je gospodina Pavlovića već zanimao odnos između Kosovskog boja i mita, trebalo je da onda pogleda izuzetno uputnu, pouzdanu i na širokim znanjima zasnovanu studiju Aleksandra Lome Prakosovo.

Šta, potom, u navedenom citatu znači sintagma „KOD NAS“ („kod nas je i dalje uvreženo mišljenje da je kosovska epika nastala u narodu ubrzo nakon samog boja“)? Na koje to „nas“ gospodin Pavlović misli?

Da podsetim, autorovim citatom, meni lično krajnje simpatičnim i mislim tačnim: „Po svemu sudeći, prost bosanski i hercegovački svet se, u vekovima nakon Kosovske bitke, pre svega starao o tome od čega će da prehrani sebe i bližnje, i nije brinuo su čim će izać pred Miloša i druge srpske poglavice, nego su čim će izać pred spahiju, popa, pandura i druge uterivače poreza na sve i svašta. Stari su ljudi, svakako, veoma držali i do porekla i prošlosti, ali vreme prolazi, davni se događaji zaboravljaju a pamte se noviji i svežiji. Najviše su znali o ocu i dedi, pamtili imena predaka još 4-5, a izuzetno i do 10 pasova ili kolena, ali više od toga od prostog sveta i njihove usmene tradicije ne treba očekivati.“

Da li gospodin Pavlović misli da se ovaj „naš svet“ bitno razlikuje od tog „bosanskog i hercegovačkog“ koji opisuje? I zašto bi se iko danas na ovim „našim“ prostorima „brinuo su čim će izać pred Miloša i druge srpske poglavice“, kad smo svi suočeni sa „spahijama, popovima, pandurima i drugim uterivačima poreza na sve i svašta“? (Za one kojima folklor ni srpska drama XIX veka nisu uža struka, te takve stvari ne moraju da znaju: parafrazirani su stihovi iz Gorskog vijenca, a ne iz epske poezije.) Poplave i klizišta da ne pominjemo! Kakvu recepciju Kosovskog mita gospodin Pavlović u tom slučaju indukuje svojim tekstom? I elementarnim nepoznavanjem činjenica!?

Citiram: „Od desetak kompletnih pesama kosovskog ciklusa u zbirkama Vuka Karadžića, dve su zabeležene od pevača iz BiH – Car Lazar i carica Milica od Tešana Podrugovića, Hercegovca iz sela Kazanaca kod Gacka, i Smrt majke Jugovića od Filipa Višnjića rodom iz okoline Bijeljine.“

Prvo, sve pesme iz Vukove objavljene zbirke (a autor je očito mislio na drugu knjigu „bečkog izdanja“) – i upravo te koje tematizuju Kosovski boj – nisu kompletne, i Vuk sam ih je imenovao „komadima“ (Vuk II, 50/1–5), što je mogao biti mnogo ozbiljniji argument u prilog tezi da je u Vukovo doba epsko pevanje o Kosovskom boju već bilo zamrlo od onih koje gospodin Pavlović navodi. Podsetiću čitalačku publiku na Vukov priređivački stav: „Kad bi se od kake vrlo stare pesme, ili makar i od novije, ali od osobitoga i retkog događaja, našle samo nekolike vrste, pa makar se ni one ne mogle razumeti, opet bi ji bilo vredno štampati“. Da je Vuk mogao naći celovite narative o Kosovskom boju, zasigurno ne bi štampao „komade“. A pritom valja imati na umu činjenicu da je „lazaricu“ od 2439 stihova ostavio neobjavljenu (SANU II, 30).

Drugo, i mnogo važnije, autor/autorka pesme Smrt majke Jugovića nije poznat/poznata (uz pesmu stoji samo napomena „iz Hrvatske“, a ne iz BiH, gde je gospodin Pavlović smešta), i Filip Višnjić nije ispevao nijednu pesmu s temom Kosovskog boja, što je omaška u rangu informacije za neupućenog čitaoca da je F. M. Dostojevski napisao Čarobni breg.

Materijalni propusti se i dalje nižu u tekstu gospodina Pavlovića: netačan je, recimo, navod da „Najstarije deseteračke pesme o Kosovskom boju nalazimo u zborniku Avrama Miletića iz 1799. godine“, jer je reč o pesmarici nastaloj između 1778–1781 (M. Kleut, Narodne pesme u srpskim rukopisnim pesmaricama XVIII i XIX veka, 1995: 57).

Nisu jasna ni autorova metodološka polazišta. Konfuziju, recimo, stvara to što se pomeni Kosovskog boja u beleškama puškara Jerga i Konstantina Mihajlovića iz Ostrovice „stanovnika Novog brda, tada jednog od najvećih gradova srednjovekovne Srbije“ i tradicija pripovedanja o Kosovskom boju koju prenose dubrovački istoričari Ludovik Crijević Tuberon i Mavro Orbin diskvalifikuju kao svedočanstva dvorskog i urbanog porekla, a bugarštice – zapisane uglavnom u Dubrovniku i Boki Kotorskoj (a ne Kotoru, kako navodi gospodin Pavlović: devet ih je, recimo, iz Perasta; Valtazar Bogišić, „Predgovor“ Narodnim pjesmama iz starijih, najviše primorskih zapisa, 2003 [1878]: 2) – uzimaju kao dokaz da „Kosovski boj iz 1389. godine u predvukovskim pesmama nema sudbinski značaj i centralno mesto“, kao da je reč o pesmama zabeleženim u morlačkim zaseocima, a ne u najvećim trgovačkim, urbanim i kulturnim centrima onog vremena. Činjenica da znatno više bugarštica peva o Kosovskom boju iz 1448. i ugarskim junacima Sibinjanin Janku (Janošu Hunjadiju) i Banović Sekuli (Hunjadijevom rođaku, Janošu Sekeljiju) nego o boju koji se na istom mestu odigrao 1389. ne daje nikakve podatke o tome „šta su bosanski seljaci pevali u to doba” i „u koga su se kleli u vekovima nakon Kosovske bitke“. Zanemaruje se pritom i okolnost da se bugarštice i poetički i ideološki bitno razlikuju ne samo od potonjeg deseteračkog pesništva, već i od deseteračkih pesama beleženih u isto vreme, na istim prostorima i sačuvanim u istim rukopisnim pesmaricama (u Bogišićevoj zbirci objavljene su pod brojevima 85–119), o čemu postoji zamašna literatura.

Uz sve to, nije uopšte bilo potrebno trošiti toliku energiju na dokazivanje da u Bosni (i šire) kosovska epika nije mogla biti vitalna u XIX i XX veku. Ali su razlozi krajnje banalni – i poetičke su, a ne ideološke prirode: epika, kao ideološki markiran žanr, koji, u osnovi, peva o pobedi „svog“ junaka nad „tuđim“ (po kom god osnovu da se demarkacija vrši: etničkom, konfesionalnom, staleškom, ekonomskom itd.), nije mogla bez ostataka apsorbovati pevanje o velikom porazu. Ono je delimično vitalizovano pod uticajem crkve, ali ne bez posledica i sučeljavanja različitih, katkad i međusobno inkompatibilnih kulturnih slojeva (Srbi bi, u epskoj interpretaciji, izgubili carstvo nebesko da Vuk Branković nije izdao na Kosovu, primera radi). No, to je tema koja prelazi okvire novinskog članka. Eliminisanje epskog žanra ne znači, međutim, da svest o Kosovskim podvižnicima nije živela u nekom drugom obliku (usmena predanja, recimo), što je tema koja zahteva daleko šire istraživanje od onog koje je gospodin Pavlović ponudio.

U svakom slučaju, bilo bi možda zanimljivo da gospodin Aleksandar Pavlović stavi sopstveni CV na uvid čitaocima, kako bi se videlo s kojim se kompetencijama bavi kosovskom epikom i kosovskim „mitom“, i koje su instance to verifikovale, pogotovo stoga što ne poznaje opus najpoznatijeg srpskog guslara, Filipa Višnjića, i što pogrešno atribuira jednu od najpoznatijih narodih pesama – Smrt majke Jugovića. Ovako nestručna, neodgovorna i paušalna „upotreba tradicije“ – bez njenog elementarnog poznavanja – podjednako je neozbiljna i opasna kao i ona protiv koje je deklarativno usmerena.

Dr Lidija Delić, Institut za književnost i umetnost, Beograd Saradnica projekta „Srpsko usmeno stvaralaštvo u interkulturnom kodu“ (br. 178011) Magistarski rad: „Ženidba kralja Vukašina u krugu varijanata“ (Filozofski fakultet, Novi Sad, komisija: dr Nada Milošević-Đorđević, dr Marija Kleut, dr Ljiljana Pešikan-Ljuštanović) Doktorska teza: „Vukove zbirke epskih pesama u kontekstu ranijih beleženja“ (Filološki fakultet, Beograd, komisija: dr Marija Kleut, dr Snežana Samardžija, dr Boško Suvajdžić)